НЕ ПОСТОЈЕ СРБИ БЕЗ МУКЕ
Неколико дана Борисав Бора Ђорђевић (1952) је са „Рибљом чорбом“ наступао у Чачку различитим поводима. Јубилеј школе у Слатини, хуманитарни концерт у Гимназији, а био је и гост Градске библиотеке на концерту Зорана Бранковића у оквиру 46. Дисовог пролећа. О њему се готово све зна. Један је од најпознатијих Чачана у Београду.
„Рибља чорба“ је од 15. августа 1978. године постала његово „предузеће“, снимио је око 30 студијских, концертних и соло албума, написао пет збирки песама, глумио у више представа, изазивао контроверзне реакције као млади рокер због огољене и директне политичке поезије, а публика га радо и масовно прихвата. Хобији су му пецање и фудбал. Драго му је што је концерт у Слатини трајао више од два сата, каже да сваки пут свирају као да је последњи, дају се с пуно енергије и професионализма… Последњи албум са љубавним песмама „Минут са њом“, објавио је крајем 2008. Са Зораном Бранковићем је након „Крвне групе“, каже, имао извесну сарадњу, „мало му помогао да изда један ЦД, па албум“, а сарађивали су и на песми „Носталгија“, коју је Бора посветио родном Чачку. Окружени Бориним пријатељима, музичарима из младости, разговарамо у „Тројци“…
Одавно нисте неколико дана непрекидно боравили и били ангажовани у родном граду?
– Заиста дуго нисам био толико у Чачку, једино у пролазу, кад свратим. Наравно, као и сваком Чачанину, Чачак ми недостаје, увек ми је у срцу и никад га се нисам одрекао. То и јесте проблем, кад неко оде и направи нешто са стране, а ако почне да губи звезду, онда не треба ни да се враћа у Чачак, јер ће га линчовати сигурно. Не треба бежати од родног краја, у крајњој линији, ја сам овде рођен и у Чачку сам провео најлепших 17 година у животу.
У Чачку Вас памте као „немирног“ дечака. Како Ви памтите Чачак?
– Шта да вам кажем, то је било неко друго време, које није било толико материјалистичко као ово данас. Данас су људи мање расположени, више оптерећени преживљавањем, а преживети је све теже и теже, па су мало више забринути. Некада су људи били ведрији, кад смо као клинци почели да се бавимо музиком, то смо радили зато што смо то волели. Данас, кад клинац седне за компјутер и мисли да свира, прво што му прође кроз главу је – кол’ко ћу зарадити од тога? Све се претворило у лову, школа се учила донекле из жеље да нешто научиш, а данас, кад клинац крене у школу, одмах се пита – а, кол’ко ћу ја да зарађујем кад завршим ово „срање“, отприлике тако. Мојој генерацији новац сигурно није био пресудан мотив, када је почињала са музиком.
Чачак Ваше младости обележило је више група, надовезивале су се једна на другу. Да ли је било и сукоба?
– Свирали смо у парку, свака група је имала своју клупу. „Хермелини“, који су овде у комплетном саставу ( у „Тројци“) имали су своју клупу, „Црне мамбе“, долазили су и људи из „Белих вишања“ и „Звечарке“, сви су имали своју клупу. Није било сукоба, на крају се сви удружимо и свирамо заједно. Једном су довели дечка у бриџ панталонама, ћути, онако сав скроман, а гитариста „Звечарки“ му да гитару и каже: – Шта ја свирам, који ђаво? И човек прештимова своју гитару на руски штимунг и поче чаробно да свира. То је био Радомир Михајловић Точак и сви смо били запрепашћени, њега је покојни Јарак научио да свира на том штимунгу.
Какав је Ваш однос према чачанским песницима и поезији, свирали сте у част школе која носи име Бране Петровића?
– То је сјајно да једна школа носи име Бране Петровића с којим сам имао част и да се дружим и да пијемо заједно, у тој срећној фази кад сам пио. Био је велики боем и велики песник, свакако. Ја сам људима с поносом показивао кућу у којој сам рођен, у Војводе Степе 1а, пошто сам рођен у кући, а не у болници. Али, сада ту пише „Питарија“ и људи су ме питали да ли сам рођен у пекари, па сам им једва објаснио да нисам, али стицајем околности, промењена је намена, а Брана је добио школу. Имам и ја улицу, морам да се похвалим, али у Зоолошком врту. Вук Бојовић је назвао једну стазу „Борин ћорсокак“ и то је довољно, а после ми неће требати.
