ТРИ МАЈКЕ И СЕДАМНАЕСТОРО ДЕЦЕ
РОДИТЕЉСТВО КАО ОДГОВОРНОСТ И ДАР (1. део)
У свету коме све више недостаје лепих примера, наде и дечијих осмеха, постоје и жене – Мајке Храброст – које се, заједно са својим партнерима, осмеле да заснују вишечлане породице и да посвете свој живот деци изводећи их на прави пут. Разговарали смо са три такве жене, мајке укупно седамнаесторо деце, која су завршила или тренутно похађају Основну школу „Ратко Митровићˮ. Ирена Кнежевић, Сања Димитријевић и Жељка Богдановић говориле су о изазовима са којима се сусрећу као мајке петоро или више деце, али и о многобројним тренуцима среће и поноса које им деца свакодневно пружају.
Породицу Жељке Богдановић чине супруг Богић и ћерке Дуња (14 година), Наталија (12 година), Василија (9 година), Богдана (5 година) и Христина (1.5 месеци).Оба родитеља су државни службеници. Најстарија деца похађају основну школу и основну музичку школу, а појединачно су чланови КУД-а„Желеˮ, Карате клуба „Немањаˮ и „Стар денс студијаˮ док Богдана иде у вртић.
Да ли сте као млађи прижељкивали да имате вишечлану породицу и које су потешкоће, а шта су добре стране оснивања породице која има петоро/шесторо/седморо или више деце?
‒ Упознали смо се као студенти и још тада маштали о четворо деце, пето је дошло као „шлаг на тортуˮ, после заједничког промишљања и убеђења да ће нам донети огромну радост и да ћемо имати, заједно са осталим члановима породице, снаге и воље да одгајимо најмлађег члана као и претходне иако нас године и темпо живота сустижу.Могу причати само о бенефитима, јер се и тешкоће, када их пребродимо, покажу као велики добитак. Највећи бенефит је свакако љубав и осећај да сте део нечега важнијег од вас самих. Уједно је и велики изазов како да та мала заједница напредује и буде корисна широј заједници – пријатељима, комшијама, родбини и друштву у целини.
У данашње време често се истиче како је деце све мање, школе се затварају, нарушава се традиционална институција брака и породице, тако да су светли примери попут ваших постали реткост. Који је, по вашем мишљењу, највећи значај породице и зашто је важно да се рађа што више деце?
‒Ако пођемо од старе изреке да је породица основна ћелија друштва и надовежемо на то мој претходни одговор – да је изазов направити малу заједницу која ће бити продуктиван члан друштва, можемо закључити да је ипак лакши део посла створити породицу, велику или малу, свеједно, а онда долази тежи део – одгајити децу да знају ко су, где живе и куда треба да иду. Научити их да у данашње време заволе нашу веру, традицију и културу, свој народ, али и друге људе, а у складу са тим да промишљају шта је то ново и модерно прихватљиво – е то је много тежи део.
Када говоримо о новим генерацијама свесни смо да живе потпуно другачијим начином живота, али и да је велики утицај васпитања. Које су највеће разлике у одрастању Вас и Ваше деце, као и у начину васпитања Ваших родитеља и Вас и шта је оно најважније што желите да Ваша деца „понесу из кућеˮ?
‒„Свако време носи своје бремеˮ. И ми смо живели потпуно другачијим начином живота у односу на наше родитеље.Сведок сам да постоје посвећени родитељи чија деца нису препознала ту посвећеност или родитељи нису нашли прави начин да допру до њих, па су резултати поражавајући и обрнуто. Осим поменутих изузетака, чини ми се да је највећи број деце огледало својих родитеља. Шта ће „понети из кућеˮ највише зависи од нас родитеља и свака прича ће васпитању много мање добринети од личног примера.Код одрастања наше генерације предмет интересовања родитеља било је да ли си гладан, имаш ли гардеробу, кров над главом, књиге и ту се прича завршава. На свако питање одговор је:„Ћути, ти си мали, шта ти знашˮ, али не само од родитеља, већ и од учитеља, наставника, тренера.Данас се много више пажње посвећује свим аспектима одрастања, отвореније се прича о свему, нема забрањене теме. Мислим да то може да буде корисно, деци треба давати смернице, примере и изборе, али им паралелно треба омогућити да изнесу свој креативни потенцијал и да у тој, чини ми се добитној, комбинацији, израсту у зреле и добре људе.Волела бих да моја деца из куће понесу љубав и добру намеру. Да не забораве да поред свог чују и „срцеˮ околине, што је лице моје жеље. Она има и наличје, а то је да их та љубав и доброта не одведу у крајност пада постану наивни. Тек ће у балансу поменутог бити успешни, корисни, прво себи, а потом и заједници.
