Пише: Ђорђе Чоловић, вероучитељ
Мученик је стара словенскa и српска реч која и данас постоји у српском језику, у свом неизмењеном облику, има значење које се уско повезује са страдањем уопште речено. Ову реч налазимо у Новом Завету у њеном грчком облику као μαρτυρ (мартир). У грчком језику постоји неколико значења ове речи; у правном смислу μαρτυρ је сведок, очевидац, а у духовном је μαρτυρ појам који означава сведочење о примљеној вери и о истрајности за ту веру. Реч μαρτυρ се у самим почецима хришћанства везивала искључиво за Апостоле као најближе Христове сараднике, односно, Апостоле као сведоке о Његовом учењу, животу, раду, распећу, смрти и васкрсењу. Ово потврђује и Христос када им каже: „А ви сте сведоци (μαρτυρες) свега овога“ (Лк 24, 48). Ипак, како су касније у Римској империји сами верници постали мета прогона ова реч се користила за, можда, један од најзначајнијих аспеката хришћанства – мучеништво за веру, односно, давање свог овоземаљског живота као сведочанства веровања у Распетог Господа. Свети мученик у Цркви је, дакле, онај ко вером и делима сведочи о Христу све до саме смрти и смрт подноси за то сведочење и то пред многобожцима, неверницима или пак иноверцима- људима друге вере или без икакве вере. Више је него очигледно да су они који су на овај начин посведочили за веру пример имали у самој Христовој жртви на Голготи. Христово страдање представља најсавршенији облик жртвовања, предавања себе јер Он у својој смрти показује највиши моменат послушности и својевољне жртве. Овом добровољном послушношћу и безгрешним жртвовањем задобили смо искупљење које постало вечан и неисцрпан извор благодати и оправдања за све оне који верују у Њега. Иако страдање на Голготи даје пример свим верницима, морамо направити разлику између страдања Христовог и страдања неког ко је посведочио веру. Христос у свом бићу нема могућност егоизма, стога можемо рећи да једино и истинито жртвовање било страдање на Голготи, док остала мучеништва и страдања за веру можемо назвати самоприношењем.
Апостоли су били изузетно везани за свог Учитеља, али, и поред многобројних чуда које је учинио док је био са њима они у први мах нису да спремни пију чашу коју Он пије, односно да претрпе страдања заједно са Њим. Ударићу пастира и овце ће се разбежати (Мт 26, 31) Христове су речи упућене Апостолима којима Он покушава да им саопшти шта ће се догодити када буде заробљен. И заиста, Апостоли су се дословно разбежали после Христовог заровљавања, чак и апостол Петар који је често истицао своју непоколебљиву веру у Христа, одриче Га се три пута испред зграде Синедриона (скупштина јеврејских свештеника), у ноћи у којој је Христос заробљен. Апостоли су време од Распећа па све до силаска Светог Духа провели мирно, и можемо слободно рећи кријући се у страху од Јевреја, нису имали никакву јавну делатност и проповед, али су се сакупљали на заједничку молитву. Ипак, ово нам говори да још увек нису били спремни да своју веру покажу пред другима и да због тога, вероватно, пострадају. Након силаска Светог Духа, Утешитеља, који ће према речима Христовим Апостоле свему научити, они постају неустрашиви проповедници Христове науке, проповедајући и Јеврејима и Јелинима, што доводи до тога да су сви Апостоли, сем једног, свој живот окончали мученичком смрћу.
Први мученик за Христа био је Стефан, један од седморице ђакона јерусалимске цркве које су Апостоли поставили да воде бригу верницима у самом Јерусалиму. Стефан је био изузетан проповедник, својим говорима навукао је на себе завист, пре свега јудејских свештеника, који су због његовог говора пред судом били толико огорчени да су га извели испред зидина града и каменовали на смрт. Један од оних који су посредно учествовали у том догађају био је и младић по имену Савле. Он ће пре свог обраћања у хришћанство бити један од великих гонитеља хришћана, чији је задатак био да истражи, пронађе и испита оне за које се сумња да су хришћани. Након свог обраћања, сада хришћанин Павле, постаје највећи проповедник Цркве, који ће свој живот завршити мученички, посечењем мачем.
