“NEKI TAJNI SASTOJAK” ZA POSEBAN DOŽIVLJAЈ MUZIKE
Naš poznati kompozitor i pijanista, koji se bavi džez i etno muzikom, osnivač “Vasil Hadžimanov Benda” u ponedeljak je nastupao u Čačku, kao član sastava Trio “Sveti” i gost Festivala ambijentalne i etno muzike “Karusel”. Poznato je da njegove kompozicije reflektuju muzičku raznovrsnost, kao i da se ogromni svirački potencijal povezuje sa mnogim velikanima domaće scene, a u intervjuu za “Čačanski glas” Vasil Hadžimanov govori o mladima, motivaciji, turbo folku i, naravno, džezu.
Sva izdanja i muzika “Vasil Hadžimanov Benda” u Srbiji su proglašeni za umetnička dela od kulturnog značaja. Dobitnik ste i mnogih nagrada. Koliko su i ovakva priznanja za Vas motivacija?
– Nagrade su tu da im se obradujete i da ih što pre zaboravite. Priznanja nisu kraj, već priča koja se nastavlja dok postojite. Ja se uglavnom obradujem svakoj nagradi, ali nemam specijalnu vitrinu u kući, pa da ih pokazujem svima. Zahvalim se i idem dalje. Neki sud o tome šta radim donosim prvenstveno sam, pa onda na osnovu mišljenja familije, onih koji su mi najbliži i naravno od ljudi koji slušaju tu muziku. Pokušavam da upoređujem sebe sa muzičarima koje slušam, domaćim ili iz inostranstva, ali sa tendencijom da svaki put uradim nešto drugačije u odnosu na prethodni. Nisam osoba koja nešto specijalno slavi i kontemplira na temu nagrada, nego se bavim muzikom, jer to volim.
Svojim delovanjem na našoj sceni ohrabrili ste mnoge da ne odustaju od svog talenta. Možemo li reći da se stvara nova muzička scena koju čine mladi?
– To je najveća nagrada koju mogu da dobijem. Nekoliko puta su se pojavili ljudi, kao na primer bubnjar Peca iz Kraljeva, koji je sada u Mineapolisu, gde se druži i svira sa najboljim muzičarima. Sigurno da ih ima još, priđu ponekad, kažu da smo našim radom direktno uticali na njih. Za mene nema veće nagrade. Sva druga priznanja su nebitna.
Iza Vas je četvrt veka rada, puštate da se umetnost dešava, publici uvek iznova nudite nešto kvalitetno, odolevate komercijalizaciji. Koliko je sve to teško u današnje vreme, s obzirom na to da vladaju kič, šund, turbo folk?
– Nema tu preterano mnogo filozofije, vidimo šta se dešava, treba da reagujemo na to koliko možemo. Nije cilj da samo radimo i ćutimo. Ja gde god mogu pokušavam da kažem nešto na tu temu, naravno kada me pitaju. Ali, s druge strane, ne bavim se samo pričom, nego i radim koliko i kako mogu. To podrazumeva razne vrste improvizacije i snalaženja, kružoka, komuna, to su ljudi koji isto razmišljaju, grupe entuzijasta, kao što je uostalom i Dušan i ovaj Festival u Čačku. Jedni druge pomažemo zarad toga da se kulturni, umetnički program održi u zemlji. Mi smo zaduženi za muzički deo, za alternativnu, kreativnu muziku, koja defakto nema nikakvu specijalnu podršku, niti o njoj bilo ko razmišlja, kao ni o drugim kulturno umetničkim temama, jer je to “poslednje rupče na sviralče”… Takođe, ova oblast dobija i najmanji buxet i zašto bi onda bila bitna jednoj naciji i državi. Ne sedimo kod kuće i ne kukamo, ali itekako smo svesni čime smo okruženi i da odgovornima ovo nije čak ni tema za razmišljanje.
Da li ste zadovoljni našom današnjom džez scenom?
– Veoma sam zadovoljan, iako možda nekome deluje da ona i ne postoji, jer je ovakvih muzičkih dešavanja malo, pogotovu u unutrašnjosti. Danas imamo dvadesetak neverovatnih mladih umetnika. Na “Karuselu” smo nastupali sa Stevanom Milijanovićem i njegovim bratom Aleksom, sa njihovim bendom koji je reprezent upravo te scene. To su mladi koji su fantastični i koji se bore za mesto pod suncem u ovoj zemlji. Iskreno se nadam da će imati bolje uslove za rad nego mi.
