НИКОЛИЈА НИНА ТИМОТИЈЕВИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ
ЖЕЉА ЗА ЗНАЊЕМ, ДИСЦИПЛИНА И ДОБРО ОКРУЖЕЊЕ
Стварно је велико задовољство упознавати младе људе попут Нине Николије Тимотијевић, која је овогодишњи ђак генерације чачанске Гимназије.
То што је изабрана за ђака генерације за њу је, каже, велика част и потврда да сав минули рад и постигнућа у учењу вреде:
– Ипак, морам рећи да то за мене није било велико изненађење. Кроз школовање у Гимназији, радила сам на себи и стално покушавала да освојим што бољи резултат. То је све што је било до мене, а титула је дошла само као последица.
На питање да ли је било тешко Нина искрено одговара и ми већ видимо да ћемо пожелети да овај разговор потраје:
-И јесте, а и није. Сви смо на располагању имали исти број сати у дану и исте књиге пред собом. Одабрала сам да добар део тог времена уложим у учење, усавршавање и проширивање свог знања из омиљених предмета. То је често значило да пропуштам неке друге ствари, али никад нисам много жалила због тога. Најтеже од свега било је истрајати, као и задржати себе у свему томе. Без обзира да ли се однекуд враћам без ранга или са првим местом, сваког следећег дана морала сам да само наставим даље.
Док говори о себи, истиче да не зна како би сама могла да опише себе, а да то буде адекватно и реално:
– Рекла бих да сам амбициозна, али се трудим да будем свесна и својих могућности и ограничења. Волим да помажем људима када год им треба неки одговор који знам, или да заједно дођемо до њега. Трудим се да останем ведра и весела, али и да покажем озбиљност када је то потребно.
Кроз те четири године гимназијског школовања учествовала је на такмичењима из предмета који су јој били најинтересантнији и из којих је желела да продуби своје знање.
-Мислим да сам само продубила љубав према биологији, хемији и граматици српског језика, коју гајим још од основне школе, захваљујући добрим наставницима. Наравно, све је почело од учитељице из основне школе Јасминке Марић Глишовић, која је код мене препознала тај такмичарски дух. Љубав према омиљеним предметима развиле су Душица Ћурчић (српски језик), Јасна Рацковић (хемија) и Весна Марковић (биологија).
Од бројиних постигнућа у средњој школи, издваја само нека:
-Освојено треће место на републичком такмичењу из биологије ме је ослободило половине пријемног на Медицинском факултету који сам недавно уписала. Велики успех за мене је било и седмо место на републичком такмичењу из хемије. На самом крају дошло је прво место на републичком такмичењу из српског језика и језичке културе, као круна за рад који траје од петог разреда. Сматрам да су ове награде биле само потврда да моје учење иде у правом смеру.
О средњошколским данима, који су почели неуобичајено, Нина нам прича детаљније:
-Мислим да је моја генерација имала јединствено искуство у школовању. Пошли смо у први разред за време епидемије, под маскама и раштркани у неке четири смене и уз необичан режим рада. Требало ми је времена да се прилагодим и на нове другаре из одељења и нове професоре, све то сам доживела као огромну промену. Најтежи тренуци за мене управо су се дешавали у тој првој години, иако је градиво било убедљиво најлакше да се савлада. Просто, била сам преплашена и нисам се одмах добро адаптирала. Касније је већ све лепо кренуло и за мене, продубила сам нека пријатељства и стекла нова, а много боље сам се снашла и у учењу. Налазила сам изазове за себе у такмичењима и лакше извршавала редовне школске обавезе. Када сам стигла до краја средње школе, заиста сам пожелела да је потрајало дуже.
Њено одељење, истиче, задесила је и једна трагедија на коју никако нису могли да буду спремни.
-У трећем разреду морали смо да се опростимо од другарице Саре, чије одсуство смо заиста осећали сваког дана од те несреће. Губитак драге особе оставио је празнину у школској клупи и нашим срцима, али Сара ће заувек бити са нама у нашим заједничким успоменама.
