Persijski pisac Ibn Batut zapisao je: “Putovanja vas prvo ostave bez reči, a onda pretvore u pisca”. Upravo to se dogodilo I našim sugrađanima. Naziv zajedničke knjige čačanskih putopisaca Milorada (1947) i Marka (1975) Tokovića “Hodočašće na Istok”, objavljene pre tri meseca kao autorsko izdanje, sadrži dve lepe reči našeg jezika: hodočašće – kao put ka Bogu, ali i u središte sebe, suštinu svog bića, i Istok, kome se srpski narod uvek okretao kao istočniku vere, primetila je Aleksandra Mišić, profesorka srpskog jezika i književnosti u Čačanskoj gimnaziji, prilikom predstavljanja ovog putopisa prošlog četvrtka u organizaciji Književnog programa Doma kulture. “Najlepše knjige ispisane su na stranicama pasoša”, rekla je Aleksandra napominjući da poslednjih devet godina Toković isamostalno, ili sa grupom istomišljenika hodočaste pravoslavnim svetinjama, arheološkim lokalitetima, muzejima… Posetili su do sada ukupno 220 manastira i još više crkava, srednjovekovnih gradova, arheoloških lokaliteta…
TEMIŠVAR, KIJEV, MOSKVA, SANKT PETERBURG, MINSK…
Pokloničko putovanje u svetinje Rumunije, Ukrajine, Rusije i Belorusije, otac i sin Tokovići, su realizovali od 9. do 22. juna 2013. Godine krenuvši sa Petrovaradina na put dug oko 8.000 kilometara. Na ovom hodočašću upoznali su najveće svetinje pravoslavnog sveta, a cilj putovanja, bio je i upoznati se sa borcima za Hristovu veru, svetiteljima imonasima u Temišvaru, Kijevu, Moskvi, Sankt Peterburgu, Minsku…Knjiga je koncipirana kao dnevnička proza sa poglavljima odvojenim po danima putovanja. Tokovići su podelili autorstvo: otac Milorad, mašinski inženjer, nekada profesor Tehničke škole i radnik “Remonta” je pisac teksta, obogaćenog i troparima svetitelja, koga Mišićka ocenjuje kao “pedantnog svedoka svih detalja idobrog poznavaoca geografskih i istorijskih pojmova i pravoslavlja (bez pretenzija da se bavi teologijom), arhitekture, istorije gradova, dok je sin Marko, tehničar, posvećeni vernik i poznavalac pravoslavlja, pokazao izuzetan osećaj za fotografiju, kojima detaljno svedoči o ovom putovanju. Knjigu su pripremali 11 meseci, a recenzije potpisuju profesor i književnik MićaMilovanović i profesor i publicist dr Vladimir Dimitrijević. Tokovići su posetili i opisali najveće hrišćanske svetinje, bisere arhitekture istoka, muzeje: u Sabornoj crkvi u rumunskom gradu Jašiju, poklonili su se moštima srpske svetiteljke Svete Petke, okrepili se u kolevci ruskog hrišćanstvaJ aroslavovom gradu u Kijevu, gde se nalazi i monumentalni kip “Majka otaxbina”, dodirnuli nesagledivo umetničko blago muzeja Ermitaž, divili se Isakijevskom saboru u Sankt Peterburgu, visokom 101,5 metara sa kupolom površine oko jednog hektara, Kremlju i veleleponoj crkvi Vasilija Blaženog na Crvenom trgu, Hramu Hrista Spasa u Moskvi, poklonili se Blaženoj Matroni, kultnom mestu, najvećoj moskovskoj svetinji…
-Dok čitamo ovu knjigu osećamo empatiju prema saputnicima, monasima, prema svim ljudima o kojima pisac bez preterivanja misli sve najlepše. Osećamo kako nakon sklapanja korica i mi postajemo bolji ljudi. Jer, baš ni na šta tokom ovogputa Milorad Toković nije imao da se požali…. Osim toga, raste u čitaocu poštovanje i ljubav prema velikim pravoslavnim svetiteljima koji su svojim životima i stradanjima svedočili Hristovu veru – istakla je, pored ostalogMišić.
