ДОБРО ИНТЕРЕСОВАЊЕ ЗА САДНИЦЕ ИНСТИТУТА ЗА ВОЋАРСТВО
Саднице чачанског Института за воћарство и даље су међу најцењенијим, не само у Србији. Станадардно добро интересовање влада за шљиву, по чијем је богатом сортименту Институт посебно познат. Најтраженије су саднице сорти шљиве које су створили стручњаци ове научно-истраживачке установе са традицијом од скоро једног века. Као и ранијих година, велико интересовање влада и за саднице јабуке, крушке, дуње, малине, кајсије… Велики број воћара опредељује се и за старе, аутохтоне сорте воћа. Оно што је посебно занимљиво, расте занимање и за саднице лешника. О свим овим темама разговарали смо са др Борисом Рилаком, научним сарадником у чачанском Институту за воћарство.
Посебно место међу шљивама заузимају оне које бисмо могли назватни старим и доказаним, све са придевом чачанска – „лепотица“, „ родна“, „рана“, „најбоља“, а једини „странац“ међу њима је „стенлеј“ кога се због доброг и редовног рода још увек многи не одричу. И новија сорта „нада“ у многим домаћим воћњацима полако „себи крчи место“ и за њу се купци све чешће враћају, наводи Рилак који скоро седам година ради у Институту за воћарство, у Одељењу за технологију гајења воћака.
– За саднице малине увек има интересовања, али како варира цена, тако варира и потражња. Ове године продали смо све саднице малине. Радимо „микер“ и „виламет“, који је број један за Србију. На тржишту су се последњих година појавиле и друге сорте, многи пробају, али се врате виламету. И саднице купине су углавном распродате. Као и за малину, потражња зависи од цене на тржишту – наводи Рилак.
Тражене су и саднице ораха, а у последњој деценији расте и интересовање за леску. Преломни тренутак био је вероватно 2014, када је италијанска Компанија „Фереро“ отворила представништво у Србији.
– Они су препоручили своје саднице и да се за њих ради производња. Искрено, интересовање је последњих годину-две мало мање. Али, према подацима ФАОСТАТ-а (Статистичка база података Организације УН за производњу хране и пољопривреду), у Србији је у последњих три, четири године за неколико хиљада хектара повећана површина под леском, па је тако 2021. производња лешника код нас била око 6,5 хиљада тона, а сада је око десет хиљада тона. Углавном се раде италијанске сорте, које су компатибилне, једна другу опрашују. То су „тонда ђентиле деле ланге“ (Tonda Gentile delle Langhe), „тонда ди ђифони“ (Tonda di Giffoni) и „романа“. Плодови су осредње крупноће, погодни за кондиторску индустрију. У околини Чачка има нових засада, углавном на неколико хектара. У околини Горњег Милановца пре пар година подигнут је засад на 20 хекатара – каже Борис Рилак и додаје да је годишња светска производња око милион и по тона, од чега 650.000 тона производи Турска, а на другом месту је Италија са око 100.000 тона. Потребе Србије су, каже он, веће од производње, јер значајне количине лешника увозимо.
За разлику од ораха, леска је отпорнија на ране мразеве. Иако јој треба неколико година да пророди, може да рађа и од 70 до сто година, што је сигурност за више генерација. Плодови не морају одмах да се продају, јер може дуго да стоји у љусци, ако се чува у адекватним условима. Продајна цена лешника на тржишту је стабилна, па и у порасту, а због широке употребе и у веганској исхрани, лешник је све популарнији, неки су од главних адута узгоја леске које наводи Рилак.
Када је реч о садњи свих врста воћа, наш саговорник препоручује, ипак, јесењу садњу, пре свега због влаге и боље аклиматизације биљке. Изузетак су подручја на великим надморским висинама, због оштријих климатских услова, где се више прибегава пролећој садњи.
В. Т.
Фото: из албума саговорника
КОПАОНИЧКИ И ЖУПСКИ КРАЈ
Борис Рилак рођен је у селу Крива Река на 1.100 метара надморске висине у Општини Брус на падинама Копаоника, а велики део живота провео је у Александровцу, познатом по грожђу и вину, где је живео од шесте године до доласка на факултет у Чачак.
– Мајка је из села Црна Глава, само седам километара преко брда, али припада Општини Рашка. А сама Жупа је подељена, баш по узгоју разних врста воћа. Сам центар и околина су познати по вину, горњи планински крај по малини и купини, а доњи део према Крушевцу је повртарски. У Кривој Реци живе деда и два стрица и они се баве „са свим по мало“, како се одувек у том крају живело. Имају краве, овце, гаје кромпир, малине… Деда Радојко чест је саговорник новинара. Наиме, рођен је 12. октобра 1942. године, баш на дан када су Немци запалили село, па га је мајка родила у шуми – наводи са поносом Борис неке занимљивости из своје породичне хронике.
Осим знања, у родно село донео је и нове саднице. Пре две године засадио је стотинак садница шљиве, највише „стенлеја“ и неколико „нада“, наравно, из чачанског Института.
ДОКТОРСКА ДИСЕРТАЦИЈА О ЈАБУЦИ
У априлу прошле године Борис Рилак је на Агромомском факултету у Чачку одбранио докторску дисертацију чија је тема била „Утицај калцијум-хлорида на принос и квалитет плода јабуке“.
– Током три године истраживања применио сам један комерцијални препарат, фолијарно ђубриво, које у себи има повећан садржај калцијум-хлорида. Након тога смо пратили како се плодови пет сорти јабуке понашају током складиштења у хладњачи са нормалном атмосфером у периоду од осам месеци, укључујући и период бербе. Волим да кажем да је јабука воћна врста, код које сезона траје 15 месеци, јер креће од марта, па траје све до јуна наредне године, до када се плодови чувају у хладњачама! Праћење је вршено на свака два месеца на плодовима ускладиштених јабука, и то три године заредом. Резултати истраживања су веома обимни. Десило се, углавном, оно што смо и претпоставили, много тога је зависило од сорте. Најбољи резултати су били код каснијих сорти – наводи др Рилак.
Ово његово истраживање је значајно за воћаре при одабиру сорти јабуке које се могу боље чувати ван контролисаних услова (УЛО хладњаче).
