ДОСТОЈАНСТВЕН ОДЛАЗАК У ПЕНЗИЈУ АЦА МИЛЕКИЋА, ПРОФЕСОРА СОЛФЕЂА И ТЕОРИЈЕ МУЗИКЕ
– Жеља за бављењем музиком дошла је спонтано. Просто, љубав према музици носио сам у себи. Прве ноте научио сам од професорке Љубице Мишчевић и тада старог и доброг професора, војног музичара у пензији, Јордана Трајковског. Велику и пресудну подршку за бављење музиком у средњој школи добио сам од, такође, доброг, мудрог и драгог професора Марка Рогошића. У животу је велика срећа када се човек бави послом који воли. Ја сам ту срећу, заиста, имао. Рад са младима за мене је било велико задовољство. Музика је у стручном и, уопште, у сваком смислу најприсутнија у Музичкој школи, тако да је одлука за рад у овој образовној установи потпуно логична – каже на почетку разговора за наш лист Ацо Милекић, професор солфеђа и теорије музике Музичке школе “Др Војислав Вучковић”, коме су колеге недавно приредиле достојанствен испраћај у пензију.
СМИСАО ПЕДАГОГИЈЕ – НАЈКРАЋИМ ПУТЕМ ДО ЖЕЉЕНИХ РЕЗУЛТАТА
Поред редовне наставе, професор Ацо Милекић је својевремено самоиницијативно почео да држи часове у свим основним школама у граду и да тако мотивационо делује на музикалне ученике, како би се лакше определили за упис у чачанску Музичку школу. Такође, лепу и успешну сарадњу је остварио са Школом за музичке таленте у Ћуприји и по његовој препоруци је велики број чачанске деце исту завршило, а после тога и академске студије. На питање по чему ће посебно памтити професорске дане, једноставно одговара – по свему:
– По редовним часовима који су сами по себи имали своју динамику, лепоту и који су пружали задовољство. Сваки свој час, доживљавао сам као мали празник. Памтићу по испитима, по разним такмичењима и путовањима на иста и по неописивој радости ученика након сваке освојене награде…
А кад већ говоримо о наградама, професор Милекић је своје ученике редовно водио на готово сва домаћа и међународна такмичења, која се одржавају у Србији из области солфеђа, теорије музике и многих екипних такмичења, и наравно, постизао изузетне резултате. Током радне каријере његови ученици су освојили више од 600 награда, од којих је већина са републичких и међународних такмичења. Пуно је специјалних награда (са максималним бројем бодова), а највише првих, међу којима је и десетак лауреата. Наравно, у људској природи је радозналост, односно, откривање тајне успеха. Али…
– Специјална тајна за успех, по мом мишљењу, не постоји. Све је засновано на логици и једноставности. Смисао педагогије је да се најкраћим путем дође до жељених резултата – наглашава наш саговорник.
Ипак, ово би могла да буде порука и његовим драгим колегама, али и ученицима и њиховим родитељима.
– Дакле, потребно је да рад буде планиран, осмишљен, добро и паметно организован и доследно спроведен. Потребно је ићи и одржавати часове у дечјим вртићима и основним школама и мотивационо деловати на музикалну децу и ученике, како би се лакше определили за упис у Музичку школу. Затим, треба озбиљно и стручно радити са децом у музичким забавиштима (припрема за пријемни испит) и, коначно, у Музичку школу примати оне ученике који задовоље одговарајуће критеријуме. Дете без одговарајућег слуха није хумано уписивати, а није ни професионално. После успешног пријемног испита деце, потребан је добро организован, стручан, упоран и стрпљив рад, уз много љубави и међусобног разумевања, и добри резултати сигурно неће изостати – каже професор Милекић.
ДОМ, ХАРМОНИЈА, РАДОСТ
С обзиром на велику љубав и посвећеност послу, не изненађује жеља професора да се и у пензији бави неком облашћу педагошке професије. У оквиру уметничког удружења планира да држи разне приватне часове, из солфеђа, теорије музике, припреме ученика за такмичења, пријемне испите за упис у основну и средњу Музичку школу, као и часове клавира и хармонике.
– Највише бих волео да радим са музичким забавиштима, ако будем могао због недостатка простора. Сматрам да би то била највећа заједничка корист. На крају, не искључујем рад и са неким хором. Наравно, ово су жеље, а шта ће се од тога евентуално и остварити, време ће показати – каже професор.
Ипак, пензионерске дане нашег саговорника најлепше ће бојити једна мала Саша. Пуно пажње ће, каже, посветити боравку у природи, читању књига и, наравно, његовој породици, али посебно “дединој души” – трогодишњој унуци Саши.
– За срећан и успешан живот, уопште, најважнија је породица. Породица која је здрава и стабилна и у којој владају разумевање, хармонија и мир. Све креће из породице – наглашава професор Ацо Милекић, поздрављајући бивше ученике, драге колегинице и колеге и све запослене у Музичкој школи:
– Овом приликом желим да им захвалим на дугогодишњој успешној сарадњи, на лепом и достојанственом испраћају у пензију и да им од срца пожелим успех у даљем раду, личну и породичну срећу.
Личну и породичну срећу и, наравно, успех у даљем раду, професору жели и редакција “Чачанског гласа”.
Нела Радичевић
Фото: Архива професора Аца Милекића
ПРОФЕСОР МУЗИЧКЕ КУЛТУРЕ
Ацо Милекић је рођен 25. октобра 1958. године, у Ариљу. Основну школу је завршио у Гучи, а средњу Педагошку академију у Ужицу. Студирао је у Скопљу на Вишој педагошкој академији, а Факултет музичке уметности завршио је у Београду, где је стекао звање – дипломирани музички педагог. Радио је у више основних школа у Хрватској, а потом и у Србији, као професор музичке културе. Од 1. септембра 1993. године био је у сталном радном односу у Музичкој школи “Др Војислав Вучковић” у Чачку, као професор солфеђа и теорије музике. Више година је радио са музичким забавиштима при КУД- у “Абрашевић” и Дому културе. Повремено је водио Хор Музичке школе, Дечји хор при КУД-у “Абрашевић”, Хор Дома културе и Мали хор чачанских обданишта. Био је члан жирија за дисциплину солфеђо на такмичењу “Вива ла муссица” у Сремској Митровици и у Музичкој школи “Бинички” у Београду, као и за дисциплину теорија музике на међународном такмичењу у Београду, у организацији УМБПС-а. Вишегодишњи је члан жирија на драгачевском Сабору трубача у Гучи.
НАГРАДЕ И ПОХВАЛЕ У ПРАВО ВРЕМЕ
Професор Милекић је добитник многих признања, међу којима су и: Годишња награда од Заједнице музичких и балетских школа Србије за вишегодишње свестрано деловање у образовању младих талената и педагошке резултате, Награда УМБПС за вишегодишње педагошке резултате и Децембарска награда Града Чачка.
– Награде су у радној каријери веома битне, нарочито ако дођу у право време. Поносан сам на све, а посебно на Децембарску награду, коју сам добио као највише признање за допринос угледу и напретку Града – каже наш саговорник.
Ипак, можда су најлепше награде од оних којима је посветио радни век. “Диван човек, сјајан педагог и професор, пре свега искрен пријатељ, па велики наставник…”, само су неки од комплимената бивших ученика.