ЉУБИЦА ГЛИШИЋ, ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОШ „СТЕПА СТЕПАНОВИЋ“ из Горње Горевнице
НАЈВАЖНИЈА ЛЕКЦИЈА – ДА БУДЕМО ДОБРИ ЉУДИ!
-Сећам се свог првог дана у школи, дошли смо и упознајемо се са нашом учитељицом Јеленом Зарић. Највећи број деце је предшколско образовање стекао у овој школи и сви су се већ познвали. Окупљали су се у групице и нешто међусобно разговарали, а само ја никога нисам познавала и стајала сам поред, некако сама. Осећала сам страх и забринутост шта ће са мном бити. Међутим, већ другог дана сам постала део тима, а страх и забринутост су нестали. Учитељица је сваког дана са нама учила нешто ново, али је увек нашла времена да се са нама нашали и да нам исприча неке приче из свакодневног живота. Приче су некада биле лепе, а било је и неких озбиљних, али поука је увек била иста – да је најважније од свега да будемо добри људи. Надам се да ћемо јој доказати да смо научили најважнију лекцију – овако причу о себи започиње Љубица Глишић, ђак генерације Основне школе „Степа Степановић” из Горње Горевнице, а ми остајемо затечени и задивљени лепотом њеног изражавања и искреношћу.
И прича тече лагано, топло…
-Наша школа је мала и броји по једно одељење свих разреда. Школа је реновирана и услови су заиста одлични, а двориште је прелепо, препуно зеленила и цвећа. Међутим, оно што даје посебну топлину школи су наставници, помоћно особље и ученици који, по мом мишљењу, представљају једну велику породицу. У нашој школи се сви познају, одмах се види ако је неко тужан и забринут, ако је због нечег љут и незадовољан, ако некоме није добро, па му је потребна помоћ. Много пута се догодило да су болесни ученици добили топао чај и прилику да се мало загреју поред радијатора, па и да дремну ако је баш неопходно, док родитељи дођу по њих. Небројено пута смо добили суве чарапе уколико смо наше уквасили док смо скакутали по барицама. То је оно што ће ми много недостајати и због чега завидим млађим генерацијама. Сви наставници ће ми остати у најлепшем сећању. Нећу да лажем, било је и неких тешких тренутака, који се односе на неко градиво које нисмо могли да разумемо, или можда је боље да кажем нисмо били спремни да разумемо баш тога дана јер нам се спавало, причало или нам је нешто било смешно. Наставници би увек нашли термин да нам то још једном објасне. Имали су разумевања и за наше ситне несташлуке и за наш смех. Некада би дошло и до неких сукоба, али, као и у свакој породици, већ сутра би се сви понашали као да се ништа није догодило.
А, као што им је лепа школа, тако је лепо и цело њихово село, објашњава Љубица, а ми већ једва чекамо наставак приче:
– Посебно смо поносни на наше купалиште које прелепо изгледа и које је уређено и одржава се захваљујући пожртвованости мештана. Слично је и са ФК „Јединство”, на чијем се терену, поред редовних фудбалских утакмица, стално одржавају и различите пропратне манифестације, као што су Спортске игре младих, традиционални фудбалски сусрети „Плаве – црне маме”, заједничко праћење важних мечева репрезентације Србије и слично. У нашем селу, на Јељену, се још од 1959. године организују мото трке на којима су учесвовали такмичари из читавог света. О томе колико волимо наше село највише говори чињеница да, бар за сада, сви желимо да останемо да живимо овде и да учинимо нешто како би се наше село даље развијало и постало још лепше. Једну такву идеју смо и представили на Јубиларној 40. регионалној манфестацији „Такмичарски дани едукативности младих иноватора и предузетника“ и у конкуренцији великог броја основних и средњих школа освојили 2. место. Назив наше идеје је „Воденице Горње Горевнице” и говори о могућности обнове старих воденица поточара и развоју туризма у нашем селу. Израдом идеје је руководила наш разредни старешина Маријана Стевановић. Идеја је произашла из чињенице да је некада у нашем селу било активно 16 воденица и да се у једној од њих снимала емисија „Селу у походе”, а да су гости били наши познати глумци Петар Краљ, Данило Бата Стојковић и Зоран Радмиловић. Ако је могло тада, сигурно може и сада, ако бисмо се сви скупа мало потрудили.
