У уторак, 28. маја, преминуо је др Радич Војиновић (1937), познати чачански стоматолог у пензији. Завршио је Стоматолошки факултет у Београду, а радио у чачанском Дому здравља, као специјалиста за дечју и превентивну стоматологију. Рођен је 1937. у Атеници од оца Уроша Војиновића и мајке Олге, родом из породице Тодосијевић из Трнаве. Сахрањен је данас на Атеничком гробљу.
Од др Радича данас су се опростили породица, бројни рођаци, пријатељи и колеге, а бираним речима и професор др Владимир Димитријевић:
-У давна, прадавна времена, у граду Чачку, у Кнеза Милоша улици, са прозором који баш на ту улицу гледа и двориштем које се баш тој улици смеши, живео је, са својом верном супругом Јелом, витез Радич Војиновић, син оца Уроша и мајке Олге, од славног рода Војиновића из Атенице, чије је име, кажу, настало кад су грчки трговци, путујући по нашем крају, погледали лепоту села и рекли – „Мала Атена“. Покојник је, у једној од својих прича, записао речи које и данас, и на овом месту, вреде: “Могао би се о сваком човеку написати бар један роман, али чему то? Било би много романа а мало читалаца. Ни овако, за постојеће већ написане књиге и романе нема њих довољно. Ваља неког поменути у разговору, у неколико речи, али да то он нечим заслужује.“
А Радич Војиновић је заслужио да га по добру помињемо. И да његова животна повест не буде роман, него бајка о човеку из времена које као да је давно прошло, мада смо се с њим, колико јуче, руковали.
Урош и Олга Војиновић живљаху честитим животом српског села, и имађаху добру децу. Једно од њих, наш Радич, завршио је у Чачку основну школу и гимназију, а затим студирао стоматологију, па постао специјалиста – дечји зубар, што је најзахтевнији лекарски задатак, јер малу децу треба уверити како је лечење и вађење зуба за њихово добро, и како ће бол брзо уминути, а осмех опет процветати. Умео је њихов чика Радич да их орадости и насмеје, и да све прође као дланом о длан.
А у његовој кући, одмах уз Кнеза Милоша улицу, живело се по старински – гостољубиво, предусретљиво, са лепом речју и старинским послужењем. Тешко је било одолети љубазном позиву Војиновића, у којима је негдашњи Чачак, варош отмена, имао сведоке да се исплати бити добар комшија и прави домаћин. Њихова кафа призивно је мирисала на топлину сложног дома, а њихово слатко на лепу реч, час озбиљну, час шаљиву, али увек гостопримљиву и гостољубиву.
У драгоценом роману Михаила Ендеа, „Момо“, реч је о детету које уме да помно слуша; чак и они најнесналажљивији, они збуњени, добијају сјајне идеје у разговору са Момо. Радич Војиновић је био од таквих – умео је, чудесно, да слуша. И свако је, пред њим, био паметан, и свако је осећао да за њега има места у срцу и уму гостољупца из Кнеза Милоша улице.
Прави племић брани чињеницу човекове усправности. Радич Војиновић је увек био ненаметљиво, хришћански и српски, усправан, и никад се није одрекао вере, наде и љубави – ни у доба комунизма, а ни после. Што би рекао владика будимски Данило: “На Господа личи господин“, јер је господство духовна, а не класна, чињеница, и заснива се на части и образу.
Праведан, разборит, чврст духом и одмерен – такав је био наш Радич; мени се стално чинило да је он од оних Војиновића са Косова, опеваних у „Женидби Душановој“. Као и његова Јела која га је кроз живот пратила као Јелица, „госпођа разумна“, свог војводу Пријезду. Заједно су, вођени љубављу и стрпљивом пажњом, подигли кћи Мају, и дочекали да се радују зету Ивану и унуку Николи. Није то мала утеха од Бога, вечнога Утешитеља човековог.
Свом потомству Радич остаје као светао узор, а својим пријатељима у сећању као драгоцен саговорник. Јер, у старости је живео као по савету нашег хришћанског философа, благопочившег Жарка Видовића: „У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца ни старијих, налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“
Ведра старост Радича Војиновића, који је тихо носио свој животни крст, велика је поука за нас данас, када нас време усковитлава и отуђује једне од других. Био једном један Радич, али смо и ми са њим живели, и знали човека који се сада сели у бајку о комшијском Чачку и гостољубивој Србији.
На надгробнику из нашег краја стоје овакве речи: “А сад, децо и унуци моји, / добро знате шта вам дужност стоји:/ поштуј Бога и ближњега свога, / придрж`те се карактера мога.“
Те реч могле би бити и поука нашег покојника. Богу се молимо за његову душу, палимо свеће кад га се са благодарношћу сетимо, а његов осмех, гостољубива пажња и доброта, његов старински карактер и честитост, нека нам свима буду у наслеђе као животна попудбина.
Бог да му душу прости, а његове најближе да утеши и охрабри на животном путу!
ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
