„МИНИЋЕВА КУЋА РАКИЈЕ“, ВРХУНСКЕ ОЦЕНЕ ЗА КВАЛИТЕТ ДОМАЋЕГ БРЕНДА
Цане Минић је испоштовао аманет своје мајке Надежде. Иако је, каже, све прво радио из хобија, захваљујући мајци која је сачувала ракију из периода од 1941. до 1950. године, кренуо је истим путем. Док је отац био у рату, она је пекла и остављала од сваке године по један балон. И казала му је у аманет:
– Ово сине пола можеш да потрошиш, а пола да оставиш твојим наследницима и макар да утростручиш. А веровали или не, ја сам устостручио и више од онога што је мајка оставила. Сматрам да је то успех, јер сам грађевинац, уједно сам се бавио и грађевином и аматерски производњом ракије. Кад сам 2005. године правио неким технолозима куће и кад су код мене пробали моју ракију, отерали су ме на један сајам, где су биле 42 земље у конкуренцији. Тада сам освојио прво место за шљиву, кајсију и дуњу, оцена је била 19,07, и то је тада био први резултат и у земљи и у свету. Мој претходник из Мркоњић Града је имао резултат 19,06 и тај резултат ме је мотивисао да наставим даље, јер до тада нисам схватао колико је то вредно.
Тако је, од 2005. године, када је у Доњој Трепчи регистровао своју „Минићеву кућу ракије“, постао један од најтрофејнијих произвођача овог домаћег бренда. До сада је у производњи развио 33 врсте ракије, а колекција ракија коју баштини од 1941. захваљујући својој мајци, уз небројене награде, наметнула је и могућност да формира и један од првих Музеја ракије, не само у Србији.
Прошле и ове године добио је два највиша признања необичног назива. Није реч о акваријуму, у Минићевим витринама су „Ајкуле“, наградне Плакете које су по рангу изнад златне медаље која се добија за 18,00 поена и велике златне за 18,50. „Ајкула“ се додељује од прошле, 2021. године, као специјално признање за изузетан квалитет производа оцењен од стручног жирија са 19,00 и више поена, од максималних 20. Додељује се као признање пофесора др Нинослава Никићевића, нашег професора са земунског факултета који је активан у Европској комисији. Комисија у којој су он, др Веле Тешевић и наш Чачанин др Бранко Поповић се сматра врхунском комисијом, поред осталих, укупно девет чланова.
И ове године, прошлог викенда у Рачи Крагујевачкој, на манифестацији „Вождови дани ракије 2022“, у конкуренцији 450 узорака, „Минићева кућа ракије“ добила је још две „Ајкуле“ за ракије од шљиве, произведене у различитим годинама и, како записаше на великој Повељи организатори, ова кућа проглашена је за „великог ракијског мајстора, јер вождови ракијски кнезови на челу са обор кнезом, оценише његову ракију шљивовицу из 2005. године оценом 19,50“. Ракија од шљиве из 1984. године оцењена је максималном оценом 19,40, а ракија из 1998. оцењена је 2019. оценом 19,00. Бодовање традиционално обавља Туристичка организација Рача са еминентним члановима жирија, које у духу назива манифестације посвећене вожду Карађорђу зову „кнезовима“. Трофеји за најуспешније ракије и врхунске мајсторе су и макете топова, који се сматрају признањем од самог вожда, којим их одликују да би у случају потребе могли да „бране“ своје село.
На питање да ли му је базно воће за развијање сопствене производње прво била шљива, јер је већ увелико познато да Минић прозводи воћне ракије од незамисливих комбинација домаћег и егзотичног воћа (киви, банана, брусница, нектарина, купус, малина, такиша, шептелија, мушмула итд.) и да ли за то преферира неку аутохтону сорту, Цане Минић одговара:
– Јесте, прво шљива. Кад смо садили нови воћњак пре две године, све смо посадили црвену ранку, ту аутохтону сорту, јер шљива пожегача, или како је код нас зову маџарка, не може да успева због шарке и зато смо се преоријентисали на црвену ранку. Она даје квалитет који је код нас препознатљив, а користили су је и моји родитељи. Ова сорта је залужна за резултате које постижемо.
После шљиве, уследиле су ракије од кајсије, дуње, крушке такише, виљамовке… Убрзо, 2008/09. је купио савремену дестилерију захваљујући једном немачком произвођачу.
– Тешко ми је било поверовати да има нешто боље од нашег српског лампека, али Немац је послао свог човека са малом дестилеријом која има исто четири колоне као његова. Он је двадесетак дана пекао ракију бесплатно код мене кући и осталима, да би нас убедио колико је то боље. Ја сам упоредо пекао на наш стари лампек и пуно је било боље то што је он урадио. Зато се издвојило 30.000 евра и уложило у нову дестилерију која је пуно значила за даљи рад – каже Минић и напомиње да инострани произвођачи редовно прате Новосадски сајам, па су се тако и срели, а изненађење више за немачког произвођача била је чињеница да један грађевинац постиже у производњи ракије такве резултате, какве не постижу ни технолози.
– Чак сам имао част да је намачки професор др Хагман, први човек у свету за ракију, био мој гост шест дана. Наредне године на Новосадском сајму захваљујући и њему, било је све тако лепо уређено да нисам веровао да је то моје имање.
– Пандемија јесте осујетила сусрете произвиђача, али свугде смо слали узорке на оцењивање. Мени није битно само да будем први, већ да из сваке године различито конкуришем са неком ракијом и кад остављам у наследство, могу да кажем, оставио сам из те године толико, а то је вредно толико. За мене је важно да оставим ту недодирљиву количину, јер ако је мајка могла да сачува од 1941. године, онда могу и ја – каже овај врсни произвођач српске, од миља зване „мученице“.
Питамо Минића, постоји ли тајна квалитета његове ракије и ко му је највећа конкуренција на српском тржишту? Заправо, с ким се одмерава…
– Постоји тајна, црвена ранка је изузетно ситна шљива, тешка за купљење, има јаку концентрацију укуса, садржаја, који дају добру ракију. Конкуренцију гледам по квалитету, ми смо врло добар крај за производњу, има врло квалитетних колега одавде, баш на овом сајму је био Миле Тица из Прислонице, и млад произвођач Мило Миловић, исто грађевинац као ја.
На хектар засада који је поседовао раније, докупио је Минић још хектар и по, кад је унука казала да ће прихватити и наставити производњу. Завршила је туризам и хотелијерство у Београду, добила посао, али се определила да се посвети породичној фирми и због тога је Цане веома задовољан.
– Ми наступамо као „Минићева кућа ракије“, али без супруге Гордане, ћерке Јелице и унуке Јоване, са којима делим сва ова признања, успех не би но комплетан – истиче за „Глас“ Цане Минић и додаје да своје ракије извози у Аустралију, Русију и неке европске земље.
Зорица Лешовић Станојевић