Иако већ одавно не пијете, сматрају Вас и даље боемом, били сте председник „Партије обичних пијанаца“, песници су често стварали у кафанама, јесте ли написали неку песму у кафани?
– Поднео сам „оставку“ у тој партији. Јесте, Ђура Јакшић је писао под столом, ха, ха… Написао сам песму, баш у пићу, која је ушла у Антологију боемске поезије, а да практично није била ни објављена. Човек који је правио ту антологију, био је присутан за столом кад сам говорио песму, допала му се и убацио је у књигу.
Писали сте песме које су се бавиле социјалним патологијама овог друштва годинама. Показали сте и људску и уметничку храброст. Због неких сте ипак имали проблема са законом?
– Једина песма због које сам имао два суђења, у Београду и у Бару, била је песма „Црни мерцедес“, која из данашњег угла смешно звучи. Црни мерцедес је употребљен као симбол власти и ту се нико конкретно не помиње. Она је много јача од памфлет песме, мада се и тиме бавим. „О Боже, дај ми црни мерцедес са регистрацијом малом/да себе коначно могу да сматрам званичном будалом./ О Боже, дај ми црни мерцедес с најмање шесторо врата/да мирно тресем своју „хавану“ у пепељару од злата./ Напољу ђаци и заставице и народ пристиснут муком/ са задњег седишта не видим ништа, само одмахујем руком./ О Боже, дај ми црни мерцедес, јер то је чудо над чудима/ лепо је некажњено возити по цвећу и људима./“ Наравно, тужен сам за повреду социјалистичких и патриотских осећања грађана. Много опасније од суђења у Бару, било је оно у Београду, јер, песма која је објављена не подлеже суђењу. Била је изговарана јавно и то на озбиљној манифестацији какав је био „Месам“, на вечери с Арсеном Дедићем, тако да сам ја замолио судију да оде у архив Телевезије, да погледа снимак и реакцију људи на ту песму. То су били урлици после сваке строфе и то је пресудило да будем ослобођен у оба наврата. Већ други пут је било много лакше, јер је песма објављена на касети „Бора прича глупости“, коју је издао мариборски „Хелидон“ и већ је било продато неких 50.000 примерака. Тако да сам судији предложио да дође 50.000 сведока, да се суђење одржи на стадиону и да они кажу да ли су повређена њихова социјалистичка и патриотска осећања. То су били једини проблеми у јавности, а сад неких других проблема било је кад сам објавио неке памфлет песме.
Песма „Отцијепи се Мило“ показала се визионарском, као и многе друге које сте написали?
– Десет дана после објављивања те песме ја сам отишао у Подгорицу и певао на тргу за Српску Нову годину, Мило је слао полицију у хотел једно седам пута, али ја нисам био у хотелу, штековао сам се и онда сам се повукао стратешки из Црне Горе, али, дошао сам, дакле, на „место злочина“. Нисам имао проблема због те песме, јер она не говори о Милу, није му упућена лично, него људској глупости. Ни њу не сматрам дневно – политичком песмом, једине памфлет песме које сам урадио су на албуму „Њихови дани“, албум је познат по песми „Баба Јула“, која је била химна револуције и промена, е ту сам имао неких проблема о којима не желим да причам, јер свако ко жели данас да привуче пажњу каже, хтели су да ме „рокну“.
Били сте једно време саветник министра за културу, па су Вас „откачили“, зашто?
– Веља Илић је дао изјаву против једне телевизије, ако то уопште можемо да назовемо телевизијом. То недоношче ЦНН-а, ти мали проамерички дупеувлачитељи, то је благо речено, су изнервирали Вељу, а ја сам имао концерт у Власотинцу и дошла је ТВ Лесковац да ме пита шта мислим о Вељиној изјави и ја сам замерио Вељи што је био благ и онда сам рекао да су они „говна, п.з.., п…. издајничке, ништа, нуле, људске нуле, страни плаћеници“ и још сам накитио колико год сам могао, и логично је да такав речник не приличи човеку који ради у Министарству културе, јел, и онда је Којадин био принуђен да ми да отказ. Ја се апслоутно нисам наљутио на Којадина, чак сам предлагао и да поново буде министар. Сам сам крив, али сам остао при својим убеђењима.
Да ли је књига „Срби без муке“ добила свој наставак? Има ли наде за нас?
– „Срби без муке“, то је немогућ наслов, пре свега немогућ, не постоје Срби без муке… С обзиром на то да смо послужили као пологон и да смо обогаћени осиромашеним уранијумом, да нам рак дође к’о кијавица, има наде за нас сигурно, преживећемо….
Зорица Лешовић Станојевић
(„Чачански глас”, 2009. године)
