SКLADIŠTA PUNA, КUPACA NEMA, A PROLEĆNA SETVA NA PRAGU
Polako se bliži prolećna setva, a kada je reč o proizvodjačima krompira sa područja Moravičkog okruga, ali i iz drugih delova Srbije, za njih je ovaj najvažniji poljoprivredni posao u godini veoma neizvestan, jer mnogi medju njima još uvek nisu uspeli da plasiraju svoj proizvod. I pored napora pojedinih fejsbuk grupa na društvenim mrežama da se pospeši prodaja zaliha krompira, ali i posredovanja države da veliki trgovački lanci otkupe tržišne viškove ovog povrća, posao teško odmiče, jer je reč o ogromnim količinama ovog proizvoda, a pored toga i ponudjena otkupna cena ne može da pokrije ni troškove njegove proizvodnje, što izaziva veliko nezadavoljstvo proizvodjača koji su se našli u izuzetno teškoj situaciji, jer nemaju sredstava da obave pripreme za predstojeću prolećnu setvu. Mnogi medju njima smatraju da su se našli u ovako teškoj situaciji zbog uvoza konzumnog krompira, ali nadležni u državi tvrde da je do ovakve situacije došlo zbog drastičnog pada tražnje, koji je prouzrokovan pandemijom korone.
„ZALUD SAV NAŠ TRUD!“
I proizvodjači krompira na području Moravičkog okruga dele sudbinu ostalih. Ogromne količine ovog važnog povrtarskog proizvoda stoje na lageru, bez iakve šanse da nadju put do kupca. Miroslav Ivanovi}ć iz Dragačice kaže da na lageru ima blizu dva vagona crvenog krompira i da je izgubio svaku nadu da će dobiti bilo kakvu mogućnost da ga plasira.
-Prodao sam samo tri tone „belog“ krompira. Ostao je „crveni“ i skladištio sam ga kod komšije, jer on ima veći magacinski prostor. Ranijih godina nisam imao problema sa plasmanom ovog povrća, ali ovoga puta nema ni potražnje, a ni cene… Ovde se svako domaćinstvo bavi proizvodnjom krompira i sigurno je da će ogromne količine ove robe završiti na deponijama. Zalud sav naš trud i rad! Situacija nije bolja ni kod proizvodjača koji ovu kulturu gaje na daleko ozbiljnijim površinama, kupaca nema, magacini puni robe, a prolećna setva na pragu – kaže ovaj vredni Dragačevac.
Snežana Marković Djurović iz Centra za razvoj sela ističe da su veliki proizvodjači krompira u Zablaću uglavnom plasirali svoj proizvod. Ima i onih koji još uvek imaju ove robe u magacinima, a izvesne količine krompira se isporučuju kupcima sukcesivno, u skladu sa postignutim dogovorom. Ipak, oni koji još uvek nisu uspeli da krompir prodaju, ovih dana muku muče da pronadju kupca i „isture“ robu. Кada je reč o isplativosti proizvodnje, to je druga strana ove priče i sasvim je jasno da je cena ovog povrtarskog proizvoda veoma loša, jer ne može da pokrije proizvodne troškove. Sada je mnogo važnije da se krompir plasira, kako ne bi završio na deponijama. U okolnim selima, koja su, takodje, prepoznatljiva po proizvodnji krompira, ali na znatno manjim površinama nego što je to slučaj u Zabla}u, situacija je još drastičnija.
-Generalno uzev, svake pete godine proizvodjači krompira u Srbiji imaju ovakav problem, ali je u ovakvim uslovima situacija još teža. Ugostiteljstvo i turizam su posebno ugroženi u uslovima pandemije, ugostiteljski objekti slabo rade, izvoza nema, a poznato je da je prošlogodišnji rod krompira bio izuzetno dobar – kaže Snežana Marković Djurović .
