МАЈА ПАНТОВИЋ, ВЛАСНИЦА МОДНОГ СТУДИЈА „GUFO WEARˮ ‒
„У МОРУ ИСТОГ ТРЕБА ТЕЖИТИ АУТЕНТИЧНОСТИ И ИЗДВОЈИТИ СЕ ИЗ МАСЕˮ
Мода је неисцрпни извор креативности и инспирације, а када се укрсти са оригиналним ствараоцем и вредном особом попут Маје Пантовић из Чачка, ауторке бренда и власнице Модног студија „Gufo wearˮ, тада настаје истинска магија. Маја је у току студија графичког дизајна започела са радом у струци, али је врло брзо „побеглаˮ од компјутера и администрације. Напушта очеву фирму, сигуран посао и сјајну плату и упушта се у предузетништво. Осим тога, уз дугогодишњи рад, она гаји четворо деце и, како каже, свако од њих је научила да буду уз њу док ради. Испричала нам је и једну анегдоту: „Моја ћеркица (у том тренутку бебица од два месеца) спавала је у „јајетуˮ на мом радном столу. У студио долази муштерија и седа за сто, разгледа скице које сам јој припремила и у једном тренутку скочи са столице угледавши бебу како спава уз речи: „Јао, па ви имате бебу! Свака вам част што радите уз њу.ˮ Маја каже да су деца највећи извор љубави, снаге, среће и подстрек да се што више труди и залаже на свом послу. Поручила је свим младим мамама да деца нису препрека ка сопственом остварењу кроз било који посао или хоби, јер, када нешто довољно јако желите, не постоји ствар која ће вас ометати на том путу. Маја је желела да ради оно што воли и да учини друге људе срећним и у томе је успела управо помоћу свог бренда „Gufo wearˮ о коме нам је говорила са великим ентузијазмом и љубављу, упркос годинама искуства и вредног рада које су иза ње.
За графички дизајн се каже да је вид „визуелне комуникацијеˮ. Коју поруку сте превасходно желели да пренесете својим креацијама и зашто сте одабрали баш моду као вид свог уметничког изражавања?
‒ По струци сам графички дизајнер, али се модом бавим више од 14 година. Скоро сам сазнала да је моја покојна бака сачувала неке од мојих најранијих цртежа из 1. разреда на којима су веома необични одевни комади, као и цртежи обуће, а тада сам била потпуно несвесна да ће то бити мој позив. Главна порука бренда од самог почетка је акценат на аутентичности и оригиналности сваког комада јер свака жена јесте уникат. Не уклапа се свака у калуп конфекцијских мера. У томе је највећа чар стварања за мене. Порука је јасна: Буди своја, буди другачија, издвој се из масе.
Иза Вас је већ неколико успешних колекција и свака од њих имала је своју причу. На који начин је осмишљена последња летња колекција и шта Вам је овога пута била инспирација?
‒ Сваке сезоне имам огромне налете инспирације за нову колекцију. Тема је за мене нека врста водиље. Овога лета сам маштала о оним најслађим јагодама из детињства које се ретко где данас могу убрати, о осећају свежине на мору док посматрате јата птица. На првом месту, комади сy удобни и лако се одржавају, једноставни су за комбиновање, од елеганције до лежерног „аутфитаˮ.
Имали сте прилику да својим радом оплемените нечије приватне животне моменте попут венчања, матурских вечери или уређења простора. Колико Вам значи када Вам неко поклони поверење за тако важне догађаје у свом животу и како тада изгледа процес стварања уз већу одговорност?
‒ За мене је једна од највећих части израда хаљине за венчање. Знам колико је будућим младама важан тај дан и колико је сваки детаљ битан. Чињеница да ће неке будуће генерације можда наследити такав комад у мени буди неописив осећај радости и узбуђења. Како ја волим да кажем, тај комад ће заувек да живи. Што се тиче самог процеса стварања, увек је присутна огромна одговорност без обзира на то који комад се израђује. Најважнији су онај искрени осмех и задовољство које им угледам на лицу на последњој проби. То нема цену. О фотографијама тек да не причам – њих подједнако жељно ишчекујем као и утиске драгих људи. То ме посебно инспирише за даљи рад.
Такође сте сарађивали са научницама из Института „Винчаˮ. О каквом се пројекту ради и шта је повезница између науке и моде, пошто се неретко преплићу ове две, наизглед различите, области?
‒ Сасвим случајно у мој студио дошла је једна врло пријатна жена. Своја и аутентична. Затражила је израду блузе по свом нахођењу. У питању је била занимљива техника коју нисам до тог тренутка пробала да радим. Обе смо игром случаја посетиле исту изложбу на којој су биле слике рађене у тој техници и, надахнуте радом те уметнице, покушале смо то да применимо. Успеле смо! Одмах након тога поручила је још један комад и рекла да жели мараме за себе и колегинице. Веома ме је обрадовала чињеница да су у питању научнице и да се окупљају на занимљивом Сајму науке и технологије. Одмах сам прионула на израду скица. Желела сам да на занимљив начин прикажем све мотиве из њихове области. Била је част радити за њих.