Можемо приметити да у овом, најранијем периоду Цркве, не постоји прогон и терор државне римске власти над хришћанима, до прогона долази са јудејске стране. Тако је цар Ирод, погубивши апостола Јакова, настојао да погуби апостола Петра, јер је увидео да то одговара народним жељама. Прогон од стране државне римске власти долази оног тренутка када се у свести римске власти и римског народа почиње разликовати хришћанство од јудаизма. Све до тада римска власт је на хришћане гледала као на засебну јудејску секту. Јудејска религија била је дозвољена у римској држави, а под том заштитом је и хришћанство уживало исто право. Због тога римскљвластљ није хтела да учествује у разрешењу спорова између Јудеја и хришћана. Када се током времена увидело да хришћани сачињавају засебно религијско друштво, које се битно разликује од свих других, према њему је заузет непријатељски став. Такав став произилази пре свега из психологије римске религије која забрањује појаву нових религија и веровања, јер се тиме нарушава хармонија света и разгневљују богови. Тако се дешавало да услед неке суше, глади, болести, неуспелог рата или неке друге недаће окриве хришћани, јер се сматрало да их на тај начин богови кажњавају јер допуштају да такви људи живе у њиховој близини. Прво велико гоњење хришћана настаје за време владавине цара Нерона. Нерон (54-68). Од тада па у наредних 250 година хришћани су, и поред неколико мирних периода, трпели значајне прогоне, мучења, одузимања имовине. Посебно су била тешка гоњења за време владавине цара Трајана и Марка Аурелија, а још тежа и крвавија за време царева Декија Трајана и цара Диоклецијана. Црква је у овом периоду изнедрила неке од својих највећих писаца и најдивнијих светитеља, мученика попут Поликарпа епископа Смирне, Јустина Мученика, Игњатија Богоносца, Иринеја Лионског, Кипријана Картагинског, Георгија Победоносца и многих других. Крв хришћанских мученика била је семе које рађа нове вернике. Историјски посматрано, аутентична писана сведочанства од стране римских власти имамо већ половином 3. века. Та сведочанства су записивана од стране хришћана очевидаца или су то, пак, судска документа административних римских власти, као записници са процеса хршћанима и извршавања самих смртних казни над њима. Најчешће казне којима су кажњавани верници биле су спаљивање на ломачи, разапињање на крст и бацање пред звери у аренама ради увесељавања римске аристократије. Интересантно је напоменути да се неретко дешавало да они који су присуствовали мучењима, видећи истрајност у вери мученика, и сами исповедају хришћанство и на такав начин примају мученички венац без претходног крштења, крштење у крви.
Након више од два века, 313. године Миланским едиктом који је издао император Константин заустављен је крвави прогон хришћана од стране римске власти у којем је страдало, према општим проценама, између десет и сто хиљада верника. Хришћанство након едикта улази у један нови период, пре свега развитка и напретка, али и у период у којем ће итекако бити потребно своју искрену веру потврдити мучеништвом.
Миланским едиктом, 313. године, за чије је доношење најзаслужнији император Константин, за Цркву је наступило ново раздобље од неколико векова пуног развоја и процвата, које се најчешће назива и златно доба хришћанства. Црква у току овог периода добија слободу и у само једном кратком периоду трпи гоњење од стране државне власти, за време владавине цара Јулијана Апостате (361-362) који је покушао да обнови многобоштво. Након тога, хришћанство постаје државна религија у империји, и доживљава свој пуни развој. Ипак, само на први поглед, ово делује као романтична идила, јер овај огромни напредак је, можемо слободно рећи, резултат напора кроз период који обележавају пре свега размирице и проблеми унутар саме Цркве, оличене кроз појаву јереси и борбе за чистоту вере, циља да се дефинише сама наука и срж хришћанства.
У овом периоду можемо говорити о једној врсти мучеништва које називамо теолошко мучеништво. Велики број учених отаца Цркве у овом периоду претрпео је мучења, недаће и прогонства због својих теолошких ставова, идеја и чврсте борбе за истинитост учења. Тако су прогоњени Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов од стране државне власти која је често нагињала ка јеретичким струјама у Цркви. Атанасије Александријски и Максим Исповедник можда су два најсветлија примера овог периода борбе за веру. Атанасије Александријски је много пута протериван са своје епископске столице, много пута био у прогонству због разних сплетки које су му подметане. Максим Исповедник је вођен улицама Констатинопоља под стражом, пљуван и ударан од стране народа и самих војника. На крају, после осуде на јеретичком сабору, одсечен му је jезик – да не би могао да говори, и десна рука – да не би могао да пише. Послат је у прогонство на Кавказ, где је убрзо и умро 662. године.
Црква је своје најдивније светитеље дала управо онда када је била притиснута проблемима, било да су они долазили изван или унутар самe Цркве. Након победе хришћанства над многобоштвом, а поготово после победе над јересима, хришћанство је ушло у један миран период. Ипак, оно што је уочљиво јесте осетан пад ревности за саму веру. Хришћанство, као државна религија, постаје услов за било какав друштвени живот неког грађанина. То је довело до тога да у хришћанство прелазе и ступају они који га не доживљавају искрено и у њега не ступају искрено, већ су вођени различитим мотивима, који су најчешће били материјалне природе.