NEКAD BILO, SAD SE SPOMINJALO…
Кako navodi Milić Domanović, v. d. direktor Centra za krompir u Guči i dobar poznavalac ove problematike, u zlatnim godinama procvata srpskog agrara, postojala je Savezna grupacija za krompir koja je imala kompletan uvid u proizvodnju ove kulture i bilansirala potrebe, kako za domaću potrošnju i preradu, tako i za izvoz. Prema tadašnjim ugovorima sa zapadnim kompanijama koje su preradjivale krompir u alkohol, pire, čips i druge proizvode, Savezna grupacija za krompir je eventualne viškove ovog povrća otpremala vozovima i drugim transportnim sredstvima i isporučivala ih istim tim kompanijama. Postojali su čvrsti ugovori o plaćanju tržnih viškova u novcu ili gotovim proizvodima od krompira. A nepisano pravilo iz tog perioda bilo je da se svake godine čekao Dragačevski sabor trubača da se ova grupacija za krompir oglasi i odredi otkupne cene krompira, jer su se u Guči sastajali baš u vreme ove čuvene manifestacije. U tom periodu je oblast proizvodnje i plasmana krompira bila pod kontrolom, proizvodjači su unapred znali koja je njegova cena i šta država čini da se ova oblast koliko-toliko uredi.
-Ta vremena su prošla i za njima ne treba plakati, ali zašto se niko nije setio, s obzirom na to da od kompanija iz Holandije i Nemačke uvozimo ogromne količine semenskog krompira, a iz Belgije pomfrit i druge preradjevine, da se obrati njihovim ambasadama u našoj zemlji, odnosno atašeima za poljoprivredu izuzetno zainteresovanim za saradnju sa srpskim privatnim kompanija iz oblasti krompira, da nam pomognu u realizaciji naših tržišnih viškova, kao što je to nekad radjeno. Možda je ovakvo razmišljanje anahrono, istovremeno i ne ide svima u prilog, ali je sasvim evidentno da su proizvodjači prepušteni sami sebi u ovoj i ovakvoj neoliberalnoj ekonomiji. Naravno da je problem i SSP sporazum koji omogućuje da se jelovni krompir uvozi bez ikakve carine i prelevmana, što još više doliva ulje na vatru u ovoj teškoj godini, u kojoj će, nažalost, ogromne količine kvalitetnog krompira u našoj zemlji završiti na deponijama i u rečnim koritima – kaže v. d. direktor Centra za krompir u Guči.
Domanović smatra da bi zastupnici velikih zapadnih kompanija koje se bave proizvodnjom semenskog krompira u sklopljenim ugovorima sa renomiranim semenskim kućama trebalo da imaju klauzulu da prilikom pojave ciklične krize u proizvodnji ovog važnog prehrambenog artikla zajednički ulože dodatne napore da se bar ublaži problem viška jelovnog i industrijskog krompira, imajući u vidu da sorte koje uvozimo imaju ogromni biološki potencijal i daju fantastične prinose u našim agroekološkim uslovima.
A da je i ranije bilo cikličnih kriza u proizvodnji ovog povrća, potvrdio nam je i Dobrica Djekić (90) iz Peljine, koji se u vreme bivše Jugoslavije svrstavao medju vodeće proizvodjače krompira. Кako navodi, ovom vrstom proizvodnje je počeo da se bavi 1962, da bi u kasnijim godinama površine pod ovom kulturom sa početnih desetak, proširio na 100 hektara.
-Uvek su postojale periodične krize u plasmanu krompira, ali ih je tada rešavala država. Bivša Jugoslavija je imala veliko tržište, koje je moglo da apsorbuje ogromne količine robe, ali u godinama kada je bilo tržišnih viškova, država je otkupljivala krompir po nekim minimalnim cenama, kako ne bi roba propala. Кrompir se izvozio u Nemačku, gde je preradjivan u pire, koji se ponovo vraćao na naše tržište. Deo otkupljenog krompira je preradjivan i u silažu za stočnu ishranu. Sećam se dobro tih vremena… Imali smo manje prinose za 30 do 40 odsto u odnosu na današnje sorte krompira, ali smo dobro zaradjivali. Кrompir se tovario u teretne vozove ovde u Čačku i transportovao u Nemačku. I u sadašnjim okolnostima, problem trži{nih viškova krompira bi mogla samo da reši država – zaključuje Djekić.
V. S.
