У среду, 13. децембра, у 95. години је преминула Верица Вера Недељковић (девојачко Јовановић), српска и југословенска шахисткиња са титулом Велемајстор ФИДЕ од 1977 године... Време и место сахране биће накнадно објављени.
Извор: Удружење Чачана у Београд
Подсећамо се ове велике Чачанке и репортажом коју је „Чачански глас“ објавио средином 2020. године:
„ШАХ МИ ЈЕ ИСПУНИО ЖИВОТ“
О успесима Верице Недељковић, велике спортискиње са титулом велемајстора ФИДЕ, која је пуних двадесет година укрштала копља и са највећим светским именима, могу се написати бројне странице, а да се опет нешто важно може заборавити. Укратко, шестострука је победница Југословенског женског првенства у шаху, била је друга на светском првенству, овенчала се олимпијским сребром, а готово је немогуће набројати победе на великим интернационалним турнирима…
Животни и професионални путеви одавно су је одвели из родне Придворице. Има томе скоро седам деценија. Али, за Чачак је вежу чврсте везе, оне родбинске за породице Јовановић и Ћаловић, затим вечни каменови њених најближих на гробљу у Јездини, многе успомене на нека давна пријатељства и оне прве шаховске потезе које је научила још у чачанској гимназији. Верица Недељковић, једна од легенди чачанског спорта, прича за „Чачански глас“ о шаху, у који је и у деведесетој години загледана бистра ума и прати сва збивања код нас и у свету, о успесима и партијама које памти до најмањих детаља, о успоменама…
– Моја најбоља
другарица у Гимназији Добрила Дока Васовић играла је шах и уз њу сам и ја заволела
ову игру. Имала је полубраћу и у њиховом дворишту смо се окупљали и играли шах.
Играла сам за „Борац“ до 1948, када сам отишла у Београд, да студирам Машински
факултет – започиње своју велику животну причу, у којој су испреплетани љубав,
породица, спорт, професија.
У Београду је одмах почела да игра за ШК „Црвена звезда“, коме ће остати верна
до краја своје шаховске каријере. Шест пута била је првакиња југословенског
женског првенства, први пут већ 1950, када је добила титулу националног
мајстора, па заредом 1951, 1952, 1953, онда 1958. и 1965. Тих година била је у
врху светског шаха у женској конкуренцији. Најбољи ранг имала је 1959, када је
у Пловдиву на Турниру кандидаткиња била друга. Победница тог турнира, Рускиња
Кира Зворикина, играла је меч за круну са светском првакињом Јелисаветом
Биковом. Иако је посебно била успешна против совјетских шахистикиња, победа је Верици
измакла за један корак.
– Успех у Пловдиву је највиши по рангу. То нас је као државу први пут приближило светском шаховском врху. Али тај успех је и моја највећа патња. Јер, требало је да будем прва на том турниру… Добила сам тада Рускињу са 3,5-1,5, „тукла“ сам и друге фаворите и такорећи имала отворен пут до краја. Али сам форсирала партију са слабијим играчем, а Рускиња је у финалним мечевима играла са својим земљакињама. Пала сам на друго место и као да сам пала у провалију… Јер прво место је доносило меч за светског првака, а друго само директно учешће на следећем турниру кандидаткиња – прича детаљно о том свом давнашњем жалу. На турнирима кандидаткиња такмичила се, иначе, пет пута заредом и била је прва странкиња која је угрозила неприкосновене совјетске шахисткиње.
Најдража победа јој је она на Шаховској олимпијади за жене, која је одржана 1963. у Сплиту. Добила је свих 12 играних партија. У последњем колу, у дербију са Рускињом, победила је, али смо екипно освојили сребрну медаљу, јер су Совјети имали пола бода више. Велики успех остварила је годину дана раније, када је на турниру у Ријеци победила актуелну светску првакињу, легендарну Нону Гаприндашвили и актуелну изазивачицу првакиње Алу Кушнир.
– То је златно доба нашег шаха и можда и моје најуспешније године. Била су то велика узбуђења, јер се тада шах пратио као данас тенис. Цео Београд је био на ногама када се играо шаховски меч са Совјетским Савезом! – са поносом истиче.
Такмичила се до 1967, али је ипак три године касније одиграла свој последњи професионални меч.
– Те године „Звезда“ ме је мало „притисла“ да у последњем колу играм меч против моје вечите ривалке Милунке Лазаревић, прве плоче „Партизана“. Одлетела сам на један дан у Пореч, само да одиграм тај дерби. Кажу да је такав хаос настао у екипи „Партизана“, када сам се појавила. Захваљујући мојој победи „Звезда“ је те године добила титулу – присећа се Верица и додаје да се, у такмичарском смислу, шаха „одрекла“ због породице и професије. Верица Недељковић је прва жена инжењер бродоградње у ондашњој држави Југославији и дугогодишњи професор на Машинском факултету, на коме је 1974. стекла магистарско звање.
– Многи су ми говорили да је требало од почетка да се определим за шах, а не за студије, да сам то време посветила шаху, можда бих и освојила оних пола поена, које ми је фалило да будем светска првакиња. И ја сам некада била у дилеми, али то се никада не зна. Као и у сваком спорту, срећа је битна, али и посвећеност – прича ведро Верица, која и данас, наравно, прати, све оно што се догађа у шаху код нас и у свету. Игра слободне партије, а главни партнер јој је унук Срећко. Осим што воли шах, и он је завршио Машински факултет. На питање да ли је шах помогао да остане не само дуговечна, већ разборита и витална, она одговара:
– Мозак ми, хвала Богу, најбоље служи. Могуће је да је шах допринео томе, иако партије носе велика узбуђења и притисак, али су и одлична вежба за ум. У сваком случају, шах ми је много значио и испунио ми је живот!
В. Тртовић
Фото: Лична архива породице Недељковић
ПОДРШКА МЛАДИМ ШАХИСТИМА
Веричин покојни супруг Срећко, родом из Вирова код Ариља, кардиолог, оснивач и први директор Института за кардиоваскуларне болести, професор Медицинског факултета, такође је био велики шахиста, интернационални мајстор и репрезентативац, али и Веричин тренер и секундант. Када су добили државна признања за спортске успехе, супружници су 2008. године од новчаног дела, основали фонд за „Трофеј Верице и Срећка Недељковића“, из кога се сваке године награђују најбоље пласирани шахисти на завршном турниру студената Београдског универзитета. За „Трофеј“ су се борили и многи садашњи велики шахисти, репрезентативци и олимпијци Србије.
ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА
Шах је заиста породична традиција Недељковића, јер је овај спорт важан и за синове Владимира и Милоша, који су, што се тиче професије, пошли мајчиним стопама. Милош је као професор и декан Машинског факултета допринео да та установа постане својеврстно шаховско „царство“, где се одржавају сви важнији шаховски догађаји. И најмађи Недељковићи су „заражени“ овом древном игром, тако да се праунук Јован већ у првом разреду определио за шах као изборни предмет.
Витомир Вито Ћаловић, познати чачански адвокат, био је и остао везан за Верицу. Пратио је сваки турнир и резултат десет година старије рођаке, трчао из своје Придворице да купи најновију „Политику“, која је једина објављивала све резултате.
– Тада бих трчао назад, да јавим њеном оцу. Када сам уписао студије у Београду, ишао сам на сваки турнир да је гледам… Била је стварно врхунски играч! – са великим дивљењем нам прича Ћаловић, док нам у Придворици показује одакле је потекла и где је провела детињство ова велика жена.
