Замишљена историја – кратке приче: АГОНИЈА (5)
Портал „Ча глас“ ексклузивно објављују серијал прича „Замишљена историја – кратке приче“ које пише Милан Лишанчић, наставник историје у ОШ „Танаско Рајић“ и „Филип Филиповић“ и историчар.
Намера аутора је приказивање садржаја из историје кроз нешто другачију писану форму – кратке приче – која комбинује фикцију, историју и стварност, као и да се на нешто другачији начин публика, посебно млади, заинтересују за теме из историје и свакодневице.
Један од мотива за објављивање прича је и хуманитарни рад – жеља аутора је да, нарочито деца и ђаци, виде да је хуманитарни рад важан и да може да изнедри креацију у племените сврхе.
АГОНИЈА
Октобар 2019. година. Кина. Провинција Гвандонг, град Фошан, дистрикт Шунде. Зграда број 1, девети спрат, из лифта дупло десно, стан број 905 – my place. Стамбено насеље припада гигантској и једној од највећих грађевинских фирми на свету – „Country Garden“. Унутрашњост комплекса био је као некакав мали град. Паркићи, фонтане, трим стазе, терени за бадминтон и стони тенис, само су неки од садржаја изнад којих се надвија 27 зграда са просечно 30 спратова. Споља, Мекдоналдс, безброј ресторана, малих продавница, пиљарница, две цвећаре, пар кафића, продавнице аутоделова па чак и пет шоп (да, да, знам „у Кини једу псе“). Ммммм, све. Али, те јесени није било среће за мене. Сподбио ме је неки јак осип у пределу препона који је прерастао у ране, а уз све то морао сам да идем на посао. Агонија, подупрта константном температуром око 380 чинила ми је живот чистом мизеријом. Не само што сам био такорећи дупло болестан, већ сам ходао због рана као да сам „јахао буре“, а неиспаваност је чинила да у појединим тренуцима нисам знао да ли је сан или јава. И тако, након што сам последње недеље октобра спавао 6 сати за 5 дана, седео сам потпуно сам у свом стану и гледао у једну тачку…
Октобар 1373. година. Лондон, Енглеска. Тамница лондонског затвора била је мрачна и мемљива, влажног и хладног каменог пода у чијим фугнама се скупљала смрдљива скрама која је била мешавина прашине, прљавштине и устајале воде. Капало је са плафона у спором ритму уз нервирајући прасак капљице о камен. Плач, хуци и звуци у потуљеном и тешком тону путовали су кроз промају тамнице која је добијала светлост „дивне“ лондонске јесени кроз мали правоугаони камени отвор на врху зида који се налазио наспрам тамничних врата и металних кородираних решетака. Било је хладно. Било је тако хладно. И смрдело је на мокраћу, влагу и страх. И тугу. Затвореник Ешли, 22-годишњи сиромах, мокре проседе дугачке косе, седео је у ритама у левом ћошку тамнице и гледао је у једну тачку…
Октобар 2019. година. Кина. Провинција Гвандонг, град Фошан, дистрикт Шунде. Свашта ми је пролазило кроз главу која је пулсирала од болова. Нисам могао више да издржим. Да ли да седнем на авион да се вратим? Све ме је болело, сврбело и пекло. Спавало ми се и дрхтао сам као прут. Да ли да огулим кожу и лупам главом о зид? Да ли да зовем некога да ме води у болницу, поново? Девети је спрат, да ли прекинути ову агонију и бол? Понављао сам у себи „Живот је тежак, живот је тежак“. Кинески лекови нису помагали, масти и креме су само чиниле да ужаси буду још гори, врућина суптропског појаса 30+ уз влагу 85+ додавала је „уље на ватру“, а у глави велики прасак муке. Живот је тежак. Очи су се саме склапале, јава и сан су водили велику битку, погледао сам у ћошак собе очима пуним суза од бола, беса и туге и чуо глас који ми се обраћао споро и тихо…
„Док чекам у хладној ћелији и слушам како звона звоне, присећам се мог кратког живота али немам много времена за то јер је око 5 поподне и сваког трена чекам да ме стражари одведу на Трг за вешање. Пешчани сат времена мог живота броји своја последња зрна“ – тихо је зборио Ешли. Половина ћелије била је моја соба а затвореник и ја смо се гледали у очи. Заглавио је због једног хлеба и рукохвата јабука. Био је гладан. Ухваћен је и без милости осуђен на смрт. Наставио је… „Свештеник је дошао у ћелију да ми очита последњу молитву, а ја сам се загледао кроз решетке и видео свет који је за мене пошао по злу. Да ли је ово нека грешка? Не могу да зауставим нагомилавајући хорор, да ли је ово заиста крај или само сањам? Молим вас нека ми неко каже да сањам, није ми лако да престанем да вриштим у себи док покушавам свештенику нешто да кажем али осећам да ми речи саме беже. Плачем, сузе лију. Али зашто? На крају крајева ја се не плашим смрти јер ја верујем да никада није заправо крај!“ – слушао сам га и срце ми је лупало јако.
