Иако краткотрајна и трагична по својим последицама, Хаџи-Проданова буна из 1814. оставила је дубоки траг у колективном сећању српског народа, посебно у чачанском крају и Шумадији. Игуман Пајсије, ђакон Авакум и манастир Трнава постали су симболи отпора и мучеништва, а неуспела буна имала је свој значај у подизању победоносног Другог српског устанка 1815. године.
После слома Карађорђевог Првог српског устанка 1813. уследила је сурова турска одмазда. Дванаест дана важила је заповест о истребљењу мушког становништва, док су жене и деца дељени војсци за награду. Многи су побегли у збегове, или преко Саве и Дунава под аустријску власт, где су по хладном времену морали да бораве влажним карантинима. Наиме, поред свих несрећа турска војска је у Србију донела и кугу. Претпоставља се да је у Београду страдало између три и четири хиљаде, а у целом Пашалуку око 12.000 људи.
На пролеће 1814. велики број мушкараца позван је на принудни рад у Београд, како би се поправила тврђава. Потом је уследило изнуђивање новца од народа, тражење да се преда оружје и непрекидно отимање хране. Везир Београдског пашалука, Сулејман паша Скопљак, успоставио је владавину страха, а терор који се непрекидно усложњавао и појачавао претио је опстанку српског народа.
Хаџи Продан Глигоријевић
Хаџи Продан Глигоријевић рођен је у Сјеници око 1780. године и прикључио се Карађорђу на самом почетку Првог српског устанка. Био је трговац, хаџија и уважена личност у Старом Влаху. Војводско звање добио је на пролећа 1806. године, кад је постао старешина старовлашке кнежине Даићи. Посебно се истакао у вождовом походу на Пештерску висораван 1809. године. Тада је и његова породица прешла у устаничку државу. До 1813. бранио је јужну границу Србије.
После пропасти Првог српског устанка још месец дана борио се против турске војске. Глигоријевић је једини од четворице старовлашких војвода који није напустио Србију 1813. године. Потом се у Чачку предао ћехаји босанског везира. Турци га затим одводе у Београд да се поклони и великом везиру. Слободу је oткупио огромним новцем и скупоценим поклонима турским командантима. Морао је да плати и дозволу да се с породицом и тројицом браће насели у манастиру Трнави. Истовремено чачански муселим Латиф-ага задржао га је при себи као помоћ у обављању нахијских послова, али и због потребе контроле.
Избијање буне
Хаџи Проданова буна избила је потпуно спонтано, без икаквих темељних припрема и планова. Латиф-ага је због епидемије куге у лето 1814. напустио Чачак, и населио се у манастиру Трнави код Хаџи Продана Глигоријевића. Када су једног дана напустили манастир и стигли до села Лазац у гоњењу хајдука, у пратњи драгачевских кнезова Аврама Лукића и Ђоке Протића, у Трнави је дошло до сукоба Срба и Турака.
Одмах после првог инцидента Проданов брат Михаило и игуман манастира Трнаве Пајсије окупили су око 200 људи, а затим похватали и везали осморицу муселимових момака, одузевши им оружје, имовину и новац. Осим непрестаног турског терора, Србе је на буну могла да подстакне и вест да су Карађорђе и Младен Миловановић стигли до границе Србије са аустријске стране. Нада да ће се ослободити терора Турака брзо је добила ненадано убрзање.
Највероватније да се инцидент у манастиру Трнава десио почетком друге половине септембра, повремено се као датум буне помиње 26. септембар, али се у накнадној традицији усталио 27. септембар 1814. и црквени празник Крстовдан.
Када је Хаџи Продан Глигоријевић добио вест о догађају у манастиру, тајно је напустио Латиф-агу и вратио се у Трнаву, где је на сабору организован на брду Илијак невољно прихватио улогу вођа буне. Латиф-ага је побегао у Карановац, одакле се обратио за помоћ везиру и околним муселимима.
У Чачак је из Београда брзо стигао везиров ћехаја с војском и плановима о суровој одмазди према непокорној раји. Многи српски кнезови нису подржали устанак, јер је избио без припрема и ширих договора. Јесење време и надолазећа зима били су још једна неповољна околност за борбе са Турцима, нарочито због народа који би истовремено морао да се склања у збегове и помаже устанике. Међу српским кнезовима који су учествовали у смиривању народа између осталих били су и Милош Обреновић и Арсеније Лома.
Буна у Трнави брзо је изгубила замах, а Хаџи Продан Глигоријевић кога су гонили Арсеније Лома и Ћор Зука, склонио се у Небош планину на Јелици, одакле је покушао да приволи Милоша Обреновића да се прикључи борби против Турака, али на локалном нивоу, без позива на општи устанак у Србији.
Гоњен од Арсенија Ломе и Ћор Зуке, којима се придружио и Милош са Ашим-бегом, Хаџи Продан је побегао с бојишта, да би потом са браћом и момцима прешао Западну Мораву, и после пар недеља емигрирао преко Саве у Срем под контролом Аустрије. За то време турска војска је спроводила велики зулум по чачанском крају и Драгачеву. Заробили су игумана Пајсија, породицу Хаџи Продана Глигоријевића и многобројно робље које су довели у Београд. Док су смиривали буну убили су десетине и десетине људи, често на непримерено суров начин.
