IVAN ŠIJAK, VIZUELNI UMETNIK, PIONIR MTV GENERACIJE PRED OTVARANJE SAMOSTALNE IZLOŽBE U UMETNIČKOJ GALERIJI
Samostalna izložba “Gray matter 21” Ivana Šijaka, savremenog beogradskog vizuelnog umetnika, reditelja i fotografa, koju realizuje kao Nagradu 26. Memorijala Nadežda Petrović, a delio je sa Nevenom Hadži Jovančić za zajednički rad pod nazivom “Pronađi uljeza ili kratak vodič za rešavanje misterioznih slučajeva (uz priručnik sa video prikazom), otvorena je u čačanskoj Umetničkoj Galeriji. Izložba “Gray matter 21” predstavlja ambijentalnu, višemedijsku postavku koja je izvedena kao jedan rad, koji sadrži elemente animacije, fotografije i videa. Sa Ivanom Šijakom razgovarali smo dok je pripremena postavka izložbe u čačanskoj Umetničkoj galeriji. Kustos izložbe je Marija Radisavčević.
Ivan Šijak se bavi istraživanjima čulnih artikulacija i deartikulacija odnosa pokretne i statične slike u ljudskom iskustvenom prostoru: kretanja, bivanja, percepcije, interakcije i, pre svega, onog finog, a dinamičnog međuintervala između Ajzenštajnove atrakcije i Masumijeve afektacije. Šijak je umetnik koji polazi od tehnoloških (hightech) uslova medijskog rada i medijske preciznosti da bi došao do čulnih a spekulativnih učinaka koji se pojavljuju u referencama na istoriju filma, filmsku ili fotografsku tehnologiju, video umetnosti, fotografski realizam, ambijentalnu svetlosnu umetnost i savremenu arhitekturu; ali i u referencama prema kulturalnoj mitologiji – to su fascinacije mineralima, tamom kosmosa ili erotizmom oblika i interaktivnog haptičkog suočenja sa izazovima neočekivanog telesnog doživljaja u izvedenom prostoru izložbe. Njegovi prostori su istovremeno erotično-afektivni i kosmički intenzivni – a to je učinkovitost sive materije, beleži Miško Šuvaković
Izložba koju sada realizujete je Nagrada Memorijala iz 2012,
– Ova izložba došla je kao deo te Nagrade Memorijala, gde smo Nena i ja dobili tu nagradu, ona je imala nedavno ovde samostalnu izložbu, a sada je i ja pravim, i idem korak dalje u istrživanju koje sam započeo 2015. godine za samostalnu izložbu u Beogradu “Gray matter” koja je održana u Muzeju Grada Beograda. Cela ta stvar je nekako krenula iz fotografije iz nekog primarnog stvaralačkog impulsa koji je kod mene negde i smešten između fotografije i pokretne slike, u pravcu istraživanja tela i odnosa tela i svetlosti, koje često predstavljam kao jedan kontinualan niz sivih nijansi koje zapravo konstituišu te neke slike koje su deo tog ukupnog rada.
Koliko sam naslov i refleksije koje nude ove fotografije na neki način održavaju i Vaše viđenje boje vremena u kome živimo?
– Pa da, na neki način mogu da se pronađu neke paralele između vremana, ali to mislim da su daleko izmeštene stvari, jer su ovo, zapravo neka vrsta istrživanja forme. Svej e to zaodenuto estetikom vremena iz koga ja potičem, a smatram da ja pripadam toj nekoj postpank generaciji, prosto mislim, u vremenu sam tako smešten i ti vizuelni elementi pomoću kojih oblikujem prostorne instalacije dolaze iz tog nekog estetskog polja.
Sudeći po Vašoj biografiji, po sferama intersovanja, Vi ste univerzitetski profesor, predajete kinematografsku sliku, digitanu sliku, animaciju, specijalne vizuelne efekte, navode Vas i kao eksperta u poslednjoj oblasti. Koliko, zapravo, bez obzira kojoj generaciji pripadate, Vama pogoduje ovaj tehnološki digitalni progres?
