“ŽELIM DA PRATIM SOPSTVENI IMPULS, INTUICIJU, DA BUDEM SLOBODAN”
Nekadašnji gimnazijalac Milutin Milošević, rođen 28. decembra 1981. u Čačku, danas je poznati filmski, televizijski i pozorišni glumac. Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Gordane Marić. Proslavila ga je glavna uloga u filmu “Beogradski fantom”, iz 2009. godine, u kojem je tumačio lik Vlade Vasiljevića, beogradskog fantoma. Zanimljivo je da u celom filmu nije izgovorio nijednu reč, a svojevremeno je izjavio da mu je ta uloga bila veliki izazov. Wegova prva uloga bila je u filmu “Kordon”, potom su usledile i role u ostvarenjima “Sasvim obična priča”, “Košarkaši”, “Sveti Georgije ubiva aždaju”, a zapaženu ulogu je ostvario i u televizijskoj seriji “Žene sa Dedinja”. Poznat je i po radu u pozorištu “Atelje 212”.
Još na samom početku karijere ostavljao je utisak glumca sa izgrađenim glumačkim karakterom, što ga nije zavelo da postane “umišljena zvezda”, već naprotiv, postao je dobar čovek sa stavom, koga posebno krase porodično vaspitanje i lepi maniri. Ako je verovati društvenim mrežama, ovom šarmantnom glumcu se smeši i titula “Najzgodniji srpski tata”. Ipak, najdraža mu je uloga oca, jer se svakodnevno “dokazuje” svojim dečacima, od tri i jedne godine. Priznaje, nije baš lako.
Naravno, i on je bio “vrcavi” srednjoškolac, sa nemirlucima koji karakterišu ovo đačko doba, o čemu je, pored ostalog, rado govorio za “Čačanski glas”.
Kao bivši učenik, danas uspešan mlad čovek, bili ste gost Gimnazije povodom proslave velikog jubileja – 180 godina postojanja. Kakva su Vaša sećanja na gimnazijske dane?
– Pamtim sve profesore, drugare i drugarice iz razreda, bili smo odeljenje društveno-jezičkog smera, I/9, pa IV/9. Razredna mi je prvo bila profesorka književnosti Aleksandra Mišić, a od druge godine profesorka engleskog jezika Biljana Mišović. Uživali smo, bilo nas je devet dečaka, a ostalo su bile devojke. U tinejxerskom periodu nismo baš mnogo normalni i svoji. Sa obe noge smo na zemlji, ali s druge strane smo slobodni. Iako oivičeni obavezama i porodicom, potpuno smo prepušteni prirodnom bujanju, koje prati taj period života. A Čačak je posebno zanimljiv i izazovan grad, jer je “opasan” prirodom, Moravom… Ja sam srećan, jer sam imao selo (i dalje ga imam), gde sam pomagao tati da radimo na polju. To mi je dosta pomoglo za sticanje nekih kasnijih radnih navika. Ali, Gimnazija mi je puno značila. Kada sam bio nespreman za čas, izvlačio sam se na šarm i fazone. Naravno, nisam bio jedini, to je normalno za sve đake. Ali, nekako su nas profesori u tome i ohrabrivali. Duh ovog grada se reflektovao i kroz Gimnaziju. Nadam se da je i danas tako. Čačak ima neki specifičan smisao za humor, pogled na stvarnost i međuljudske odnose. Ponosim se što sam iz Čačka, iako ovde ne živim već dugo.
Da li su i koliko i profesori uticali na Vaš izbor profesije? Kako ste se opredelili za glumu?
– U drugoj godini Gimnazije sam počeo da se interesujem za glumu. Odlazio sam da gledam svaku predstavu koja je gostovala u Domu kulture. Pohađao sam i školu glume. Iako je to bilo amaterski, dobro je što smo kreativno i kvalitetno provodili slobodno vreme. Gluma i sport su bili najvažniji u mojim srednjoškolskim danima. Devedesete godine su bile prilično distorzirane, a o bombardovanju 1999. da i ne govorimo. Dosta smo gluvarili, trošili vreme uzaludno i šetali po gradu. Sećam se da smo dve godine išli da probamo odela za mature. Odemo u tržni centar da se “zezamo”, ne znamo šta ćemo od sebe. U toj komunikaciji sa ljudima sam vrcao, možda više od ostalih. U četvrtoj godini sam se sve više vezivao za glumu, interesovao, odlazio na konsultacije, male pripreme. Tako je sve počelo.
Da li su se neka Vaša srednjoškolska i studentska očekivanja ispunila?
– Kako da ne. Imao sam sreće. Igrao sam u filmovima velikih reditelja, sa kolegama koji su prva liga, bila su to neverovatna iskustva. Glumački posao je vrlo nestabilan, nema pravila, nekada radite cele godine, a onda pet godina ništa, ne zvoni telefon. Ali, to slobodno vreme treba iskoristiti da ne odeš u aut. Gluma je takva da mora da se vežba, moraš da budeš u kondiciji.