Половина собе која је била ћелија претворила се у пролаз ка Тргу за вешање. Ешлијев глас је допирао до мене. „Док су ме стражари изводили из ћелије ка дворишту Трга, неко је добацио из суседне ћелије „Бог са тобом“, али ако има тог Бога, зашто ме напушта?“ Окренуо сам се у столици на десно и видео бесну, углавном крезубу и крвожедну светину која је чекала Ешлија да га засује трулим воћем и поврћем у крицима болесног задовољства. Глас се опет чуо… „Док ходам ка свом усуду, живот ми пролази пред очима, али икао је крај веома близу, није ми жао што сам украо храну и то урадио, молим вас нека неко упути моју душу јер је жељна да одлети и буде слободна. Запамтите моје речи, моја душа ће вечно живети, не брините што ме више нема јер сам отишао „преко“ да тражим истину. И када знаш да је твоје време близу, можда заправо увиђаш да је овај кратки живот уствари само једна чудна илузија“ – исколачио сам очи и додатно их напунио сузама покушавајући да га дозовем и некако спасем. Било ми га је жао, осетио сам неправду према овом обичном младом човеку а његове речи су ми одзвањале. Дозивао сам га јако, он се окренуо тик пред вешалима и погледао ме је тужним очима говорећи – „…да се свети име Твоје, да се свети име Твоје, да се свети име Твоје, да се свети име Твоје, да се свети име Твоје, да се свети име Твоје, да се свети име Твоје…“
Октобар 2019. година. Кина. Провинција Гвандонг, град Фошан, дистрикт Шунде. Осећао сам се као да сам се пробудио. Било је тихо и мрачно. Погледао сам око себе и схватио једно. Живот није тежак. Несрећни Ешли ми је показао да чак и у таквој агонији његовог времена има излаз, ту је иза ћошка. Захвалио сам се времену у којем живим и бацио поглед на телефон који је засијао поруком – „Стижем следеће недеље и доносим ти лекове, немој да бринеш – у потпису Ацо“.
Ешли, спашен сам.
Фондацију „Једро” основале су породице петорице дечака оболелих од Дишенове мишићне дистрофије са циљем прикупљања 1,5 милиона америчких долара потребних за њихово лечење. Од ове ретке болести обољевају искључиво дечаци и она се јавља код 1 од 3500 мушке новорођенчади који, услед недостатка дистрофина у организму, прве симптоме осете до пете године живота. Иако донедавно ниједна доступна врста терапије није била ефикасна, нова терапијска процедура дала је добре резултате у успоравању, па и заустављању болести. Међутим, производња лека је таква да лечењу истовремено мора бити подвргнуто петоро малишана, а како је у питању нови вид терапије, не постоји могућност да трошак буде покривен средствима која обезбеђује држава. С обзиром на природу болести, време за помоћ истиче и зато је хуманитарна акција једини начин да се дечаци спасу.
