IN MEMORIAM – Poslednja vest ZA MILOŠA LUKIĆA

I kada se prvi dan požalio da se oseća, kako je rekao, nekako slomljeno i ne baš dobro, pisao je vesti do 10 uveče. Pisao ih je i naredna tri dana pod temperaturom 39. To ne bi uradio svako, to možda ne bi uradio niko sem Miloša Lukića. Imao je neku vanzemaljsku energiju i snagu. Bar je tako bilo, dok ga sanitet hitno nije prevezao u KBC „Dr Dragiša Mišović“. I baš zbog te njegove energije niko od nas nije verovao da će čuti vest – Miloš je preminuo. Pa i kada smo čuli i dalje nismo verovali. Kao da ne verujemo ni sada. Kao da će se od nekuda pojaviti sa svojim telefonom, laptopom, fotoaparatom, pod punom ratnom opremom na nekom od terena. Tamo se nasmejati, ispozdravljati sa svima, nekome dobaciti neku opasku i početi da piše vest.

Ironija, reklo bi se. Velika ironija i surova nepravda. Bio je jedini u prvom talasu epidemije, koji je ispred svih nas stajao pred Radnim timom i svima nam prosleđivao informacije. Uvek tačne i precizne, što je retkost danas u novinarstvu, nažalost, što Lukića, čini zaista profesionalcem. Mada, za to nije potrebno trošiti reči. Svi koji su ga znali, pa čak i oni koji su samo sarađivali sa njim, lako su mogli da se uvere u njegovu preciznost, tačnost i predanost poslu.

Ubijaš svakodnevno, otimaš bez pitanja ti korono, kovidu, šta god da si… Uzimaš, ostavljaš pustoš, nama si uzela Lukića i to ti nikada nećemo oprostiti. U ovom tekstu se slažem sa doktorom Miksom, brojke vam ništa ne znače, uvek nam govori na konferencijama. Slažem se, jer neću Lukića da računam u statistiku. Mnogi ne shvataju ozbiljno ovu bolest, dok se ne desi nekom njihovom, ali desilo se nekom našem -našem prijatelju, našem kolegi, našem sugrađaninu, našem Milošu. Zaista možemo svi da ga prisvojimo, jer nam je to dozvoljavao. Ko god da ga je pozvao za informaciju, fotografiju, bilo šta, svako je od njega dobio šta mu je trebalo.

Iako je, još jedna ironija, u poslednje vreme nosio masku skoro svuda, njegov osmeh i oni rumeni obrazi ostaće svima nama u sećanju. Tako i treba da bude. Kada je njegovu funkciju preuzeo taj famozni respirator, ostavio je nama našeg nasmejanog i vedrog Lukića. Takvog smo ga svi poslednji put videli.

Nisam imala priliku da kao Miloš s njim uživam u kafani, mada je nekada umeo da mi zapeva na telefon, Olja mu je obećala da će mu pevati Silvanu na uvce, tu sam htela da se „uvalim“, ali eto… Nije mi se dalo. Nismo ispijali kafe i piva, ali smo vodili besomučne telefonske razgovore skoro svako veče.  I tada, dok pričamo šta je sve bilo tog dana, šta nas čeka sledećeg, on priča sa mnom, sluša negde, na nekom programu, šta se dešava u Japanu, o tome piše vest, šta kaže Krizni štab, o tome piše vest i sprema rubriku „Dogodilo se nadanašnji dan“. Stalno sam mu govorila da je vanzemaljac.

Kada znamo da je zakazan neki teren, prvo pitanje nas koji radimo na portalima, bilo je – „Dal će Lukić da ide?“. Najvredniji, ništa ne propušta. Celog sebe je posvetio ovom poslu, i ne samo ovom. Završi sve, a onda ide u selo da pomogne njegovima da kupe šljive, peku rakiju, šta god…

Sujeta u novinarstvu, čini mi se, veća je nego u bilo kojoj drugoj profesiji. Ali, kao da je jedini Lukić bio pošteđen bilo čije sujete. Ni od jednog novinara niste mogli čuti bilo šta ružno o njemu. Usluge svoje agencije MNA je naplaćivao, od toga je živeo, pa opet, mnogima je davao i tekstove i fotografije, bilo je potrebno samo da pitaju.

Mene je učio kako da ljudi ne utiču na mene. Negativno. Rekao je da je on prevazišao takve stvari. Učio me je koliko bi trebalo da traje sink, kako bi trebalo da ide raspored vesti na televiziji, jer mi je televizijsko novinarstvo bilo slabija strana. I raspravljali smo se, ja sam „gurala“ moje, on svoje. Ja sam htela da ubedim u logiku, on u proceduru. Prosto je bio takav, sve je nekako moralo da se ispoštuje.

I, sada kada više ne osluškujemo da li ima novih vesti o njemu, kada više ne palimo viber ili mesindžer da vidimo da li se pojavio, mogu da kažem, pa kako god kome zvučalo, ljuta sam na sebe i na njega. Ljuta sam na sebe što nisam shvatila koliko se zapravo uplašio od bolesti, a na njega što je bio i dalje toliko tvrdoglav da mi to kaže. Možda bih uspela da ga nateram da ode ranije u bolnicu, a ne da od kuće zove Hitnu pomoć i pije brufen. Možda bih i sama otišla i odvela ga. Možda bi i neko drugi, da je znao da ćemo sada, na ovaj način, pisati o njemu. Možda bi to nešto promenilo. A možda i ne bi. Sada je, sasvim sigurno, svejedno.

Neka blica Lukićev fotoaparat i dalje u svim našim glavama, neka tačnost njegovih informacija bude uzor svakome ko poželi da se bavi ovim poslom, neka njegov osmeh bude znak da je novinarstvo lepa profesija, neka njegova nesebičnost bude zvezda vodilja svakome ko misli da su sve vrednosti poremećene. Nisu. Za Lukićem je plakala svaka osoba koja radi u bilo kom mediju, na bilo kom mestu.

Ali, više nećemo plakati. Smestićemo ga u naša srca i glave tamo gde mu je mesto, i neka svako za njega nađe počasno, jer Miloš Lukić je to zaslužio.

Irena Milošević