Можете ли навести неку особину која краси свако Ваше дете и нешто што га разликује од браће/сестара? Дешавају ли се занимљиве ситуације и анегдоте?
‒Све се разликују међу собом по карактеру, темпераменту, навикама и интересовањима, толико да некад помислим да не само да нису деца истих родитеља, већ да су са различитих континената. И поред поменутих разлика, заједничка им је огромна количина љубави и пажње коју нам пружају, не само нама већ и људима који су нам блиски. Имају висок степен емпатије и, што ми се много допада, јако су радознали, а као и родитељи уживају у путовањима којима се бескрајно радују.Као и код остале деце,могло би се још доста тога доброг поменути. Наравно има и лоших навика и особина на чијем елиминисању или бар смањењу треба радити.Ево и једне анегдоте: Како супруг ради у Београду и не путује сваки дан, већ остане некада и дан, два, Богдана га је једном приликом упитала где иде, а он је одговорио да иде на посао да заради деци хлеба. Тада је она отрчала до стола и донела хлеб уз речи: „Тата, не мораш на посао, имамо хлеба!ˮ
Да ли се слажете са изреком: „Мала деца ‒ мала брига, велика деца ‒ велика бригаˮ и колико је тешко посветити се сваком детету подједнако и превазилазити све потешкоће на том путу, а притом задржати ведрину, енергију и елан? Имате ли времена да се посветите себи, неком хобију и слично?
‒Код деце је све у фазама. Једна се заврши, почиње друга. Од изласка из породилишта, до грчева у стомаку, пузања, седења, па ходања, привикавања на вртић, школе, пубертет…чини ми се да нема краја.Бриге јесу веће како деца одрастају, чини ми се највише због тога што су све мање са нама, а све више под утицајем околине. Све ван куће им је уједно и изазовније, а родитељима је теже да то исконтролишу. Све што сам поменула је уствари одрастање и било би добро за родитеље да прихвате то као неминовност и максимално смање бриге, да уложе напоре и на крају победе са својом децом, а не да „победе децуˮ. Поготову је важно да родитељ препозна да ли има нереална очекивања од своје деце и сузбије их пре него што постане, у најмању руку, неподношљив својој деци.
Тешкоће су на сваком кораку, али смо их очекивали. Премале су, колика је благодат коју нам пружају пун дом и дечја граја.Бављење хобијем сам каваљерски препустила супругу бар док беба још мало не порасте, па тако за себе скоро да немам тренутно времена. Радују нас мале ствари, па успевамо негде да отпутујемо, попијемо кафу на Морави, поједемо пицу код Влада…
Шта Вас чини најсрећнијима када помислите на своју породицу и који су вам најлепши заједнички тренуци?
‒Све нас чини најсрећнијима кад помислимо на породицу. Господ није штедео на нама. Често спомињемо и благодаримо му колику је милости излио на нас. Најпре кроз љубав између мене и супруга која се већ двадесет година, како смо заједно, умножава, а потом да се роди оволико здраве деце…Понекад се у шали уштинемо и питамо да није све сан.
Тагоре је рекао: „Свако дете доноси са собом поруку да Бог још није изгубио наду у људе.ˮ Овакве породице, чије портрете краси мноштво дечијих лица, заиста нам враћају наду у неке лепше међуљудске односе, у постојање љубави која није себична ни краткотрајна, у оживљавање неких давних слика где су чланови окупљени око огњишта и где свако има своју јединствену боју душе, а опет су нераскидива целина и држе се заједно. Није суштина само у томе да се рађа што више деце, већ да та деца буду вољена, саветована, усмеравана, са родитељском руком на рамену и драгим успоменама које се никада не заборављају, а управо такав примерсмо управо имали пред собом.
Марија Миљуш
