ИНТЕРВЈУ СА АЛЕКСАНДРОМ МИШИЋ, АУТОРКОМ РОМАНА „НОВЧИЋИ ЗА ХАРОНАˮ

„ПИСАЊЕ ЈЕ УЗИМАЊЕ И ДАВАЊЕ, КАО И ЉУБАВˮ ‒

Претходне седмице, 14. децембра, одржана је промоција романа „Новчићи за Харонаˮ чији је аутор професорка српског језика и књижевности и списатељица Александра Мишић. Након две збирке поезије у којима је изрекла своје „тишине, сумраке и зореˮ, дошло је време да ауторка проговори и језиком прозаисте и представи читаоцима резултат својих контемплација о животу, његовом одмотавању и смислу. Разговарали смо са њом о тешком, али плодотворном процесу писања, са посебним освртом управо на роман „Новчићи за Харонаˮ, о неким делима која ће бити објављена у будућности, као и о међузависности читања других и исписивања себе.

Неко сте ко је свој живот посветио писаној речи – њеном изучавању, тумачењу, разобличавању, пројављивању. Да ли Вам је то искуство помогло или је отежало упуштање у стваралачки процес и делује ли Вам понекад да је „све већ написаноˮ?

‒ Чак и да јесте тако, да је већ „све написаноˮ, опет је стваралачки чин нешто што измиче коначном, овоземаљском и обичном. То је трен, надахнуће, необјашњиви процес који ће се изнова догађати док постоји човек. Јер, та потреба да се ствара увек је била и биће у нашем цивилизацијском наслеђу. Својим ученицима непрестано говорим да је све већ у књигама написано, свака ситуација, помисао, догађај, па опет, никада не смемо престати да стварамо, другачији су можда само начини, потреба је иста и вечита. Моје лично искуство са прочитаним само ми је помогло у сопственом стварању.

Објавили сте две збирке поезије и добијали многе значајне награде управо за своје поетско стваралаштво. Рекло би се да Вам писање поезије исконски припада и да сте у једном моменту одлучили да објавите дела која су годинама стајала у бележницама. Да ли је и проза настала на основу дугогодишњих записа или је у питању краткотрајнији посвећени рад?

‒ Оба романа настајала су дуго. „Новчиће за Харонаˮ, чија је промоција била прошле недеље, писала сам са прекидима скоро пет година. Сматрам да је и то кратко време. За роман се морате припремити, духовно, психички, физички, емотивно. Писање је узимање и давање, као и љубав, као и све што волите и радите срцем и то није фраза. Роман је захтевна форма, морате познавати тај „занатскиˮ део, форме приповедања, стилска средства, морате осетити где ћете направити заплет, када ће се догодити кулминација. Читаоцу не сме да буде досадно са вашом књигом. „Новчићиˮ су лирско-медитативни роман. Док сам га писала, имала сам на уму „Ex Pontoˮ, „Прољећа Ивана Галебаˮ, све те дивне текстове фрагментарне форме који се могу читати и од средине и с краја, а да не изгубе ништа од своје лепоте. „Шаптаче села Липоваˮ такође сам  писала дуго, али све је ишло некако лакше, то је наративна проза, са узбудљивим заплетом и неочекиваним разрешењем. Све време сам замишљала какав би се филм од те књиге могао направити. Што се награда тиче, било их је и пријају, али нису пресудне. Пишем јер волим, имам потребу.

Можемо ли по Вашем мишљењу писање поезије да назовемо стихијским изливом осећања и мисли, а писање романа прецизним и стрпљивим градитељским занатом и, уколико је тако, да ли сте Ви више стихија која рушећи ствара нови свет или сте прецизни неимар коме рука не сме да задрхти?

‒ Сваки стваралац је неимар и сваки је стихија. Кад сам почињала оба романа, нисам имала представу куда ће ме та стихија одвући, па сам пустила да ме носи. Док пишете, испливава на површину и свест, и подсвест, и све оно што сте доживели и што нисте, а волели бисте, све личности које су се прошетале кроз ваш живот и оне измаштане, ликови из књига које сте прочитали, све је по који промил ту… Зато сам на промоцији рекла обраћајући се публици : „Можда сте негде између ових корица, а да тога нисте ни свесни.ˮ То се понекад не може избећи, мада је отклон пожељан.

За сада сте објавили четири књиге. Можете ли сваку од њих описати у само једној реченици?