Igrali ste u velikim projektima, zhtevne uloge, ličnosti izuzetnog kapaciteta. Da li postoji nešto što želite?
– U suštini, želim da pratim sopstveni impuls, intuiciju, da budem slobodan. Voleo bih da nemam nikakv strah, osim da ne ispoštujem ono što me vodi. Želim da privučem kreativne ljude, koji imaju odjeka u onome što rade. Voleo bih da ponovo postanem autentičan, ali da bi se čovek oslobodio i hrabro ušao u neki nov izazov mora da bude relaksiran. Priželjkujem da suštinski ostanem oslobođen od bilo kakve ambicije, u smislu da moram nešto da dokažem, da budem ludo dobar. To ustvari onesposobi glumca da bude autentičan. Voleo bih da radim sa rediteljima koji su takođe oslobođeni od te vrste ambicije, sa onima koji ne znaju baš šta rade, ali imaju osećaj. To se do sada za mene ispostavilo kao najbolje i najpoštenije.
Dobitnik ste i mnogih nagrda, među kojima je i Povelja za najbolju mušku ulogu na 44. Filmskim susretima u Nišu. Šta je po Vašem mišljenju merilo uspeha?
– Nisam mnogo nagrada dobio, one su mene mimoišle. Bila je možda podsticajna i “Mlada nada” na studijama… Za mene je merilo uspeha da li me ljudi vole, da li vole da dođu da gledaju predstavu u kojoj igram, da li kažu – on igra u predstavi. Publika je najbolje merilo. I ja sam publika. Kada vidim da u nekom filmu igra glumac koji mi se dopada, srećan sam što idem u bioskop… Ako neko ide u bioskop zbog mene, onda je to fenomenalno. Pored novca, šta nedostaje srpskoj filmskoj i pozorišnoj sceni? Repertoari u unutrašnjosti se, naravno, ne mogu porediti sa beogradskim.
Pored novca, šta nedostaje srpskoj filmskoj i pozorišnoj sceni? Repertoari u unutrašnjosti se, naravno, ne mogu porediti sa beogradskim.
– Istina, sve je centralizovano, sve je u Beogradu, sve se tamo dešava i to je šteta. Ima mnogo glumaca, puno akademija, u suštini dosta socijalnih slučajeva. Gluma je posao koji ne garantuje neki luksuzan život, sve je prilično demistifikovano u realnosti. Naravno, ima pojedinaca koji super zarađuju. Ali, pogotovu ranije, najveće televizijske zvezde u penziji bile su na ivici egzistencije. Nažalost, mi smo takva sredina. Malo je tržište, to je prirodno, Srbija je mala. Da bi bilo bolje u ovoj oblasti, prvo treba da se povezujemo regionalno, a drugo da se decentrazlizujemo, jer nije Beograd jedini bastion kulture. Važno je da i u drugim gradovima postoje prostori za umetnost, odnosno ljudi, entuzijazam, snaga i kreativnost. I u unutrašnjosti treba da se vide dobri sadržaji, ali možda umetnici moraju da se samoorganizuju i da stvaraju po nekom uzoru. Internet je danas veoma rasprostranjen, sada je umetnost svima dostupna. A za film je glavni pokretač scenario, što je on bolji, sve je lakše tokom snimanja.
Šta biste poručili sadašnjim učenicima Gimnazije?
– Iskreno, mislim da je mnogo rano da se profesija bira posle srednje škole, jer čovek mora dobro da razmisli šta je za njega najbolje. Treba imati i sreće. Izbor profesije i partnera su dve ključne stvari u životu. Naporno je i mučno da radite nešto što ne volite, ili ako nemate strast prema poslu koji obavljate. Svaki posao je težak. Mogu da se žalim koliko hoću, ali doći će hirurg pa će reći da je njegov posao “katastrofa”, da je stresan. Ali, uprkos svemu, treba da izaberete posao koji ćete raditi iz ljubavi, ako želite da to što radite bude fenomenalno, najbolje moguće, onda ste na pravom putu.
Nela Radičević
DIPLOMSKI RAD NA POKLON
U prepunoj gornjoj sali Gimnazije, u do sada najposećenijem programu povodom obeležavanja 180 godina postojanja, koji je vodila profesorka književnosti Aleksandra Mišić, recitovali su učenici trećeg razreda Pavle Lučić, Nastasija Nenadović i Aleksa Đurović, možda baš budući glumci. U programu je učestvovala i grupa “Za jednu noć”, koja je izvela pesmu “Melanholija”, zajedno sa učenicima Gimnazije. Posebno veliko iznenađenje za čačanskog glumca bio je i njegov diplomski rad, koji je od organizatora dobio na poklon. Tema je naravno bila povezana sa glumom. A ocena? Petica.
