СВЕТЛОСТИ ПИСАНЕ РЕЧИ – АУТЕНТИЧНИ ГЛАСОНОША ВРЕМЕНА
(Зорица Лешовић Станојевић и сарадници, „90 ГОДИНА ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА“, Графичка радионица „Артера“, Чачак, 2024). Повод за остваривање овог истраживачко-издавачког подухвата било је обележавање девет деценија од појаве првог броја овог листа (1932. године, оснивач и главни уредник: Ђорђе Миловановић), а додате су још две – време издавања!
Дуго очекивана, чачанској културној јавности дарована је монографија „90 ГОДИНА ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА“. Репрезентативна садржином (аутори: Зорица Лешовић Станојевић и сарадници) и ликовним обликовањем (Миленко Савовић).
ПИШЕ: Радован М. МАРИНКОВИЋ: седам деценија, као нико ни пре ни после њега, потписује ауторске текстове у нашем листу
Користећи комплете листа и друге аутентичне писане изворе аутори су убедљиво приказали како је овај лист , „Чачански глас“, делио судбину својих читалаца из чачанског, али и свеукупно српског народа. Преживео је забране и укидања, економске кризе, ратове, суђења пред државним и политичким судовима, промене друштвених и политичких система у држави, девалвације и депресијације националне валуте, преувеличаване и потцењивачке оцене. Али, и како је оснивао друга информативна гласила, чак и привредне фирме, и како је приватизован. Уз све друго, редакција се селила из једне зграде у другу, мењала штампарије и регистрационе документе.
Све је то преживео на добробит читалаца, па опстао као аутентичан сведок, деценијама, драматичних друштвених промена и људских судбина.
Без претеривања, такве оцене „Чачанског гласа“, афирмативне, изрекле су одавно најумније српске главе. Наглашавале су да „Чачански глас“ има истакнуто – зашто не рећи најистакнутије – место у историјату српске штампе. Овај суд не изричем ја, чији су потписи испод текстова од 1955. године до нашег доба. Готово седам деценија! Нико са мном у том погледу, није упоредив: ни мртав, ни савременик. Ова књига речит је сведок да је „Чачанско глас“ био, не само дуговеко информативно гласило, већ знаменита институција културе. Ако се ово зна, онда се није случајно догађало да су српски одличници, и уметнички ствараоци и државници, приликом посете Чачку, најпре стизали у редакцију „Чачанског гласа“. Новинари ове редакције и бројни сарадници били су чланови академија наука и репрезентативних уметничких удружења. Зорица Лешовић Станојевић, као члан Удружења књижевника Србије, само наставља своје претходнике – од увек, од 1945. године, па надаље, у редакцијском колегијуму неко је био члан Удружења књижевника Србије и других уметничких асоцијација (сликари, архитекте, вајари…). Новинари „Чачанског гласа“ потписују више од 250 књига (поезија, проза, публицистика). Ти подвижници добитници су најпрестижнијих награда за стваралаштво, а заступљени су и у лексиконима и енциклопедијама, не само српским. Нико од њих није намерно заборављен у овој књизи. Наравно, ово се односи и на спољне сараднике овог листа.
Ово што потписујем незнатно је у приказивању места и улоге „Чачанског гласа“ у култури Чачка и – зашто да не – Србије.
Сви који су потписани, као аутори прилога у овој књизи, заслужују признање. Пописујем их, поред већ поменутих, именом и презименом. Издавач је Ана Савовић (Графичка радионица „Артера“, Чачак), уредник, аутор и приређивач Зорица Лешовић Станојевић, аутори текстова – чланови редакције листа: Весна Степановић, Зорица Јаковљевић, Весна Тртовић, Нела Радичевић, Владимир Дуба, Гордана Домановић и спољни сарадник др Светислав Љ. Марковић. Њима су придружене Милица Матовић и Јована Милошевић.
Радован М. Маринковић