Talentovani ljudi često odlaze iz zemlje. Da li je lakše ostvariti karijeru u inostranstvu, bar kada je reč o džez muzici?
– Svako podneblje nosi svoje probleme. U inostranstvu si nepoznat, imaš ogromnu konkurenciju i one koji su već napravili ime. U emisiji “M-lab”, u kojoj sam bio urednik, na RTV Vojvodina, bavili smo se raznim predavanjima i često se doticali tema odlaska u inostranstvo i šta to podrazumeva. Ako si neko ko je napravio ime, pa odeš u inostranstvo, izgleda da je lako, jer te prepoznaju. Ukoliko nemaš reputaciju iza sebe, nije lako. Ali, ipak, tamo negde na Zapadu postoji neki prostor, veće interesovanje nadležnih za kulturu, muziku, neuporedivo više festivala, klubova, mogućnosti da nešto uradiš ako si dovoljno uporan, vredan i ako zaista imaš nešto da ponudiš u toj masi muzičara koji tamo sviraju. Ovde je konkurencija mala, ali pitanje je šta želiš da izabereš, šta je lakše, šta više voliš.
Mladi nemaju puno izbora, jer im se ne nudi ništa suštinski novo. Često nemaju strpljenja da odslušaju celu pesmu. Kako Vi uspevate da održite pažnju publike?
– Sve ima svoje, i svako nosi nešto svoje na binu. Mi se bavimo muzikom koja često odbija slušaoce zato što su muzičari ponekad prepotentni i previše udubljeni u svoju muziku, pa više ni ne primećuju da su došli za nekoga da sviraju. Ne želim da pravim cirkus i komercijalizaciju, ali i sa Markom, i sa bendom uvek se trudimo da ljudima posvetimo pažnju, nikako da im podilazimo, ali ni da ih mučimo i maltretiramo sa svojim egom i distanciranjem. Naravno, to ima veze i sa vrstom muzike koju mi sviramo, koja je ipak modifikovana za publiku koja nije isključivo xez. S druge strane, kako teku godine i kako prolazi vreme, mislim da je sve pomešano u jedan lonac alternativne muzike, sve što nije turbo folk ili neki baš “ljigavi pop”. Sve ostalo, od izvorne, klasične i xez muzuike, do bilo kojih drugih žanrova i stilova je skrajnuto, bori se za opstanak. Ali, da završim na pozitivnoj noti, postoji publika, svet i u Čačku i bilo gde u Srbiji koji pokazuje ineresovanje za ovo što mi radimo, i zbog toga ne treba odustati.
Ipak, pored virtuoznosti, Vi komunicirate sa publikom, spontani ste, duhoviti, prenosite emocije, nudite poseban doživljaj…
– To je neki naš tajni sastojak, koji ne možemo ni da verbalizujemo, tome dosta doprinosi muzika, kao i ljudi koji su sa mnom u bendu. Ja već odavno biram ljude koji nisu isključivo profesionalno sjajni muzičari, nego se i kao osobe razumemo i osećamo. Kada ideš negde da sviraš, sa tim ljudima provedeš ceo dan, celu unoć, ili više dana, pa čak i meseci, a sviraš samo dva ili tri sata. Sa njima deliš i vreme i prostor tokom putovanja i veoma je bitno da ste prijatelji, ili barem u dobrim odnosima.
Vaša ćerka je u Pozorištu na Terazijama izabrana za ulogu Kristin u hit mjuziklu “Fantom iz opere”, koju režira Jug Radivojević. Za Martu stručnjaci kažu da je “muzičko čudo” i predviđaju joj sjajnu karijeru. Šta Vi kažete?
– Ja sam presrećan, ono što bi svaki roditelj trebalo da želi i da stremi je da njegovo dete bude bolje od njega, u svakom smislu te reči, ne samo u karijeri, već i kao čovek. Marta je na dobrom putu da to i ostvari, ona je veoma talentovana i već je dobila glavnu ulogu u Pozirištu na Terazijama, kao najmlađa glumica u istoriji ovog pozorišta. To su već neki ozbiljni zadaci, svi smo se više uplašili od nje. Ona je to naravno oduševljeno prihvatila, ali nema neku specijalnu tremu. Multitalentovana je, a mi smo tu da je podržimo.
Nela Radičević