– Ja sam zapravo pionir, odnosno, ona MTV generacija. Kad sam upisao fakultet i filmsku školu, kad sam počeo da studiram, to je trenutak i vreme kada se u svetudogodila velika eksplozija muzičke televizije kao nekog novog medija i jednog omasovljenja tog odnosa između muzike i tumačenja tih sadržaja i muzičkih poruka što pop muzika donosi kroz vizuelne forme. Ta neka tumačenja sam kroz mnoge muzičke spotove koje sam radio sa bendovima svoje generacije, sproveo neka istraživanja i u jednom trenutku je i ta vrsta delovanja kako se i medij promenio, kako su zapravo i muzički spotovi u ovom trenutku, uglavnom, prešli na online, Yu tube ili neke slične platforeme, tako su se polako i gubili kao neka forma primerena televiziji, danas apropo muzičkih spotova, ne znam više ni i čemu i gde pripadaju, ali sam već duže vreme u nekim istraživanjima koja su vezana za neka moja lična interesovanja i vizuelna istraživanja, a opet, su to i dalje više neki medijski radovi zato što imam saradnike koji su u domenu muzike. Bojan Drobac je čovek s kojim i dalje sarađujem, koji oprema muzički deo mojih radova, a ja i dalje učestvujem u nekim projektima gde je muzika koju oni stvaraju kao bela tehnika. Bojan je deo tog projekta, to je njegov doprinos mojim radovima i obrnuto, jedan broj ljudi koji se bave digitalnim stvaralaštvom su uključeni u proces stvaranja samih radova, Lazar Mesaroš, Mili Cetinović, Vojislav Pavkov, tako da u principu, to je taj ambijent proširenog bioskopa i prostornih instalacija. “Gray matter” je zapravo jedna prostorna instalacija, gde je cela Galerija suštinski razobličena u nešto drugo, to nije više galerijski prostor, već prostor između galerije i bioskopa, i nešto što je neko putovanje koje je vizuelno i zvučno i na mnogo nekih načina priređeno za posmatrače, u stvari, jedno višemedijsko delo koje ima i više medijskih linija i tu su mnogi saradnici koji učestvuju u stvaranju tih radova.
Od čega zavisi dostiguće, kvalitet umetničkog proizvoda, koliko tehnologija omogućava umetniku da razvije svoju ideju? Kako izgleda vaš stvaralački put?
– Smatram da je za umetnika najvažnije da može da se prilagodi okolnostima, i da je jednako važno da u njegovom stvaralaštvu umetnik bude siguran u alat pomoću koga stvara i da mu je izvestan rezultat koji će dobiti. Dokle proces traje postoji puno toga što mora da se prilagodi okolnostima, konkretno sama instalacija Gray matter strašno zavisi od arhitekture prostora i mogućnosti akustičkih i svih ostaih vezanih za jedan prostor.
Da li se kao stvaralac prilagođavate prostoru?
– Apsolutno je i neophodno i najvažnije zapravo upriličiti prostor na taj način da posetilac kretanjem kroz taj prostor preuzme prave nadražaje. Ne postoji sad neka formula po kojoj bi se to dalo definisati, već je to više odnos prema prostoru i intervencija u prostoru kad je reč o pripremi instalacija, tako da je to konstantan neki working progress nije ta vrsta rada koja bi mogla da se postavi u bilo kojem prostoru a da se u njemu ne interveniše.
Gde je granica između tih umetničkih specijalnih efekata, animacije i advertajzinga?
– Znate kako, specijani efekti, animacija to su sve raznorodne oblasti koje su najčešće vezane za film, sad tu ima različitih oblika stvaranja u filmu, od velikih američkih komercijalnih produkcija gde specijalni efekti imaju svoje mesto, a tako su i studiji u američkoj kinematografiji orijentisani najviše ka profitu, pa su i specijalni efekti koje ti isti studiji poručuju od ljudi koji ih izvode prosto različiti od nekog delovanja koje je vezano za same video radove. Specijalnih efekata moglo bi se reći ima u većini savremenih video radova, ali se ne zovu tako, moglo bi se reći da su to neki oblici digitalnog stvaralaštva, iako je reč o istom poslu. Specijalni efekti ne mogu se vezati za neki oblik stvaralaštva…
Koliko je sve to što se danas događa u digitalnom svetu zaista umetnost, ili je to neka hibridna forma nastala kao rezultat tehničke veštine?
– Ja mislim da je razlika u tome kako se i da li se umetnik snalazi i izražava sa tim istim sredstvima kao i bilo ko drugi. Danas po prirodi stvari u ovim izrazito tehnološkim umetnostima, bilo da je u pitanju robotika, imate puno radova koji su neka sajber tehnologija (bilo ih je puno na Venecijanskom bijenalu poslednjih godina). Da obrnemo tezu, da li je hidraulika pravi način da se umetnik izrazi – jeste ako ima umetničku zamisao, ideju i ako je to metod da se jedna umetnička ideja izrazi, i ako je primereno, svakako, jer često nailazimo na radove u kojima umetnici požele da se izraze kroz digitalnu tehnologiju, ali da ne razmišljaju kroz istu u punoj meri i onda to jesu hibridni radovi koji u stvari, jednim jezikom govore nešto drugo. Tu postoje možda neke uslovljenosti, ali u principu meni nije ovde u ovom radu prevashodno to bila ideja, ima nešto digitalne tehnologije, ali ona nije primarna, jer u ovom radu sam ambijent i sama postavka rada i svih elemenata su, u stvari, ono što čini zapravo taj jedan ukupni rad.
