Мада је у многим областима видљив напредак, сексуалност особа са инвалидитетом још увек је једна од најчешћих предрасуда и табуа. Овој осетљивој и занемареној теми, којој и медији приступају помало „сензационалистички,“ било је посвећено предавање које је организовао чачански Центар за самостални живот особа са инвалидитетом, поводом Међународног дана људских права. Предавање „Инвалидност и сексуалност – некад и сад“, које су у уторак, 10. децембра, одржали стручњаци Организације „Из КРУГА Војводина“, за особе са инвалидитетом делом је и едукативна радионица о њиховом сексуалном и репродуктивном здрављу и правима.
„Зар и они „то“ раде?!“, стоји на репринту летка са истом темом. У овој реченици садржан је још увек присутан табу – да особе са инвалидитетом немају или не треба да имају сексуалне потребе које су природан део сваке личности. Самим тим, на удару предрасуда је заснивање породице и остварење родитељства, што су основна права загарантована Конвенцијом Уједињених нација и српским законодавством. Данас је ситуација боља, него у прошлости, али недовољно, истакнуто је на овом предавању.
Мимица Живадиновић из Центра за самостални живот особа са инвалидитетом Србије рекла је да је трибина, на неки начин, репризна, јер су сличан догађај у Чачку организовали 2003. године, заједно са Удружењем дистрофичара Моравичког округа.
– Ово је важна тема за све особе са инвалидитетом, посебно за жене које се посматрају кроз призму инвалидности као асексуална бића, а суштина је потреба да се остваре као мајке и супруге. Ту се суочавамо са вишеструком дискриминацијом – рекла је Живадиновић, која сматра да су промене, у односу на време пре двадесетак година, видљиве, али су споре, јер се свест људи тешко мења, а у Србији још увек је јак патријахални принцип.
– Жене се, уопште, посматрају на другачији начин и вишеструко су угрожене… А жене са инвалидитетом трпе вишеструку дискриминацију, па и насиље, али се о томе мање прича. Предрасуда има међу свим генерацијама, а међу насилницима је већи број људи који су са високим образовањем. Па и у медијима често кажу: „Жена у колицима родила дете!“. Као да је то неко чудо, а не би требало да буде тако. Зато сматрамо да је важно стално актуелизовати и промовисати ове теме, јер је циљ да подигнемо свест људи и нових генерација… Радимо на томе да се гинеколошка одељења здравствених установа опреме адекватним столовима и столицама за преглед жена са инвалидитетом – навела је, поред осталог, Мимица Живадиновић.
Вероника Митро, из новосадске Организације за подршку женама са инвалидитетом „Из КРУГА Војводина“, каже да не постоје прецизне статистике када је реч о броју особа са инвалидитетом које су засновале породице и имају потомство.
– Ми „Из КРУГА Војводина“ и Популационог фонда УН, у сарадњи са Центром за самостални живот особа са инвалидитетом Чачак, одлучили смо да се, баш на Међународни дан људских права, подсетимо наших репродуктивних и сексуалних права, јер у Агенди инвалидности ова права су често на последњем месту или уопште нису наведена, као и родно засновано насиље над женама са инвалидитетом. Најчешће се и даље говори о приступачности, мада смо сведоци да многе, чак и јавне институције, нису ни архитектонски, ни комуникацијски приступачне. О сексуалним и репродуктивним правима се готово не говори, што је, такође, стереотип, не само у широј заједници, већ и међу стручњацима. И даље се сматра да смо ми нека вечита деца, о којима је увек потребно да се неко брине, да се не можемо остварити у улози партнера, супружника, родитеља, па самим тим, ове теме за нас нису ни важне. Нема ни саветовалишта, нити информација у форматима приступачним за слепе, глуве или особе са интелектуалним и психичким сметњама, гинеколошке и акушерске установе нису физички приступачне… Тако смо, практично, и даље искључени – набраја Вероника Митро и наводи да су за особе са инвалидитетом готово мисаоне именице програми вантелесне оплодње и сурогат мајчинства, а веома тешко су им приступачни превентивни гинеколошки и мобилни мамографски прегледи.
Указивање на изазове и могућности остваривања сексуалних и репродуктивних права, основни је циљ домаћина предавања.
– Верујем да ћемо својим знањем и искуством успети да допринесемо развоју и да ћемо кроз размену идеја и ставова отворити простор за боље разумевање и позитивне промене – рекла је Драгана Максимовић, председница чачанског Центра за самостални живот особа са инвалидитетом, чији живот је пример борбе, али и извесних промена на боље. Родила је Богдана пре 22 године:
– Сматрам да све иде из сопственог доживљаја. Док сам била млађа имала сам мање самопоуздања и мислила и сама да је то немогуће. Сада, када сам у много лошијем физичком стању и користим инвалидска колица, мислим да је све ствар одлуке, рада и упорности да се нека одлука оствари. Кључно је оснаживање и подизање свести и самоупоуздања, што је најважније, не само за особе са инвалидитетом – поручила је Драгана Максимовић, која сматра да има видљивих промена, а посебно у односу деце и младих према особама са инвалидитетом.
Тема, али и жеља да се окупе, друже и разговарају, довели су у Центар за стручно усавршавање у Чачку велики број заинтересованих из многих удружења ОСИ, не само из Моравичког округа, већ и из Београда, Смедерева, Бора, Крагујевца, Трстеника, Ниша и Лесковца.
В. Т.
Програмску активност Центра за самостални живот ОСИ Чачак финансирало је Министарство за рад, запошљавање, борачку и социјалну заштиту, Сектор за заштиту особа са инвалидитетом, уз подршку Градске управе Чачка, коју је представљала Марјана Петронијевић, помоћница градоначелника.