Вера потврђена мучеништвом особито је присутна у историји нашег српског народа и његове Цркве. Сусрет православља и ислама на Балканском полуострву у XIV и ХV веку био је, свакако, политички сукоб, али и верски рат, који је са својим последицама представљао велики изазов за хришћане. Косовски завет Светог кнеза Лазара и косовских јунака најбољи је пример. У једној похвали кнезу Лазару поред осталог каже се: „Умримо да свагда живи будемо“, или, као што је речено у народним песмама: „Царство Небеско, а не царство земаљско“. Период турског ропства је за све хришћане био јако тежак. Иако је исламизација ретко вршена насилно, и кроз тај период имамо светли пример страдања Ђорђа Кратовца (11. фебруар), и један још новији; мученичко страдање за веру монаха Трнавског манастира, светог ђакона Авакума и светог игумана Пајсија (1815) у Београду на Калемегдану, када су живи набијени на коље јер нису хтели да се одрекну православне вере, иако би тим чином спасли своје животе. Године 2011. била је седамдесета годишњица од страдања Српских Новомученика у Јасеновачком логору. Попут хришћана првих векова, ми смо данас дужни да се на местима страдања православних Срба (јаме, пећине, логори, храмови који су данас порушени) окупљамо на молитву и саградимо цркве посвећене Новомученицима, и да следећи њихов непоколебљиви пример истрајемо у вери.
Мучеништво за веру је, свакако, један од идеала хришћанства, чин којим верник следи пример Онога који му је и даровао живот. Међутим, кроз историју смо били сведоци и погрешног схватања идеје мучеништва. Хришћанска секта под називом Параволани је као свој најузвишенији идеал имала умирање за веру, али је то чинила на један бизаран начин, излажући себе опасним обољењима или намерно изазивајући физички сукоб са неком особом, надајући се да ће у том сукобу пострадати, по њиховом веровању, за Христа.
Мученици и страдалници за веру постали су, временом, врло инспиративни за настајање посебне врсте ранохришћанских списа и литературе уопште. У тим списима су некад у детаље описани подвизи и страдања мученика. Таква дела, односно мученичка акта, већ у 3. веку су читана и преписивана. Крајем тог века већ имамо спомена о томе да се хришћани у својим молитвама обраћају мученицима. Свака помесна Црква је водила локалне спискове мученика и исповедника и проширивала их додавањем нових имена страдалника. Тако су временом житија (живот) мученика постала саставни део њиховог култа, односно службе која се вршила обично на местима њиховог страдања, на гробу где су касније подизани храмови, такозвани мартиријуми. Постепеном ширењу значаја и поштовања светитеља – мученика, које је најпре било локалног карактера, највише је допринело управо овако преписивање и читање списа о њиховом страдању. Текстови су још читани и на молитвено-црквеним скуповима и то одмах после читања одељака из Светог Писма, односно Апостола и Јеванђеља и често је управо то читање замењивало саму проповед. Остатак такве праксе данас можемо наћи у манастирима или другим духовним срединама, у којима се редовно сваког дана чита житије светитеља који по календару пада у тај дан или се на самој служби чита синаксар. Синаксари су, заправо, зборници кратких казивања о делима и подвизима светих. Капеле су, као места хришћанског богослужења, настале као просторије поред гробова мученика. Посни триод, богослужбена књига која се употребљава у току Васкршњег поста, неретко садржи молитве које су посвећене мученицима. У једној молитви каже се: „Ви, мученици, изабрасте да вам смрт буде пут у живот, обучени у оружје вере, наоружани знаком крста, били сте војници достојни пред Богом, храбро сте се одупрли мучитељима, разарајући замке. Били сте победници и заслужили сте венце“. Свете мученике, такође, призивамо у молитвама приликом резања славског колача и освећења кољива, као и у самом чину Свете Тајне брака, односно – венчања младенаца.
Примери одважности и истрајности у вери коју су свети мученици показали важни су за учвршћивање и ширење вере. Такви примери су необориви докази које не треба ничим другим појачавати. Црква је обавијена крвљу мученика, и гоњење Цркве Христове на земљи, односно истинских хришћана никада не престаје. Хришћани су, данас, гоњени и прогоњени у многим земљама света, на тај начин се испуњавају Христове речи из јеванђеља по Јовану: А све ће вам ово радити због имена мојега (Јн 15, 21), али се на примерима мученика испуњавају и друге Христове речи: Не бојте се, јер ја победих свет (Јн 16, 33).
