ИСПУЊЕНИ СМО КАД ЖИВИМО У СКЛАДУ СА СОБОМ И СВЕТОМ ОКО НАС
Маријана Весовић Џелебџић рођена је у Чачку, где сада живи и ради, са супругом и двоје деце. Завршила је Гимназију Чачак са Вуковом дипломом, а 2012. године дипломирала је на Медицинском факултету у Београду са просечном оценом 9,62. По завршетку студија радила је у чачанском Дому здравља и у Онколошком диспанзеру у болници, али већ после две године осетила је да њен пут професионалног опредељења није готов. Подржана пословним искуством супруга, основала је фирму која се бави обрадом метала, тако дајући себи простора, времена и средстава да настави да тражи оно што би у потпуности одговарало њеном професионалном сензибилитету. Тако је пре девет семестара уписала студије гешталт психотерапије на Европском акредитованом институту кроз Гешталт студио Лидије Пецотић у Београду, где очекује да ће дипломирати већ крајем ове године. Са Маријаном смо разговарали на многе актуелне теме у вези са негом психе и душе, проблемима са којима се сви сусрећемо, решењима која нам наука нуди, о значају психотерапије и саветима за миран и срећан живот.
Како бисте нам укратко објаснили шта је то гешталт психотерапија и који су њени основни постулати?
-Гешталт је, као и сваки психотерапијски правац, опремљен стручним знањима и својим методолошким апаратом и као такав је научна дисциплина. Оно што гешталт издваја од осталих праваца, и оно што је мене као лекара привукло њему, је његово суштински другачије схватање људске патње. Док други правци, психологија и психијатрија, психичке тешкоће виде као поремећаје, ми у гешталту видимо адаптивну природу симптома, где су тешкоће у ствари облик адаптације на специфичне тешке животне околности човека. „Поремећајˮ је термин који је прилично рестриктиван, као што је и стручни приступ осталих поменутих дисциплина, јер човека стављају у положај онога који је пасивно погођен болешћу. Овом суштинском променом у приступу, гешталт враћа човеку достојанство које му припада. Не своди га на дијагнозу и неуробиолошку структуру, већ отвара релациони простор којим му враћа у руке моћ и одговорност за његов психички живот.
Да ли нам је у данашње време нега психе и душе потребнија него раније и шта је све утицало на пораст анксиозности, депресије, али и агресивности, и то често код младих људи?
-Данас се брзо живи. Имамо много обавеза, рокова, много „морамˮ и „требаˮ. Често на последње место стављамо оне аутентичне потребе које се не уклапају у нашу динамику ‒ потребе за одмором, хобијима, радњама које нас опуштају и испуњавају, а и наша деца усвајају наше моделе. Посебно је у контексту Вашег питања важно међусобно неповезивање људи, мањак подршке коју једни другима пружамо, што савремено друштво и подстиче креирајући за нас шкодљив мото: „Треба бити сам себи довољанˮ, стварајући зачарани круг где живимо дајући све од себе да испунимо захтеве, а без могућности ослањања ни на себе ни на друге. Све више је тешкоћа у чијем корену лежи суштинска усамљеност. Панични напад је, сведено на најпростији речник, акутни напад усамљености, депресија је хронично повлачење вере у однос са другим људима. Овако речено то можда не личи на оно што читамо у литератури, али суштински је тако, само је језик другачији. Релације су за наш психички аспект оно што је за биологе ћелија. Значај релација се посебно види последњих пар деценија са мало међусобне повезаности и много брзине. Рађено је истраживање које говори да се данас људи више плаше него у средњем веку, када је постојала крилатица: „Кад изађеш напоље, бој се сваког и свегаˮ.
Сматра се да корен свих проблема, али и успеха, лежи управо у детињству. На шта је посебно важно обратити пажњу у том осетљивом периоду и да ли смо се уплели у контрадикторности када се дају савети о одгајању и васпитавању деце?
