Засевши на престо Диоклецијан се веома старао за паганско идолослужење. Нарочито је поштовао Аполона као неког предсказивача. Једном Диоклецијан упита Аполона поводом неке ствари и доби овакав одговор Не могу истински да предсказујем будућност, јер ми сметају праведни људи на земљи, и због њих лажу гатарски троношци у идолиштима; ти праведници уништавају нашу силу. А Диоклцијан закључи да су кривци за овакво стање – хришћани.
Чувши то, Диоклецијан се испуни гнева и јарости на хришћане, и обнови гоњење против њих које већ беше престало. А када са свих страна, нарочито из источних провинција, стадоше стизати цару извештаји, пуни клевета на хришћане, и у којима су јављали да хришћани низашта не сматрају царево наређење, и да их је бескрајно много, и да их стога или треба оставити на миру у њиховој вери или их истребити, тада цар сазва код себе у Никомидију на савет са свих страна ангипате и игемоне, намеснике своје, кнезове и велможе, и цео сенат. На том скупу цар даде израза својој јарости против хришћана, и нареди да сваки изрази своје мишљење по овој ствари. А његови официри и намесници, уплашени и жељни да му се докажу, рекоше да све хришћане треба истребити.
У то време беше у римској војсци Георгије, рођен у Кападокији као син угледних и благочестивих родитеља. Он измалена би научен побожности. Као дете он остаде сироче, пошто му отац мученички пострада за Христа, а мајка се са њим пресели у Палестину, јер она беше родом из Палестине и имађаше тамо огромна имања и наслеђе. Када порасте Ђорђе, он беше веома леп, кршан и храбар. Стога би узет у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна и доби да буде старешина једног нарочитог пука. Због показане храбрости у биткама, цар Диоклецијан га произведе за војводу, пре но што се знало да је хришћанин. Тада му је било двадесет година, и мајка му се већ беше упокојила у Господу. И кад се по оном царевом крвничком наређењу стаде вршити истребљење хришћана, Ђорђе беше на служби при цару Диоклецијану. Видевши још првог дана како незнабошци страховито муче хришћане, и дознавши да се неправедно наређење царево не може нипошто променити, он изведе закључак да је ово време врло погодно за спасење. И он одмах раздаде убогима све што имађаше код себе: злато, сребро и одела; и робовима што беху код њега дарова слободу; за имања у Палестини написа завештање, да се раздаду невољнима, и да се тамошњи робови његови пусте на слободу.
Ђорђе одбаци сваки људски страх и ступи пред цара и рече му да је хришћанин и да не види разлог за њихово прогоњење.
Оваквим речима Борђевим и неочекиваној смелости његовој сви се зачудише и на цара погледаше, желећи да чују шта ће он на то рећи. А он, као избезумљен или громом ошамућен, сеђаше ћутећи; и задржавајући у себи лавину гнева, даде руком знак своме пријатељу, антипату Магнецију, да одговори Ђорђу. Магнеције се обрати Ђорђу и посаветова га да се одрекне Христа и да се спаси. Међутим, Ђорђе не хтеде ни да чује.
Док је светитељ говорио то, цар се сав запали гневом и, не допуштајући му да своју реч доврши, он нареди војницима да Георгија копљима отерају из већнице и вргну у тамницу. Војници се одмах дадоше на посао да то изврше; и када се једно копље дотаче тела светитељева, одмах гвожђе постаде као олово, јер се сави као олово, а уста мученикова беху пуна хвале Богу.
Тада Диоклецијан нареди да се донесе велики точак за мучење, под којим беху даске са великим ексерима у облику мачева, рогова, ножева; и беху ти ексери неки прави, неки искривљени, неки повијени као удице. Али, Ђорђе одоле мукама, но… паде у несвест.
Мислећи да је мученик умро, цар радосно похвали богове своје, и повика: Где је Бог твој, Георгије? Зашто те не избави од такве муке? – И онда нареди да га као мртва одвежу од точка, а сам оде код жртвеника Аполоновог. И нзненада се наоблачи, и настаде страховита грмљавина, и многи чуше глас одозго који говораше Не бој се, Георгије, ја сам с тобом!
Иако тако мучен, Георгије се ни најмање не измени у лицу које беше светло.
Након што је цар почео да губи смирење и достојанство, коначно одлучи да се овај велики мученик посече мачем. Погубљење често код римских легионара.
Војници који су били за то одређени, извели су Георгија на губилиште. Он се ту пред силним светом помоли Господу. Посебно се у молитви обратио Богу молећи га да опрости Диоклецијану на његовој страшној страсти којом прогони хришћане. Након што заврши молитву он се предаде џелатима који га посекоше.
Свети Георгије пострадао је 23. априла по старом, а 6. маја по новом календару. Страдао је 303. године у једном од последњих великих прогона које је црква доживела. Касније се оваквом римском царству и систему супротставио цар Константин Велики који је успео да порази своје противнике и да чувеним Миланским едиктом 313. године да хришћанима верске слободе и права. Од тог тренутка хришћанство почиње да добија статус слободне вероисповести. тако ће се развијати све до тренутка када ће постати и званична вера римског, а касније и византијског царства.
Текст приредио вероучитељ Ђорђе Чоловић