Kao profesor rekli ste negde da su mlade generacije umetnika izgubile kritičku misao? Koliko smo danas talentovani?
– Znate kako, smatram da je nedostatak te samokritičnosti prema sopstvenom radu generalno problem mnogih generacija danas zato što prosto u nekim stvarima ne istraju do kraja i ne izvedu stvar u onom obimu i meri u kojoj rad i neka dobra umetnička ideja to zaslužuju. Nekad je dovoljno predstaviti samu ideju, ali često mi se čini da je slučaj među mlađim generacijama umetnika da određene stvari nedovoljno izučavaju i samim tim gube tu vrstu privilegija da dobro osećaju određeni alat i da se uz pomoć njega na adekvatan način izražavaju. Sudeći po mladim ljudima koji prolaze kroz školu i sa kojima imam kontakt, mogu reći da smo vrlo talentovana sredina sa nekim drugim problemima. Nije jednostavno umetniku danas da izgradi čitav život i karijeru na osnovu toga čime se bavi kao umetnik. Zarad egzistencije se bave i drugim stvarima koje nisu u fokusu njihovih interesovanja i dubokih želja. U ovoj sredini ni u medijima ni izvan njih ne postoji dovoljno interesovanja ni dovoljno prostora imogućnosti za umetničko stvaralaštvo i egzistenciju umetnika koji stvara umetnost.
Sarađivali ste uspešno i sa filmadžijama?
– Imao sam veliku časti i sreću da radim sa stvarno velikim imenima i to zato što sam ušao u tu priču sa digitalnom slikom od prvog trenutka od kako se ta mogućnost otvorila. Naravno, ja sam kao mlad i uronio u tu vrstu muzičkih spotova i digitalnog izražavanja i digitalnu manipulaciju slikom i to je bio talas upravo tog mog vremena i kako sam se, znajući i baveći se, pre svega fotografijom i kinematografskom slikom tokom fakulteta, a imao sam veliko tehnološko obrazovanje. Film i fotografija su izuzetno tehnološki zahtevne umetnosti, prošao sam kroz te digitalne procese i proučavao ih i savlađivao kako su se oni razvijali. Danas je sve toliko opširno da je teško nekome da sve sam obuhvati. Verovatno ćemo već od iduće godine upisivati studente koji će studirati digitalnu umetnost, jer je već sad vreme kad je potrebno to nekako sistematizovati za mlade ljude i uvesti ih u industriju koja vapi za ljudima koji su u toj oblasti obrazovani. Imao sam sreće da sarađujem sa Emirom Kusturicom preko svog profesora i mentora Milorada Glušice koji je sa Emirom napravio niz kinematografskih ostvarenja da me pozovu kao čoveka za superiziju, a onda sam sa Emirom uradio tri, četiri produkcije i nekoliko desetina televizijskih epizoda, sa Nikitom Mihalkovim opet sve to što je vezano za prostor digitalnog oblikovanja slike. Tako da je mene to moje interesovanje uvelo i u struku, nevezano za ono što je meni primarno, zato što tu oblast najbolje poznajem od kolega.
Zorica Lešović Stanojević
Ivan Šijak, rođen 1969. u Beogradu. Diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti na katedri Kamere, na kome je 2004. započeo pedagoški rad u zvanju docenta, a sada u zvanju redovnog profesora. Nastavu obavlja na osnovnim, master i doktorskim umetničkim studijama Univerziteta umetnosti.
Fotografijom se bavi od kada sluša muziku koja mu je i dalje velika inspiracija. Izlaže od 1985. i autor je i velikog broja samostalnih izložbi.
Tokom osnovnih studija radi kao direktor fotografije časopisa za vizuelnu kulturu New Moment. Tokom devedesetih godina XX veka intenzivno istražuje različite vizuelne forme, a kombinovanjem različitih tehnika i tehnoloških procesa razvija sopstveni vizuelni izraz. Od 1994. do 2004. suvlasnik i autor iza Mechanical Duck Creative Production. Višestruko je nagrađivan kao autor muzičkih spotova, reklama, plakata i drugih oblika rada u polju fotografske slike i videa.
Od 2000. u svojstvu supervizora vizuelnih efekata sarađuje na dugometražnim ostvarenjima izuzetnih umetnika našeg doba.
Dobitnik Nagrade Memorijala “Nadežda Petrović” 2012. Jedan je od osnivača Srpske asocijacije snimatelja.