Наша дивна млада саговорница, каже, живи у Горњој Горевници, тачније на тромеђи између Вранића, Милићеваца и Горње Горевнице. Њену породицу чине деда и баба, тата и мама и две сестре. А како је прводила детињство и шта или ко је пресудно утицао коју средњу школу ће да упише сазнајемо у наставку разговора:
– Ја сам средње дете у породици и врло често ми се чинило да је мени најтеже, јер прво дете се некако навише воли, а најмлађе је увек мало, па му се излази у сусрет и када не би требало. Међутим, има једно место на коме се увек и само мени и највише излази у сусрет. То је једно село у близини Ивањице где живе моји бака и дека по мами. Код њих сам проводила сваки распут, сваки слободан викенд, сваки слободан тренутак. Полазила сам код њих препуна среће, а враћала сам се уплакана делом због тога што се моја чаролија прекида, а делом због тога што они остају сами. Нигде на свету није ваздух тако чист да га можеш удисати пуним плућима. Знам да је вода течност без боје, укуса и мириса, али та тамо вода је најукуснија и најслађа на свету. Да не причам о бакиној кухињи која је увек испунила све моје жеље, али и уз коју сам почела да једем и нешто што нисам волела. Очи моје баке су препуне љубави и топлине, оне све разумеју чим ме погледају. Морам да кажем да је моја бака једина особа која је увек веровала у мене. Не кажем да други нису, али мислим да су понекад били мало скептични, чак је и дека из Ивањице умео некада да ме критикује. Бака ме једна разумела и подржавала и зато сам веома срећна што сам успела да остварим све оно у шта је она веровала. Мислим да је моја велика љубав према баки и деки утицала и на избор мог будућег занимања. Увек када бих дошла кући, била сам очајна што су сами и бринула сам се да се не разболе. Још тада сам маштала о томе како ћу, када порастем, радити нешто у здравству и лечити их и бринути се о њима када остаре. Поред тога, ја сам тип ученика који више воли природне науке, посебно биологију и хемију. Због свега овога одлучила сам да упишем Медицинску школу у Чачку, смер Фармацеутски техничар.
Велике заслуге за успех који је постигла, каже, дугује целој породици, посебно мами:
-Она је увек била ту за мене, за свако питање, за сваку помоћ, за сваки задатак који нисам умела да решим. Мама је некако увек успевала да примети када ме савлада лењост и одмах ме је опомињала. Опомене су некада биле благе, али ако не би уродиле плодом, умела је и да повиси тон. У тим тренуцима сам се љутила на њу, али сада сам јој бескрајно захвална на свему. Тата је умео да ме разуме да ми је тешко да савладам неко градиво, говорио је да је само важно да се учи свакога дана. Сестре су ми пружале подршку, али су знале и да ме задиркују ако су у нечему биле боље од мене. Ипак, сада деле радост са мном, веома су поносне и знам да ме бескрајно воле.
Важан део њеног одрастања је и то што је била део Глумачке радионице Културног центра Чачка и то што је играла у представи за децу „Сунцокрети”:
-Још увек се сећам премијере и одушевљености моје породице тиме што су видели. Још је већа била моја одушевљеност када сам у публици видела своје наставнике и другове из разреда.
Највећи број деце из њеног разреда се, каже, лепо дружи, а сигурна је да су склопљена и нека пријатељства која ће трајати читав живот:
– Заједно идемо на све манифестације у селу. Заједно смо ишли и на велики број концерата који су одржани у оквиру пројекта „Чачак – престоница културе Србије 2023”. Често пратимо и утакмице ЖФК „Борац” у ком игра неколико девојчица из нашег села. Када понестане догађаја, окупимо се на школском игралишту или идемо у дуге шетње. Где год да одемо, лепо нам је. Жао ми је што смо тога постали најсвеснији некако сада на крају. Међутим, када боље размислим, нема разлога за тугу, сви живимо веома близу и врло брзо можемо да се окупимо и дружимо, што и планирамо за предстојеће лето. Сада се радујемо заједничком летовању у Улцињу.
За крај, хтели бисмо да сазнамо и која јој је омиљена књига, коју музику слуша, као и шта би поручила млађим генерцијама, а Љубица опет блиста, док је ми са задовољством слушамо…
-Када би требало да одаберем своју омиљену књигу, било би ми јако тешко. Прва дела која сам прочитала написао је Бранко Ћопић. Заувек ћу се сећати тих лаких, читљивих реченица које се у мојој глави претварају у најлепше слике. Тада сам мислила да бољег писца на свету нити је било нити ће бити. Касније су ми се интересовања мењала. Посебан утисак на мене је оставио роман „Мој дека је био трешња”, вероватно због поистовећивања са главним јунаком који је гајио велику љубав према баки и деки. Издвојила бих и роман „Збогом мојих 15 годна” који говори о одрастању и првим симпатијама које нам се у овим годинама свима догађају. На избор музике коју слушам највећи утицај је имао мој тата који је одувек припремао и снимао песме за путовања и разне друге прилике. Волим да слушам поп и рок музику која је снимана на простору бивше Југославије. Наравно, слушам и новије домаће и стране извођаче. Оно што бих поручила млађим генерацијама јесте да се труде да све што раде ураде најбоље што могу у датом тренутку и да се не секирају ако оцена баш увек није највиша.
Приредила: Гордана Домановић
