Старо здање чачанског Института за воћарство, грађено пре скоро осам деценија, једно је од најлепших и најстаријих те врсте у Србији. Раскошно je и због окружења са великим бројем разноврсних стабала, које том делу града дају изглед свевремене лепоте. Често је декор на фотографијама младенаца, слављеника, странаца… Задивљујући спољашни изглед видљив је на први поглед. Али, мало је Чачана који су завирили у његову унутрашњост. Лавиринт ходника, налик на оне у дворцима, степеништа и ограде, високе таванице, необично биље у саксијама, на зидовима слике „лепотице“, „родне“, „ране“, „најбоље“ (све са епитетом чачанска)… Нови објекат, грађен почетком осамдесетих година прошлог века, прати склад свог старијег „брата“, са којим чини око 2.200 квадратних метара. Испод оба здања су огромни подруми, који се простиру на истој површини колика је и основа надземних објеката. У њима су савремене лабораторије и остаци прохујалих времена, али и још понешто… Завирили смо у овај простор и његову прошлост са др Дарком Јевремовићем, директором Института за воћарство.
Још је тајна ко је пројектовао старо здање, грађено одмах после Другог светског рата. У првим годинама то је био и стамбени простор истраживача из разних крајева тадашње државе. Према неким подацима, половином прошлог века ту је живео и један истраживач из Америке! По причи Гордане Давидовић и Јелице Гавриловић Дамњановић, ћерке Милисава Гавриловића, првог директора ове научно-истраживачке установе, у самом објекту су једно време живели др Станиша Пауновић са породицом и Божидарка Борка Стефановић. У истом здању на спрату живео је и чувени Асен Станчевић. У периоду од 1950. до 1960. у близини Института изграђене су стамбене зграде за запослене, а све просторије у здању су опремљене потребном опремом и коришћене у истраживачке сврхе.
У подруму озиданом циглом налазила се у то време веома савремена фото-лабораторија. Ту су вршена и испитивања складишних особина створених хибрида воћака (будућих сорти), чували се компоти, пекмез, џемови, направљени управо од испитиваних хибрида. Наравно, ту је била и сува шљива која се сушила у сушарама на Љубићу. На основу тих испитивања даване су препоруке о употребној вредности новостворених сорти воћа, посебно шљиве, по којима је чачански Институт постао надалеко чувен.
Данас је у том простору право богатство, које се може мерити и временским кантаром. У три просторије подрума су коморе, односно лабораторије за културу ткива, где се у малим стакленим посудама, на посебној подлози, гаје биљке. На полицама расадник у малом – разврстане „минијатуре“, будуће саднице малине, шљиве, рибизле… У једној теглици је и по најмање стотинак биљака! Права „Нојева барка“, пред којом се посетиоци увек изненаде! Под посебним режимом је једино „црвена ранка“ која се сакрива црним најлоном, јер, испоставило се, ова стара сорта док се не ожили, не воли много светлости.
– Ту биљке имају најповољније услове, јер је простор укопан, са прилично константном температуром, па се, уз клима-уређаје и регулацију влаге, створе оптимални услови за развој биљака – објашњава др Дарко Јевремовић.
Велику вредност имају и бурад са „младом“ ракијом од сорти шљива рођених баш у Институту, лепотице, родне, ваљевке… Ова ракија се користи за научне потребе и експерименте др Бранка Поповића, али и за поклон важним гостима. Тај простор је под сталном промајом. Намера је да, када се обезбеди новац, и ова ракија буде у опремљенијем простору. Има Институт и старију ракију, која „лежи“ више од две деценије. Око хиљаду литара у огромном бурету чува се у другом објекту, ван комплекса у граду. Још треба да „одлежи“, а буре ће бити отпечаћено када др Поповић каже да је време, уз осмех прича др Јевремовић и додаје да овај колега сада експериментално прави и мале количине ракије од вишње, црне рибизле и другог воћа.
У једној просторији испод нове зграде, под посебним катанцем, су узорци ракија са свих Смотри најбоље српске шљивовице, које се већ 12 година одржавају у Институту. Годишње просечно то је око 50 различитих ракија, па кад се то помножи, дође се до бројке 600! А то су најбоље од најбољих шљивовица из целе Србије! Довољно и за музеј ракије, за који постоји идеја, можда баш у простору старог подрума. Како каже др Јевремовић, замисао је да то буде по угледу на неке градове у свету, који већ имају музеје ракије. Ту би били и стари казани и све оно што се некада користило. Овакав музеј би био леп и значајан, не само за Институт, већ и град. Вероватно би постао један од посећенијих музеја у овом делу Србије.
В. Тртовић
У ДЕБЕЛОЈ `ЛАДОВИНИ
Стара зграда сачувана је до данас готово у изворном облику. У подруму је делом и старо купатило, са све тучаном кадом! Вероватно је купатило било заједничко за све станаре у том првом периоду. Једна просторија је претворена у „хладну собу“ и у њој се чувају калем-гранчице, као и плодови воћа. Сада ради клима, али, како наводи директор Јевремовић, у подруму је, углавном, и лети и зими константна температура од 10 до 15 степени. У ходницима подрума су и велики замрзивачи подешени на – 80 степени…
СПОМЕНИК КУЛТУРЕ
Комплекс Института за воћарство је Споменик културе под заштитом државе од 2001. године. Најстарија грађевина у комплексу је стара управна зграда расадника, прва те врсте у Србији, подигнута 1898. године, на основу Закона о унапређењу воћарства и виноградарства, донетог за време владавине краља Александра Обреновића. У том објекту је рођена, а и сада живи Јелица Гавриловић Дамњановић, која је и сама радила као дипломирани хемичар у Институту.
ЗЕЛЕНА ОАЗА У ЦЕНТРУ ГРАДА
Када је недавно из дрона снимана једна ТВ емисија, многи су тек постали свесни какву оазу зеленила имамо у центру града! Парк, иако га зовемо великим, био би много неприметнији да није дрвећа у комплексу Института. Према процени др Дарка Јевремовића, ту је најмање сто врста дрвећа, па постоји замисао да, заједно са неким добрим познаваоцем, ураде својеврсни регистар под отвореним, где би уз свако стабло била написана његова „лична карта“.