„ПЕСМА МОЖЕ НАСТАТИ У ШЕТЊИ ПРИРОДОМ, АЛИ И НА КОЛЕГИЈУМУˮ
СА ПЕСНИКИЊОМ АНОМ НОВИЧИЋ ПОВОДОМ СВЕТСКОГ ДАНА ПОЕЗИЈЕ
Сваког 21. марта обележава се Светски дан поезије и, тога дана, неким помало заборављеним песницима и њиховим бесмртним делима посвећује се заслужена пажња. О поезији је, ипак, најлепше говорити на два начина – у стиховима или са неким ко стихове пише, тако да смо овога пута у помоћ позвали нашу песникињу из Чачка – Ану Новичић, која не воли много да говори о себи, већ допушта да стихови говоре сами:
„Очекивана. Брусила сам корене да бих се нежнија родила. Пуних двадесет година. Тражећи се откривам и опраштам. Препознате особине предака објашњавам. Спознала сам да пролазим, зато рађам наду сваког јутра и ценим прилику дана који осване. Слобода у оку и одсечност у гласу обликују ми машту.ˮ
На шта Вас све асоцира реч „поезијаˮ, када сте написали своју прву песму и шта Вас је увек враћало писању, иако то није Ваша примарна професија?
‒ Реч „поезијаˮ у мени буди прегршт најлепших осећања – слободе, радости и подсећања човековог на спознају себе. У исто време поезија је лек, подстрек и водиља у том правцу. Прву песму написала сам у четвртом разреду основне школе инспирисана природом, која је и данас остала моја највећа инспирација за разумевање законитости и лепоте живота коју нам је Господ поверио, подржавајући нас да сваког дана будемо бољи него јуче. Без обзира што на први поглед поезија и економија делују као супротности, оне су и више него комплементарне јер ми откривају како компликоване задатке из окружења могу поједноставити и дозволити животу да буде једноставан, што он свакако и јесте.
С обзиром на то да се 21. марта обележава Светски дан поезије, којим речима бисте истакли њен значај у односу на прозу, иако је можда понекад занемарена у свету читалаштва?
‒ Сваке године 21. март прославим као празник доласка пролећа и буђења свих осећаја, јер кроз песму откривам све скривене делове превирања у мени, а можда и још неком човеку тиме могу помоћи да препозна и ослободи неке дуго сакупљане емоције, које би касније могле утицати деструктивно на здравље. Кратка форма изрaжавања, да кроз мало речи кажемо више, захтевнија је за онога ко пише, али је драгоценија, управо због утиска који на читаоца оставља. Чини се и мени да је проза данас занемарена у свету читалаштва у односу на прозу, али верујем да се све циклично креће, као нпр. мода и да ће доћи тренутак када ће, историјски, поезија заузети место које јој припада. Свака је песма заправо својеврсна прича и ту се додирују поезија и проза.
До сада сте нам представили две збирке поезије ‒ „Котрљањеˮ и „Пругеˮ. Када их упоредите, шта је у њима различито, а шта је заједничка нит која би представљала симбол Вашег стваралаштва и на шта сте највише поносни у том сегменту?
‒ Разлику између збирки „Котрљањеˮ и „Пругеˮ чини основа на којој су настале. Прва збирка објединила је моја настојања да испитујем своја осећања поводом животних ситуација у којима сам се налазила у периоду одрастања и младости. У њој сам откривала ко сам и чему тежим. У збирци „Пругеˮ сам слободније тражила смисао пролазности нас у времену и потребе да оставимо исправан траг. Баланс слободе и вере њихова је заједничка нит, што су и симболи мог израза кроз поезију присутни у обе збирке.
Какве сте реакције и коментаре добијали од својих читалаца и да ли је у настајању нека нова књига? Како изгледа креативни процес у Вашем случају?
‒ Господ нам је подарио моћ разумевања у духу сопствених вредности и ја увек остављам слободу да читаоци моју поезију разумеју и доживе на свој начин. Бићу срећна уколико из те слободе нешто добро настане. Врло је интересантно када посматрам како неке песме које сам написала и двоумила се да ли да их објавим, код публике изазивају невероватне емоције и издвајају се. Уверила сам се у то на својим поетским представљањима, као и да би требало поезију доносити на интересантан начин и приближити је људима који је можда до тада нису читали. Тренутно је у настајању трећа збирка поезије, песме сам одабрала и сада се бавим изгледом корица у сарадњи са дугогодишњом пријатељицом која је визуелна уметница и помаже ми да збирку што боље „оденемоˮ.
Које песнике и збирке поезије бисте издвојили као најдраже или као оне које Вас инспиришу и где све проналазите инспирацију?
‒ Током живота различити песници су ми својим песмама будили преиспитивања. Наш песник, велики Дис, затим Његош, Јован Дучић, Иван В. Лалић својим симболизмом, потом Душко Трифуновић, чије песме у симбиози са музиком остављају још снажнији траг. У сегменту родољубивог песништва данашњице, волим да чујем стихове песника Благоја Баковића и песму „Сећање на мравеˮ. Истински ценим и волим тренутке инспирације, али се не трудим да „на силуˮ пишем. Ослушкујем себе и сопствене реакције на подстицаје из окружења и у тим тренуцима настају песме. Понекад је то као својеврсни разговор са психологом. Песма може „потећиˮ у шетњи природом, може је птичији глас ослободити, али може настати и на колегијуму. У томе је чаробност и тајна инспирације.
Шта бисте поручили младима који су се можда удаљили од поезије, од њеног читања, рецитовања или писања и зашто вештачка интелигенција никада неће моћи да ствара поезију као људска душа?
‒ Живимо у времену где доминирају брзина и технологија и управо због тога поезија нам помаже да се запитамо шта ћемо са толиком количином информација. Позива нас да се запитамо шта можемо учинити да проширимо сопствене видике и утврдимо просторе за развој сопствене личности и поступака. Живимо у свету потпуне отуђености, усамљени и требало би да искористимо овај вакуум времена као прилику да градимо везе међу људима, да се више дружимо, радујемо, без преокупације материјалним, осим за задовољење основних потреба, да дарујемо и будемо добро једни другима. Младе бих осоколила да у својим дружењима рецитују песме, а да потом заједно полемишу о њиховим порукама, без оквира, са слободом израза. Верујем да се тако отвара непрегледно пространство спознаја и надоградњи, без потребе за комерцијализацијом сопствене душе ради друштвеног прихватања. Мислим да вештачка интелигенција поседује одлична знања како је правописно, граматички, семантички добро писати песму, али не поседује тај божији дар да „пролијеˮ песму из душе без размишљања о правилима. Само тада је порука песме за душу која је чита лековита, јасна и далекосежна.
Марија Миљуш
