АНДРИЈА МИЛОШЕВИЋ У СУСРЕТ ГОСТОВАЊУ У ЧАЧКУ ‒„УМЕТНОСТ ЈЕ ПОТРАГА ЗА ИСТИНОМˮ
У нашем граду 16. маја гостоваће прослављени глумац Андрија Милошевић, познат по својим бројним улогама, али и по несаломивом духу и жељи да људе око себе насмеје, охрабри и подстакне на добре ствари. Са нама је поделио своје мишљење на тему значаја уметности у свим временима, а посебно у садашњем тренутку, о емпатији, позоришном занату, таленту, пролазности времена, али и постојаности онога што је исконска људска потреба за смислом и лепотом које нам пружа уметност.
У четвртак, 16. маја, гледаоци у Чачку имаће прилику да погледају комад „Идем путем па загрлим дрвоˮ који изводите већ неколико година. Шта у овом комаду изазива највише смеха, а шта промишљања код публике и да ли сматрате да је у данашње време више усамљених људи него раније?
‒ Нико не зна шта изазива смех, а шта запитаност. Ова представа је специфична јер, кроз наизглед баналан хумор, трага за једном старом и општељудском причом о мајци која је заувек мајка и сину који у зрелим годинама још увек има адолесцентске проблеме и зависан је од маминог мишљења.
Нушић је у „Аутобиографијиˮ своју личност поделио на три путника кроз живот: једног који тугује над свим, другог који је стално под теретом брига и трећег који се смеје свему око себе, а када су свели рачуне, препустио је реч шаљивџији да говори о његовом животу. Да ли је комедија најбезболнији начин да се прикаже све оно са чиме се сусрећемо свакодневно и да ли је осмех најбољи лек за све?
‒ Сада је обрнуто. Постало је безболно гледати трагедије, скоро па уживо. Комедија је једини начин да вас можда нешто стварно заболи, да осетите емпатију. Све је постало ријалити. Изгубио се осећај за добро и лоше.
Иза Вас је велики број позоришних, телевизијских и филмских улога и свака од њих је оригинална и упечатљива на свој начин. Да ли сте некада учили од својих јунака и преузимали неке њихове постулате у сопственом животу?
‒ Од добрих писаца увек учите. Увек сам учио из добрих драма. То је посебна инфузија за интелект.
Често истичете да уживате у свом позиву без обзира на потешкоће којих увек има. Шта је то што Вас највише инспирише у овом послу и може ли се сачувати чаролија уметности и када познајете све механизме и припреме које су неопходне да би се дошло до финалног резултата који публика једино и види?
‒ Ти механизми и напор који улажете у стварање нечега једнако су узбудљиви као и финални резултат. Не знам шта ме инспирише и тиме се не бавим, јер је то већ у мени и нема дефиницију. То је потреба за начином изражавања, за животом и емоцијом. На концу, уметност је потрага за истином.
Остављате утисак особе која је, упркос свему, успела да сачува унутарње дете у себи што се пресликава и на песме за децу које пишете и објављујете. На који начин се повезујете са детињством и темама блиским деци и да ли највише уживате управо у интеракцији са најмлађима?
‒ Тешко је дефинисати и „мерити на кантаруˮ оно што ти Бог да. Универзум је сила непојмљива. Још увек је човечанство младо за многе аспекте свести и разумевања. „Шта је чоʼек, а мора бит чоʼек, травка једна међу вихоровеˮ, казе Његош. Многе ствари нађу пут до вас и одлуче саме да се изборе за то да их други чују и виде.
Започели сте и ауторску емисију под називом „Добро вече са Андријомˮ коју одликују искрени разговори, скечеви, импровизације и угодна атмосфера пријемчива свим узрастима, али и промовисање правих вредности. Да ли сматрате да нам недостају некадашњи програми попут емисије „Образ уз образˮ који окупљају породицу испред екрана и шта је био Ваш мотив за ову нову улогу у којој се подједнако добро сналазите?
‒ Управо зато што мислим да се посрнули трагически дигитални универзум претвара у опште општење међу врстама, морао сам свој крик испољити емоцијом. Зато је ова емисија склониште за ољуђене.
Један сте од оснивача најмлађег позоришта у Београду под називом „Театар на Брдуˮ. Засигурно је било потешкоћа, али чини се да су уметници, а посебно позоришни глумци, навикнути на то да се боре за своју уметност и очување тог „вечног пламенаˮ. Шта Вас је навело да оснујете позориште, колико је тај пут био тежак и да ли сте задовољни развојним путем „Театраˮ? Може ли магија позоришних дасака икада бити замењена неким технолошким иновацијама?
‒ Позориште ће опстати и опстаје. Никада више публике и добрих представа, младих глумаца и талента. „Театар на Брдуˮ ће живети. Нису важне околности, није важно на које препреке наилазимо, наша публика ће нас одржати. Пламен уметности је људска потреба за опстанком и једини параметар за духовне и сваке друге вредности.
Неко сте ко користи друштвене мреже како би промовисао лепши и бољи свет и привукли сте пажњу свих генерација, а сада сте отворили и платформу са истим циљем где се налазе и духовити скечеви, али и бајке за децу које изражајно казујете и које на тај начин изнова оживљавате. Да ли су и друштвене мреже донеле доста позитивних аспеката, али је мало оних који то знају да препознају и на прави начин употребе?
‒ Ја покушавам да допрем до људи у оном правом и људском смислу. Да их подржим, насмејем и уважим. Да знају да вреде и то ћу наставити да радим. Много доброг света има. Верујем у то да је моја мисија проношење правих речи и дела.
Ви заиста живите свој посао и посвећујете му се безрезервно у чему се, између осталог, крије и тајна Вашег успеха. Где бисте још волели да Вас одведе Ваш позив и маштате ли о неким улогама које до сада нисте одиграли?
‒ Ко ће то знати. Прошлост и будућност су нама недокучиви појмови. Живим сада и пролазим уз време које неумитно тече. Такав је живот.
Позориште је одувек представљало извориште чаролије које има улогу да насмеје, поучи, образује, морално усмерава, изазива емпатију, да посредством катарзе чисти душу и ум од нагомиланог терета, а глумци су ти који огољено стоје пред нама на позорници и дају све од себе да испуне тај тешки, али и величанствени задатак – хвала Им.
Марија Миљуш
