ПОДНЕТА ИНИЦИЈАТИВА ДА ЈОВИША М. СЛАВКОВИЋ ДОБИЈЕ УЛИЦУ У ГУЧИ
ЗАСЛУЖИО ЈЕ ДА ГА ПАМТЕ САДАШЊЕ И БУДУЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
Удружење „Наше Драгачево“, Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева и Организација панзионера општине Лучани су 24. маја поводом две године од смрти Јовише М. Славковића, истакнутог завичајног писца, сликара и публицисте из Гуче, родом из Ртију, предали Скупштини општине Лучани заједничку иницијативу да се једна улица у Гучи назове по овом великом јавном прегаоцу и друштвеном раднику. Иницијативу која је покренута крајем фебруара, потписало је скоро 300 грађана из Гуче, Лучана и других места широм лучанске општине, али и Јовишиних поштовалаца ван Драгачева.
Како стоји у тексту поднете иницијативе, „поводом две године од смрти једног од најеминентнијих и најзначајнијих интелектуалаца и стваралаца Драгачева Јовише Славковића (09.03.1938. – 27.01.2022.), његови пријатељи, поштоваоци, сарадници и суграђани покрећу иницијативу да део садашње Пионирске улице у Гучи, понесе име овог значајног драгачевског јавног прегаоца“.
Јовиша Славковић, великан културног, друштвеног и уметничког живота Драгачева, рођен је у Ртима (Драгачевски срез), 09. марта 1938. године, у породичној задрузи Момира Славковића. Основну школу завршио је у родним Ртима и Гучи, Гимназију у Чачку, Вишу управну школу у Нишу, а чувену Школу резервних официра у Билећи, стекавши чин резервног пешадијског мајора. Цео свој радни век провео је у Драгачеву, коме је посветио сва своја дела и цео стваралачки опус. Радио је као тржишни и инспектор рада, секретар ОШ у Гучи, као и секретар СИЗ-а културе и образовања, Извршног савета СО Лучани. Био је и директор Дома културе у Гучи и један је од значајних организатора Драгачевског сабора трубача у Гучи, већ од другог саборовања 1962. године. У браку са супругом Радмилом, Јовиша је добио кћерку Силвану. До пред сам крај живота, био је у својој Гучи врло активан у свим сегментима стваралаштва, а своје последње овоземаљске дане провео је у Београду окружен љубављу и пажњом својих најмилијих, кћерке и унука.
У свом дугом и плодном стваралаштву добио је велики број значајних друштвених признања, од којих се посебно истичу „Вукова награда“, „Златна значка Културно-просветне заједнице Србије“ и „Орден рада са сребрним венцем“. Био је члан Удружења књижевника Србије. Смрт га је затекла на месту председника скупштине Културно –просветне заједнице Драгачева, Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева и потпредседника Организације пензионера Општине Лучани.
Самостално или заједно са другим сликарима, излагао је на више од 50 изложби у земљи и иностранству. Основни мотиви његових завичајних слика били су занати, људи и предели Драгачева. Аутор је и коаутор више десетина књижевних дела са тематиком историје, традиције, обичаја и културе Драгачева, а међу њима се посебно истичу: „Становништво Драгачева од половине XV до друге деценије XXI века“, летописи села Виче и Криваче, Лисе, Котраже, Пшаника, Белог Камена и Вучковице, „Друмови Драгачева“; „Дозиви и одзиви звона“, „Шесдесет година Драгачевског сабора трубача у Гучи“, „Гуча кроз векове“, „Векови Каоне и Властељица“. По свом карактеру и интересовањима био је до самог краја живота онај исти вредни, знатижељни, бистри и духовити дечак који је давних година босоног из родних Ртију кренуо у свет, да учи и ствара, остављајући иза себе велика и непролазна дела.
„Јовишиним одласком наша древна, заветна драгачевска шума изгубила још један свој храст – запис, који није одолео немилосрдним ударима времена. Након одласка Нике Николе Стојића, Јовишиног најбољег пријатеља и сарадника, остали смо и без другог горостаса, који је преко пола века бдио над друштвеним и културним животом наше мале средине. Корење које су ови великани оставили за собом живеће вечно и из њега ће изнићи нова стабла, како би се сачувала та древна драгачевска, заветна шума народног стваралаштва, културе и традиције. Још ће много воде протећи Рћанском реком и Бјелицом док Драгачево не буде изнедрило ствараоца Јовишине величине“, записано је у тексту поднете иницијативе да Јовиша М. Славковић, истакнути културни прегалац и друштвени радник драгачевског краја добије своју улицу у Гучи.
В. С.