-Најважније што као родитељи можемо да пружимо својој деци је да буду виђена. Да видимо њихову индивидуалност, аутентичност, њихове личне потребе, жеље, аспирације, способности, таленте, и да их уклапамо у оно што као родитељи желимо за своју децу. Данас су нам на располагању знања из многих наука које се баве правилним развојем детета (физичким, психичким и другим аспектима) и родитељи, у жељи да пруже детету најбоље, неретко упадну у парадокс ‒ стриктно држећи фокус на стручним саветима, забораве да гледају у своје дете, какав је дететов став и укус по питању тога што родитељи бирају уместо њега и за њега. Није суштина (иако је корисно) радити увек и само „како требаˮ, него „како СА ОВИМ ДЕТЕТОМ требаˮ. Родитељски сензибилитет за дететову посебност (различитост) је од пресудног значаја за добро усклађивање између једног и другог, и то је једино што је за то конкретно дете исправно.
Колико напредак технологије и доминација друштвених мрежа утичу на психу и које су негативне, а које добре стране упловљавања у виртуелни свет?
-Виртуелни свет може много да нам понуди. И сама га много користим у послу, образовању и усавршавању, повремено и за забаву. Проблем са виртуелним светом имамо кад он претендује да нам замени овај реални, ако се у њему повезујемо, дружимо и релационо остварујемо, а реални свет стављамо у позадину, уливајући сву своју енергију у екране. То није нешто што ћемо поправити ако забранимо екране ‒ морамо се бавити оним што нас мотивише да ресурсе за задовољење тражимо у екранима. Екрани су сигурносне баријере, дистанце. Зашто нам више прија дистанца од блискости? Зашто нам треба та врста афирмације коју нам пружају прегледи и лајкови? И још је много питања. Не утичу само екрани на нас, веза је двосмерна. Шта ми чинимо или не чинимо, па су нам екрани тако „леглиˮ?
Често се намеће став да треба „размишљати позитивноˮ, што понекад изазива још већу нелагоду у људима и ствара погрешну слику о психотерапији. Како се треба носити са тугом, проблемима, неуспесима и осталим тамнијим странама сваког живота?
-Треба да мислимо позитивно, али у смислу наде у добро сутра, а не да нам то буде НАЧИН за ношење са проблемима. Позитивистичка психологија је штетна по психичко здравље, јер нам са једне стране намеће одговорност коју немамо (ако је „мислити позитивноˮ решење, онда смо одговорни што нам је лоше, јер нисмо мислили позитивно на време), а узима нам ону одговорност коју имамо ‒ да погледамо дубље у проблем у ком смо се нашли и да видимо шта треба да урадимо да бисмо га решили. Свака тешкоћа, осим што нас мучи, има и нешто да нам каже о нама ‒ ту где смо запели нешто треба да мењамо. Да развијемо неку нову способност или да мењамо односе у животу, начине на које се постављамо итд. Ако је болест или велики губитак у питању, ствари су сложеније, али се и оне своде на налажење неког новог начина и новог смисла. Ако мислимо позитивно, окренули смо главу и ништа од тога не видимо. Проблем остаје само проблем, не и прилика за промену, лекција.
Туга је важно осећање. Туговање, жаловање за губитком, за неким аспектом нашег живота или због неког неуспеха ‒ не само да су нормалан одговор нашег бића на болне догађаје, него су и важне деонице на нашем путу зрелости. Нећемо се много помаћи бивајући увек срећни и успешни.
Сусрећете ли се и даље са предрасудама када је психотерапија у питању и које су то најчешће недоумице које људи имају?
