Недавно је објављен луксузно графички опремљен сажети водич кроз прошлост чачанске цркве под насловом „Храм Светог Вазнесења Господњег у Чачку“. Публикација је издање чачанског Народног музеја, а потписују је историчар уметности Делфина Рајић и историчар др Милош Тимотијевић. Богато илустрована, ова књига доноси најсажетију синтезу досадашњих знања о прошлости цркве у Чачку, која се с правом сматра главним симболом града и сведочи о његовој вековној историји. Иако је последњих деценија неколико пута писано о овом храму, то су веома вредни и садржајни извори, али до сада се није појавило издање намењено најширој публици са научно утемељеним подацима. Рецензенти књиге су др Милка Чанак Медић, др Зоран Ракић и др Радомир Поповић. Ово атрактивно издање, графички је припремила и реализовала Графичка радионица „Артера“ из Чачка.
Књига кроз пет целина анализира историјске и културолошке вредности Храма Светог Вазнесења Господњег у Чачку. Аутори фотографија су: Слободан Марковић, Саша Савовић, Миленко Савовић, а део фотографија је из архиве Нардног музеја и Завода за заштиту споменика културе из Краљева.
Аутори у Предговору наводе своје мотиве за сабирање свих сазнања у ову књигу наводећи да је „Црква Светог Вазнесења Господњег у Чачку“ несумњиво најистакнутији симбол града“, грађевина која сведочи о вишевековној историји насеља, преплитању и утицају многих култура, њиховом мешању, потирању и поновном обнављању.
У поглављу „Храм и град“, предочена су преплитања историје града и храма, и тврдње да простор Чачка и најближе околине људи насељавају више од 7.000 година. „Питома равница Западне Мораве, пространи пашњаци и шуме на околним брдима и ниским планинама, обиље речних токова, блага клима, близина важних путева увек су утицали на стварање људских заједница на овом простору… Претпоставља се да је на простору центра савременог Чачка у време доминације Римљана постојало насеље са већом концентрацијом кућа, а нова истраживања ће можда донети потпунија сазнања о урбаној прошлости подручја на којем је настао град. Ипак, најстарија историја Чачка није довољно позната, када је тачно основан, да ли је у њему већ тада постојао хришћански храм, односно, да ли је можда такво култно средиште условило и развој средњовековног града.
Одељак „Историја“ сведочи о томе да најстарији сачувани материјални остаци који још увек постоје у Цркви, недвосмислено потичу из 14. века. Несугурност након Косовског боја 1839. године неминовно је утицала на разарања и развој подручја око данашњег Чачка. Први помен Богородице Градачке потиче из Студеничког типика који је сачинио Свети Сава између 1207. и 1215. као старешина тог манастира. Отуда се подаци о изградњи Богородице Градачке сматрају поузданим, а претпоставља се да се то збило најкасније 1190. године, када је ктитор храма, кнез Страцимир умро. Брат Стефaна Немање је, дакле, подигао богомољу у 12. веку, која је имала статус краљевског манастира све до прве половине 14. века, када постаје седиште Градачке епископије. Историјске околности одразиле су се и на статус овог саборног храма који је под отоманском влашћу више пута претваран у џамију, а потом враћан у хришћанску богомољу. Назив Чачак је у вези са насељем које се развијало поред манастира Богородице Градачке. Стари назив Градац сачуван је у имену епископије и манастира, а насеље се у каснијим историјским изворима помиње под данашњим именом Чачак. По досадашњим сазнањима, најстарији познати документ Чачак под овим називом региструје 18. децембрa 1408. Под османску окупацију Чачак пада касније, а према попису из 1476, то је било мало село са свега десет домова, опустелим манстиром, и потпадао је по управу из тврђаве Островица код Рудника. Године 1516. имао је само три домаћинства, без муслимана, да би 1560. Чачак био касаба са 118 муслиманских породица, а над целом касабом доминирала је камена џамија у коју је Хајрудин-емин претворио манастир. Чачак је 1663. имо седам џамија, три медресе, три текије, четири основне школе, два хана, један хамам и 12 дућана… Развој града прекинуло је раздобље ратова, разарања и миграција које је трајало скоро 150 година, као резултат сукоба Хабсбуршког и Отоманског царства, непрестаних српских устанака и турских одмазда, а град је више пута пустошен…
У поглављу „Архитектура“аутори детаљно описују елементе објекта од темеља до кула звоника, интервеницаје код трансформација у џамију, уз поуздана сазнања о којима сведоче материјални докази из 14. века да је реч о репрезентативном објекту. Темељна измена спољашњег изгледа ХрамаСветог Вазнесења Господњег изведена је од 1926-1929, а реконструкција је обављенапо узору на рашко градитељство с краја 12. века и истодобним византијским црквама из Цариграда. Кубе је спуштено, надзидани су звоници, уклоњени барокни елементи у њиховом изгледу, стављни су слепи лукови, изглед прозора на бочним фасадама је измењен. Овим преобликовањем се настојало да се спољашњи изглед храма приближи изгледу византијских храмова.
„Сликарство“ храма обрађено је као посебна целина уз подсећање на старе фреске и ново осликавање купола и поткуполних делова наоса започето на Митровдан 2019. Радове је извео академски сликар Радан Радојловић са сином Алексом и сарадником Синишом Дамјановићем, а по замисли владике жичког Јустина. Одељак „Иконостас“ предочава да су радови на изради данашњег иконостаса започети 1841. уз подршку митрополита Петра Јовановића, а иконостас је 1846. насликао Живко Павловић из Пожаревца. Избор угледних уметника у тадашњој Србији, стилско јединство прегледност, одмереност, архитектонска концепција, декорација на главним партијама, сведоче репрезентативност чачанског иконостаса…
„Ризница“, сама по себи скреће пажњу јавности својим раритетним предметима, од којих се већина налази у сталној поставци Народног музеја. Аустроугарска војска опљачкала је чачанску Цркву и однела многе драгоцене иконе и златне и сребрне ствари, један златни крст са стопом, један сребрни крст, два сребрна кандила и десет икона… Драгоценом и чудотворном сматра се икона Богородица са Христом из 16. века непозантог мајстора, посебну вредност представља и рукописано Четворојевађеље, познатије под именом „Чачанско“, из 1554. године, као и два звона из 1454, откривена у јами ископаној 1875… Ту су и каднила, кадионице, копља, ћивот и мошти Светог Теоктиста, плоче са именима погинулих у ратовима од 1912. до 1919. са подручја парохије Цркве у Чачку.
Књига садржи и Резимеа преведена на француски, енглески и руски језик, као и кратак попис најважније Литературе у коме су наведене најзначајније публикације у којима се могу наћи детаљни подаци о проблемима у вези са историјом цркве, а као најважнију литературу аутори издвајају истраживања др Милке Чанак Медић, нарочито публикације „Богородица Градачка“ из 1992. коју је написала са Зорицом Ивковић, посебан Зборник радова посвећених Чачанској цркви под називом „Богородица Градачка у историји српског народа. Научни скуп“ (1993), као и каталог изложбе „Богородичина црква на Морави“ (1992) Радивоја Бојовића, Оливере Марковић и Делфине Рајић. Ове три публикацијеи данас чине незамисливу основу за даља истраживања цркве у Чачку. За разлику од првог издања објављеног 2011, ова публикација доноси детаљно описан иконостас, региструје промене у фреско-сликарству и ризници чачанског храма.
Зорица Лешовић Станојевић
Фотографије: Из монографије