‒ „Моје тишинеˮ су емотивне, помало стидљиве, „испипавањеˮ терена, пулса читалаца, има и понека невешта рима, подсећа ме на човека који иде кроз таму и не зна шта је с друге стране. „Сумраци и зореˮ су већ сигурнији у версификацији, мотиви су оригиналнији, и ту сигурност у писању дали су ми неки људи од пера који су рекли да је то што радим добро. „Новчићи за Харонаˮ је прича о смрти, неминовности, животу у свој његовој бујности и валерима. „Шаптачи села Липоваˮ је поучни роман о томе да је решење наших проблема понекад у нама самима и да се страхови који нам кваре квалитет живота могу превазићи помоћу људи који, а ништа случајно није, улазе у наше животе баш онда када су потребни.

У какав свет улази читалац романа „Новчићи за Харонаˮ, шта мора да жртвује, сме ли да се окреће и да ли ће се вратити исти или обремењен неким новим сазнањима?

‒ Свака књига вас обогати за ново сазнање, па мислим да ће и ова. Улазите у свет нечијег живота на измаку, сумирања свега доживљеног, анализирања победа и пораза, у колоритни свет грчке митологије која ће показати да су људи заправо миленијумима исти. Ксенија Антонијевић може бити било ко. Свакога чека Харон и свако мора спремити новчиће. Питање је само колико смо приправни за тај час.

Шта је у овом роману лично Ваше и да ли сте инспирацију проналазили само у оквирима сопственог искуства или и шире?

‒ Рекла сам већ да сам се припремала за писање прилично дуго. За то време, консултовала сам стручне људе, литературу, интернет… Нисам хтела ништа да препустим случају, желела сам прецизност. Питала сам историчаре, психологе, кардиологе, професоре биологије… То је рударски посао, од тоне обичног метала узмете грам племенитог. Али вреди. Све остало је лично моје, проживљено и домаштано.

У среду, 14. децембра, одржана је промоција романа „Новчићи за Харонаˮ на којој смо, као и на претходним промоцијама Ваших збирки поезије, могли видети велику подршку коју Вам пружају породица, пријатељи, ученици, колеге и суграђани. Како се осећате током тих свечаних вечери и да ли је то тренутак када се процес стварања дела заокружује и када се књига коначно одваја од свог ствараоца?

‒ Вилијем Фокнер рекао је свом преводиоцу: „Пошто је романописац завршио књигу и предао је јавности, преостаје му само једно: да отпочне другу. Претходна више није његова.ˮ Па, можда је било време да их предам. Ето, ваше су. Више нису моје. Проповедник ионако рече да свему има време. А подршка је важна: породице, колега, а посебно мојих ученика.

Да ли се у Вашем уму већ рађа идеја о неким будућим песмама и причама које ћете делити са својим читаоцима?

‒ Волела бих да буде штампана књига мојих рецензија и критичких приказа романа савремених писаца. То су текстови писани десетак година и многи од њих су расути по стручним часописима, зборницима. Било би лепо да се скупе у једну књигу. Такође, припремам збирку прича и трећи роман. Радња се дешава у средњовековној Србији након Косовског боја. Прича је емотивна и одвија се  у два временска нивоа.

С обзиром на то да своје ученике на креативне начине мотивишете да читају што више и да заволе књижевност, можете ли за крај да поручите зашто је важно читати и да наведете неколико наслова који су нарочито утицали на Вас као особу, али и као списатељицу?

‒ О потреби и важности читања речено је, чини ми се, све што се имало рећи. Остаје само да се те крупне речи примене у пракси, што би се рекло, „на теренуˮ, а колико је то тешко, знамо ми који предајемо књижевност. Деца све мање читају, али се уздам у нове технологије и нове могућности сазнавања. Или имаш глад за информацијама, или је немаш и то је просто тако. Пенак је рекао да глагол „читатиˮ не трпи императив. Читањем заиста бојите свој свет најлепшим бојама, мени су тај свет обојили Маркес, Меша, Бора, Андрић, као малој, Ћопић, Ловрак, Верн, едиција „Ластавицаˮ, сестре Бронте… касније Зилахи, Моравија, Дима, Иго… Достојевски, наравно. Списак је дуг. Гутала сам књиге, биле су ми најбоље друштво. И данас, кад сам у шестој деценији, ништа се није променило.  

Завршићемо речима наше саговорнице да је писање „узимање и давање, као и љубавˮ ‒ некада је то узимање душе и давање новчића, а некада потпуно предавање себе како би настала дела у којима су похрањене животне мудрости, што је могуће само када истински волите оно што радите, а Александра Мишић воли књижевност и та љубав јој је узвраћена.

                                                                                                      Марија Миљуш