Посебан утисак на Нину Николију оставили су професори у којима је могла да види своје менторе:
– Разредна Ирена Симовић, професорка хемије Данка Вујичић, професорка српског Драгана Протић и професорка биологије Оливера Јечменица су некако највише обележиле моје школовање и биле, како ментори, тако и подршка. Без доброг професора, тешко је постићи неки успех у датој области.
Сви увек говоре о важности организације рада, и то не без разлога.
-Некада сам правила распореде учења и све уредно испуњавала, а често је било и учења у ситне сате, као и запостављања једног предмета ради неког другог. Све се то на крају добро завршило и организовало, иако није било савршено – отворено прича Нина.
Ипак, наша млада саговорница најведрија је док говори о подршци својих најближих:
-Чланови породице су ми пуно помогли тако што су били ту за мене и трпели силна преслишавања и излепљене папириће са приказима система органа и силних формула. Мама Маја ми је увек нудила да одустанем од такмичења и вратим се кући јер је то стресно, дискретно ме усмеравајући ка уметностима и стваралаштву које је њој блиско. Млађа сестра Софија ми је предлагала да легнем раније уместо да одрадим још једну лекцију. Тата Никола ме је нервирао што тако добро зна социологију, која ми никако није ишла. Тетка је била мој лични водич по Београду и помогла ми са свим техничким стварима око уписа на факултет, а трудила се да се притом и добро забавим. Баба и деда су увек били ту да ме подрже саветима, као и да ме превезу, саслушају у сваком тренутку, разумеју или припреме ми омиљену храну. То је нешто што само породица може да пружи. Мислим да сам од маме научила да волим људе и у свему видим добро, а од тате дисциплину и посвећеност раду. Моја породица је пуна необичних карактера, али ми је драго што се добро разумемо и слажемо.
Њено друштво, каже, није било велико, али је стекла лепе успомене кроз школске дане:
-Памтићу бројне телефонске позиве који су се прелили из учења у другарство, кафе попијене над задацима и најутешније речи које један ученик може да чује од другог ученика — ни ја још нисам почео да учим.
Да постигнем овај успех, закључује Нина, помогла јој је подршка породице, пријатеља и професора, као и жеља за знањем и дисциплина.
-Просто, потребно је добро окружење да би могли да се постигну добри резултати. Мој принцип рада је да дам све од себе како не бих жалила за пропуштеном приликом. Наравно, некада бих све урадила како треба, а не бих постигла жељени резултат. То се дешава, али било какав труд никако не треба доживети као пораз. То је нешто што се трудим да практикујем и саветујем и млађима, као и својим вршњацима.
Медицински факултет у Београду је, каже, одабрала још одавно.
-Размишљала сам и о биологији, хемији и физичкој хемији, али ипак је победила медицина. Била сам толико сигурна да је то оно што желим да се нисам пријавила ни на један други факултет. Пријемни је прошао сасвим добро, освојила сам 98 поена и уписала се у редовне студенте. Одувек сам желела да помажем људима и мислим да је медицина права ствар за то. Била сам болешљиво дете и у докторима сам заиста видела хероје. Поље медицине је изузетно широко и нуди многе специјализације. Још увек не знам да ли ће ми се више допасти да радим непосредно с људима или у науци, али сигурна сам да ћу пронаћи себе у некој од грана медицине.
Док студирање не започне, на менију је, уз осмех закључује – само одмор. Сада време проводи уживајући у музици, дружењу, путовањима…
У Чачку јој се допада то што практично свуда може да иде пешке, а обожава и шетње које јој разбистре мисли.
-Чачак није ни премали ни превелики, мислим да је био добро место за одрастање. Најлепши део града за мене је убедљиво центар, шеталиште у чијим кафићима сам проводила доста слободног времена од најранијих дана – одрасла сам ту. Од културних манифестација омиљене су ми разне уметничке изложбе које се организују, као и концерти. Има доста лепих места за излазак и провођење слободног времена, иако се ја највише држим проверених фаворита.
Гордана Домановић