Који материјали, боје, детаљи су доминантни у Вашем модном студију и по чему се највише разликује од других, посебно у време технологије и брзог протока информација када је конкуренција све већа?
‒ Мало је теже одговорити на ово питање. Увек се трудим да користим што природније и квалитетније материјале, моделе који покривају различите типове грађе, цртеже и мотиве који су аутентични. Како често моје драге муштерије кажу: „Ова твоја хаљина је за сва временаˮ. Најважније ми је то да не пратим трендове, палете боја које можда намећу велике модне куће. Стварам оно што у том тренутку осетим и што ме инспирише без икаквих ограничења. Обожавам и све врсте ручних дорада комада – вез, хеклање, плетење плисирање…
Стиче се утисак да у новије време људи све више носе исписан текст на својој одећи, различите поруке, стихове, цитате, афоризме… Зашто мислите да је то случај и да ли дискурс заиста преузима примат у моди у односу на ликовну уметност или је утицај ипак подједнак?
‒ Слажем се да је текст у свим наведеним облицима врло присутан и мени се то допада, мада морам признати да још увек постоје и они који не желе да се на тај начин истичу и не воле било какав натпис. Мени је постало тако „слаткоˮ да напишем ћириличним фонтом нешто што доста говори нпр. о нашим личним потребама. Најдража ми је мајица са натписом „Мир Тишинаˮ. То је нешто што нам је свима преко потребно, али у смислу одјека и заинтересованости боље је прошла мајица са натписом „Срећа је унутраˮ.
Често истичете да Вас усхићује сам процес рада и осећај да сте нешто створили својим рукама, од првог хеклања уз баку до садашњег професионалног рада. Има ли посебне чаролије у ручном раду у односу на индустријску производњу и који су све његови бенефити?
‒ Да, то највише истичем! Можда за некога ту разлике нема, али, по мом мишљењу, разлика је огромна. Када нпр. жена шије једну хаљину неколико дана уз све додатне процесе (осликавање, плисирање, вез) по тачно урађеном цртежу, замислите колико је љубави, труда, рада, сати уткано у њу. Сви знају да су уникати комади на цени и да се засигурно издвајају из свеукупне понуде на тржишту. У ери потрошачког друштва и убрзаног темпа у коме живимо све нам је доступно по ниској цени, тако да лако можете купити нпр. неку хаљину или мајицу, али поставља се питање колико ће се још других жена појавити у истој. Зато се оне које не желе да се утопе у масу одлучују за куповину у „Gufo wearˮ студију.
Имали сте прилику да представите свој рад и на 10. БАФЕ-у на тему „Урбанистички изглед Београдаˮ претходне године. Какво је искуство то било за Вас, да ли је за уметника задата тема олакшање или терет и колико су ревије значајне у послу којим се бавите?
‒ Задата тема ме је одушевила. Иначе сам велики љубитељ архитектуре. Обожавам приказе било каквих грађевина на текстилу, јер је прејак контраст између структуре цртежа и мекоће материјала. Сјајан изазов за мене! Ревије нису пресудне, али су леп начин за презентацију вашег рада. Одувек сам сматрала да је неописива разлика између онога што видите уживо и на фотографији. Услед примене различитих филтера и ефеката апарата као и различитих екрана мобилних телефона (разне марке) и компјутера, сви добијамо једну врсту илузије, јер је врло тешко приказати реалан колор… Често муштерије одустану од куповине све до момента док не дођу у студио, додирну материјал и виде боје.
Да ли је успех загарантован када особа ради оно што истински воли и томе се потпуно посвети или је потребна и доза среће и шта је најтеже, а шта најлепше у Вашем послу?
‒ Добрих страна је прегршт, лоша је само једна. То је недостатак капацитета као и времена за стварање свега онога што нацртам и што је посложено у неким силним фиокама у мојој глави. То ме највише плаши – како реализовати све идеје. Није довољно само радити то што волиш, то мора бити твоја страст, оно што би могао цео дан да радиш, а да не помислиш на глад или умор. Друга битна ствар је да истрајеш у данима када је тешко, када се твоји производи не продају, да задржиш елан и осмех на лицу стварајући сваки дан нешто ново да би стваралачка енергија изашла из тебе. Поред тога, најважнији је однос са муштеријама. Ја искрено некад и претерам, превише се емотивно везујем за сваку особу која покаже поштовање за мој труд и рад. Некада се дешавало да неко то и искористи, али мени је најважније да дајем свој максимум без задршке, да ми је савест мирна и образ чист. Свакако, има ту и неке космичке среће када кажу – посрећило јој се. Све у свему, универзалан „рецептˮ не постоји. Постоје лакши путеви (прати тренд, плаћај инфлуенсере, скупе рекламе), али ја то нисам никада бирала па је и пут био мало трновит, међутим, највећи доказ мог успеха је једна чињеница. Од 100% муштерија њих 90% су оне које се редовно враћају и са којима гајим јаке везе. То је за мене највећи ветар у леђа! Нове су свакако добродошле, али морам рећи да ће оне старе увек имати посебно место у мом срцу.
Текст: Марија Миљуш
Фотографије модела: Јелена Радосављевић