Када се буна у Трнави смирила, нове и много жешће борбе избиле су у Крагујевачкој и Јагодинској нахији. Побуњеници су имали успех у борби против војске Ашим-бега и Милоша Обреновића. Убрзо је и на овом подручју дошло до смиривања, чему је нарочито допринео Милош Обреновић, коме су се предали Сима Милосављевић Паштрмац и Тома Вучић Перишић, личности које ће имати важну улогу у подизању Другог српског устанка 1815. године.
Ћехајина војска из Чачка брзо је стигла у Гружу, нису одржали обећање о умереном понашању према народу. Уследило је хватање људи у робље и сурове одмазде. У предаји побуњеника ћехаји помоћ је пружио и Станоје Главаш.
Када је 24. новембра 1814. ћехаја стигао у Београд са сто педесет заробљеника, Турци су га дочекали са овацијама, а гушење буне прослављено је уз Курбан бајрам. Велико задовољство настало је и у Цариграду. Тада је за Србе настало сурово доба.
Турске одмазде
Терор започет са пропашћу Првог српског устанка додатно је појачан после гушења Хаџи Проданове буне. Време од 1813. до 1815. године вероватно је најстрашније доба у модерној историји српског народа.
Одмах по избијању Хаџи Проданове буне 1814, а посебно по њеном окончању, у Србији је завладао страх, много јачи него по пропасти Првог српског устанка. Међу људима се проширила зебња да предстоји потпуно истребљење. Београд је у рану зиму 1814. постао касапница заробљених Срба, место великих ужаса и непојмивих страхота.
Турци су на колац најпре набили игумана Пајсија, потом и још двадесет угледних Срба. Савременици су забележили око 70 људи натакнутих на коље између Стамбол капије (код данашњег Народног позоришта) па до Ташмајдана. На кочевима се дуго умирало. Дешавало се да људи данима јечећи упућују вапаје својим породицама које су посматрале њихову полагану смрт. Како би ужас био још гори, Турци су Србе на коље постављали веома ниско, тако да су чопори изгладнелих варошких паса кидали ноге, глодали кости и прождирали месо несрећних полуживих људи. Скопљак паша, београдски везир, окитио је београдске бедеме главама посечених Срба, чиме је појачао призор ужаса и потврдио тријумф победника над непокорном рајом.
Мајке су Турцима давале своје ћерке у робље како би откупили синове, а многи су променили веру и прешли у ислам да сачувају живот. Али не и ђакон Авакум из Трнаве, који је са песмом носио колац на који је требало да буде набијен. Задивљени храброшћу, Турци су Авакуму најпре проболи срце, а затим његово мртво тело натакли на колац.
Хаџи Проданова буна однела је више од три стотине српских живота, а стотине других постали су турско робље које се препородавало као обична стока. Сваки Турчин који је учествовао у гушењу буне одвео је са собом по неколико девојака, а ћехаја на десетине. Нико није бележио број кастрираних мушкараца и силованих жена. Харач и све врсте пореза увећани су више пута, имовина је опљачкана, а непрестано насиље турске војске коју су чинили претежно Арбанаси и босански муслимани, постало је свакодневица српског становништва.
Хаџи Проданова буна из 1814. као увод у Други српски устанак 1815. године
Када се Хаџи Проданова буна посматра изоловано од историјских догађаја који су јој претходили и дешавања након 1814, онда се ствара утисак да је неуспели устанак у Трнави био велика грешка. Међутим, српско становништво није имао много избора у тешким временима после пропасти Првог српског устанка. Они који су остали у Србији свесно су прихватили ризик да буду ликвидирани, а наду им је пружала рационална мисао да земља без људи ником није потребна.
Тако су размишљали и многи Турци, али не и Скопљак паша који је суровим поступцима Србе стално држао у стању страха и неизвесности. Међутим, насиље се никада не може вечито трпети и подносити, при чему су многа понижења и злостављања била страшнија од саме физичке смрти. Био је то основни узрок свих српских устанака, па и Хаџи Проданове буне.
Зулум везира Сулејман паше Скопљака и његове војске у Београдском пашалуку крајем 1814. и почетком 1815. досегао је врхунац. Појавила се претња да ће до Ђурђевдана све побити и набити на коље. У фебруару 1815. године Турци су јавно говорили да је везир Скопљак добио наредбу од Порте да погуби сваког преживелог Карађорђевог устаника и да је из Цариграда стигао страшни султанов катил (крвнички) ферман, с наредбом да се исече сва раја у Србији.
Нико више није могао да остане равнодушан, јер је у питању био сам биолошки опстанак. Свима је постало јасно да се Турцима, почев од јаросног и крволочног београдског везира, преко нижих команданата и спахија, па до обичне фукаре која је и чинила највећа злодела, не може више веровати. Тако су се на послу организације и подизања новог устанка нашли и кнезови који су гушили Хаџи Проданову буну, попут Милоша Обреновића и Арсеније Лома, као и они који су у њој учествовали као што су били Симо Паштрмац и Томо Вучић Перишић. Шире подручје Чачка поново је постало најважнији део Србије где су извојеване најзначајније војне победе које су Србима 1815. донеле престанак рата и обустављање турских зулума.
Милош Тимотијевић