OD STARINE NOVAKA DO DOSTOJEVSKOG…
A šta “putujući” kroz knjigu “Hodočašće na Istok” čitalac može saznati o istoriji sopstvene duhovnosti i religije,značaju pravoslavlja, savremenom odnosu prema sakralnim objektima, dosledno je izdvojila Aleksandra Mišić. U Rumuniji se nalazi manastir Svetog Đurađa, čiji je ktitor srpski despot Đurđe Branković. Rumunski sveštenik Jon, 1703. godine je mučen i živ spaljen u plastu sena, jer je bio protivnik unijaćenja. U manastiru Dumbrava u Rumuniji nalazi se sirotište, ali i dom za stare, čiju je izgradnju pomogao bivši fudbalski reprezentativac Angel Jordanesku. U rumunskom gradiću Kluž, najvećem u Transilvaniji, pogubljen je Starina Novak, junak srpske epske poezije. Čuveni manastir “Optina pustinja” u Ukrajini, posećivali su veliki ruski klasici Dostojevski, Tolstoj i Gogolj, a prepodobni Amvrosije poslužio je Dostojevskom kao prototip za Starca Zosimu u romanu “Braća Karamazovi”. U manastiru Visockom, u kome se živi po najstrižijem tipiku, pred ikonom “Majka Božija čaša neispijena” – čitaju se molitve protiv pijanstva, koji je veliki porok ruskog naroda. Hram Hrista Spasa u Moskvi visok je 103 metra i najviša je pravoslavna svetinja na svetu. U Sankt Peterburgu se nalaze grobovi Čajkovskog, Dostojevskog, Glinke, Musorgskog, Krilova, Lomonosova, Rimskog-Korsakova i dadilje Aleksandra Puškina… Sankt Peterburg je grad koji ima 40 pozorišta i 250 muzeja. U Kazanjskom saboru je 1833. Godine zavladičen Petar Drugi Petrović Wegoš. U čitavoj Rusiji gotovo da nema grafita na javnim objektima i sve je čisto!
DUHOVNI I KULTURNI PODVIG
KnjiževnikMića Milovanović govoreći o svojim impresijama navodio je svetilišta koja su Tokovići pohodili i istakao da su “putovanjem kroz vreme i prostor putnici doživljavali svu raskoš i lepotu, ali I trgiku pravoslavnih svetinja, koje su, u ne tako davnim vremenima preživljavale tešku sudbinu, kada je pod vlašću bezbožnika hiljade monaha progonjeno ili pobijeno, hramovi porušeni, zatvoreni ili pretvoreni u konjušnice… Ovde su zabeleženi i brojni likovi zadužbinara, ktitora, darodavaca, čijom zaslugom pravoslavni hramovi ostadoše da svojom duhovnošću i snagom prkose vremenu i brojnim rušiteljima… Sve to putopis “Hodočašće na Istok” čini delom trajne vrednosti, a njegove autore vrsnim hroničarima i naratorima ljudi i njihovih dela u slavu Tvorca neba i zemlje”.
Profesor Vladimir Dimitrijević istakao je da su ovom knjigom ispisanom silnom željom da se dožive izvori pravoslavlja, lepim, emotivnim stilom, Milorad i Marko Toković pokazali da su I danas mogućI podvizi i da je “molitva osnov, ne samo duševnog I duhovnog, nego I kulturnog života”.
-Ova knjiga je jedan od nastavaka srpske priče o Rusiji. Rusija je za Srbe uvek bila neka vrsta toposa želje, čežnje, što se najbolj evidi u “Seobama” Crnjanskog… Stremljenja Srba ka Rusiji postoje još od srednjeg veka, a uzajamni uticaji su veoma veliki. Ne treba zaboraviti da je Zakonopravilo Svetog Save bilo osnovni ruski zakonski document sve do perioda cara Alekseja Mihajloviča, oca Petra Velikog i da je na dvoru Ivana Groznog, prvog ruskog cara, bilo čak pet prepisa Žitija Svetog Save od Teodosija, a u samoj Rusiji preko 50, da je Karejski tipik uticao na formiranje ruskog odšelničkog monaštva… Srpski uticaj na Ruse je bio veoma snažan, kao što će se kasnije Rusija odužiti Srbima, veoma snažno ih pomažući u turskom ropstvu… Srbi koji su želeli da odu u Rusiju uvek su taj prostor doživljavali kao duhovni topos u kome je ta sloboda često dobijala hiperbolične razmere… A to je sastavni deo našeg karaktera, naše priče. Posle stogodišnjeg zaborava, kao posledice komunizma, Rusi su nas počeli dobro da shvataju tek posle 1999. godine, a u poslednji čas za sebe. Aleksandar Solženjicin je rekao da je bombardovanje Srbije od strane NATO-a potpuno probudilo Rusiju i lišilo je svih zapadnih sentimenata… Da se iskreno mole za Srbiju, imao sam priliku i lično da se uverim… – rekao je profesor Dimitrijević, ukazujući na impozantnost prostora koji obuhvata pravoslavni istok, pa i sama Rusija, koja izlazi na tri okeana, 16 mora, u kojoj sunce nikada ne zalazi, a s kraja na kraj zemlje putuje se deset dana…
NAŠE DUHOVNE BAZE…
Marko Toković je pročitao pesmu Tjutčeva o Rusiji, i rekao da su “sva njihova hodočašća njihove duhovne baze, a naši duhovni trezori su svete mošti mirotočive i ikone, istočnici čudotvornih voda, koje su isceliteljskog karaktera i za telo i za dušu”. Milorad Toković je zahvalio brojnim darodavcima koji su pomogli objavljivanje ove knjige, i osvrnuo se ina mesto Srba i dobrodošlicu pripadnicima našeg naroda na pravoslavnom istoku, zbog onih koji su se ugradili u zajedničku istoriju. Među njima su svetitelji, princeze, generali, naučnici, diplomate i mnogi drugi… Zoran i Boban su pevali ruske pesme…
Z. L. S.