-Дешава се, али већ после неколико минута разговора људи увиђају да стигми ту нема места. Свима разговор прија, нарочито кад имамо безрезервну пажњу неоптерећену личним ставовима оног који нас слуша. Дешава се да ме питају да ли радим са „лудимаˮ, многи се и даље плаше да је помоћ терапеута знак да су болесни. Многи дуго не траже помоћ, док не дођу до тачке када им се чини да су прешли из нормалности у болест. Као да нема ничег између. Нормалност је мит, сви имамо своје теме, некога ометају више, некога мање и сви сваког дана радимо најбоље што можемо са капацитетима које имамо. У том смислу, сваки човек је вредан поштовања и његова патња није ништа друго до одраз његове борбе са проблемом на том путу ка добробити. Овакав став терапеута према човеку и његовој патњи се у разговору брзо осети и то само по себи брише предрасуде. На питање коме је психотерапија намењена, одговор је ‒ људима. Свим људима, било да желимо да се решимо патње која у стручној литератури има неко име (анксиозност, депресија…), било да само желимо да развијемо своју креативност и своје потенцијале.
У чему се све огледа значај психотерапије и на које начине она може побољшати наш свакодневни живот? Да ли се одговори на сва наша питања заправо крију у нама самима?
-Сви су одговори код нас, само нам нису увек доступни у свесности. Имамо своје несвесне процесе и, ако не знамо како и на којим местима нам „држе воланˮ, они ће нас водити у животу. Како је рекао Јунг: „Ако не освестите оно несвесно у вама, оно ће управљати вашим животом и ви ћете га звати судбином.ˮ Рецимо, страх од новог нас може паралисати и заустављати у послу, релационе трауме из детињства нам могу нарушавати партнерски однос, мањак самопоуздања бити у корену лошег постављања граница и незаузимања за себе, погрешна уверења, лојалност неким начинима који нису аутентично наши, непрежаљени губици итд ‒ све то може бити у корену онога што желимо да мењамо, али не знамо како, јер нисмо свесни шта нас суштински мотивише, не видимо везу. Психотерапеут је стручно опремљен да то несвесно уочи, призове на површину и да нам га покаже. А освешћивање несвесног је само почетак рада на проблему.
У току терапије клијент учи да, на темељу те новостечене свесности, чини нове покрете и први пут их успешно остварује управо у том односу са терапеутом. Кад тај покрет уведе у живот ван терапије, посао терапеута је да му помогне да тај покрет прилагођава и подешава спољном контексту, како би са њим био максимално функционалан. У том смислу, промена коју желимо личи на учење детета да хода ‒ прво треба научити закорачити, потом се упркос несигурности пустити, корак по корак, и на крају усавршавати стабилност, брзину, ритам, а терапеут је ту налик старатељу који га придржи и подржи у његовом новом ходу. У том смислу, психотерапија је сигурно место у ком упознајемо себе и поново присвајамо кормило над својим способностима, не зависећи надаље од стручности терапеута, јер се на терапији опремамо да даље корачамо сами. Ми то све у свом капацитету имамо, само смо га на животном путу негде у својим дубинама затурили.
Андрић је рекао: „Чудно је како је мало потребно да будемо срећни и још чудније како нам често баш то мало недостаје.ˮ Шта је то „малоˮ и који би били Ваши савети за миран, испуњен и срећан живот?
-То „малоˮ је ‒ да живимо аутентично. Тако мало нам треба да погледамо у себе а тако често нам баш то недостаје. Испуњени смо кад живимо у складу са собом и светом око нас, кад испуњавамо захтеве свакодневнице, али не заборављајући на наше аутентичне потребе, жеље, интересовања. Слушајући и уважавајући своје биће, лако видимо и друге људе и њихове потребе, лакше обухватамо контекст, постављамо границе онде где можемо да уважимо и себе и друге. Тако креирамо средину у којој је лакше не само живети и радити, већ и повезивати се и са собом и са другима, отварамо врата за блискост и размену, а где је размена, ту је и раст. Где је блискост, ту је подршка, а где је подршка нема страха, анксиозности, депресије… Стога, једини савет који бих могла дати, а не занемарити индивидуалност сваког човека јесте ‒ живи тако да видиш и чујеш себе, а исто тако и другог.
Марија Миљуш
