ПРЕДСТАВЉЕНИ ДЕЛОВИ ДЕСЕТОГ „ГРАФЕСТ-а”, МЕЂУНАРОДНОГ ФЕСТИВАЛА ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА И ТВ ФОРМИ
Да су пут до одабране публике увек проналазиле непролазне вредности посведочено је речју и приказима филма „Слика изнад живота”, у понедељак, 6. децембра у Уметничкој галерији Надежде Петровић у Чачку. Филмске пројекције и надахнућа која су водила ка оваквом остварењу публици је представио Живојин Ракочевић, директор Међународног фестивала документарног филма и телевизијских форми „ГРАФЕСТ”. Програм је вођен подстицајним питањима домаћина вечери, Пеђе Живковића.
Садржаје који у десетогодишњој архиви „ГРАФЕСТ-а” броје преко две стотине педесет документарних филмова и сродних телевизијских форми аутора са Косова и Метохије отелотворио је речју, сведочењем како слике из живота и и изнад живота постају део филмског платна и на тај начин баштине оно што постаје визуелизација проживљеног деценијама на тлу јужне српске покрајине. Упит о својеврсној маргинализацији, директора овог Фестивала и председника Удружења новинара Србије, Живојина Ракочевића је подстакао да представи садржаје посредством тумачења односа маргине и уметности која је вишедеценијски похрањена на темељима косовске културне баштине. О томе ће Ж. Ракочевић истаћи: „Маргина гура цивилизацију напред и то је дубоко искуство свега што се покреће према духу. То је суштина нашег рада јер Косово и Метохија је простор једне остварене цивилизације која се негде у нашем духовном склопу, вероватно, завршила у том епском врењу и превирању и негде је ту и залеђена. Ми ту препознајемо кључне тачке – Грачаница, Дечани, Богородица Љевишка и њено сликарство, Пећка патријаршија итд.
По дубини је ствар исто тако важна и вредна, ако одете у неке пећине изнад Дечана, високо горе на Проклетијама, ви ћете наћи исто тако вредне фреске и слике како их видите, чак и у литицама Шаре. Зашто ово говорим? Говорим да би се схватило да то нису мртве слике и да то није гомила лепо сложеног камења, као што се то често говори, као што се то често може чути, нарочито из конформистичког угла. Вечерас, заправо, представљамо стварајућу уметност Косова и Метохије, тако је одређено и врло је важно да се вреднује, види и вреднује та стварајућа уметност са писцима Чачка, са писцима Ужица, са писцима Врања, са сликарима, са људима који опстају у другачијим околностима али остају и опстају као креативни, као стварајући и као људи од духа и дубоко укључени у савремене токове.”
Комуникација са временима, пресеци које недри историја, цивилизација која живот удише у енклавама, на рушевинама манастира, заборављеним фрескама, руинираним центрима културе…именоване су као својеврсне кључне тачке на које се осврнуо Ж. Ракочевић, вољан да приближи присутнима свет о свету који је филмски остварио животно ткање на разбоју између проживљеног и недосањаног. Отуда директор Фестивала и додаје: „Наши програми су бројни, они су откривајући, како нама који живимо на Косову и Метохији, тако и људима са стране. Ми смо имали прилику ове године да генерацију младих вајара Косова и Метохије изведемо на сцену и представимо Новом Саду и сви су били изненађени како је могуће да у неком гету, у некој енклави, ван услова, ван живота неко ваја као да живи у Берлину.
Такође, како је могуће да он сада прати то као да је Београд и шта, заправо, њега покреће изнутра да на тој апсолутној маргини ствара? Вечерас ћете видети једну школу по свему необичну, можда најважнију српску школу. То је школа која је одшколовалабар три српска патријарха и ко зна колико епископа, то је Призренска богословија. Тренутак када је она почела са радом био је најтежи тренутак од свих у животу једног народа и у духу једнога народа, што је важније, јер се тада, заправо, преламало хоћемо ли се ми вратити својој основној, првој, великој и оствареној цивилизацији, њеним вредностима… хоћемо ли их научити, хоћемо ли учествовати у животу те цивилизације јер када је Призренска богословија основана, знате, тешко да је Београд имао озбиљну галерију. Дакле, такође, оно што смо тада сматрали престоницама слободних држава, на Цетињу је било нешто покретнога имања Немањића и фреске у Морачи, али у Београду, не знам шта смо тада могли показати. Зато је било важно да се тај први културни најважнији модел који имамо доведе себи да будемо, у ствари у животу са првим културним моделом. Видећете Богословију и видећете савремене песнике.”
Уистину, песничко надахнуће савремених косовских песника, савременика страдања косовског народа јесте приказано на платну на фону комуникације са временом у коме народ живи страдајући и страда живећи, у корелацији и са епским, али и са касније изнедреним, са формама Милана Ракића који је песмом „На Газиместану” оставља печат онога што је продуховљен знао да ће бити визионарска лира. Сходно наведеном ж. Ракочевић ће посведочити: „Имао је срећу да отвореног ума, западног образовања може да схвати шта је његова цивилизација и ми смо имали срећу да можемо у том контексту да читамо Ракића и да његова интерпретација онога што он гледа, са чим живи, са чим се суочава… он исто користи пратњу. У његовим „Косовским писмима” он каже да за ово на Косову је одговорна турска војска, за ово је одговорна албанска анархија, самовоља, необузданост, а за ово је одговоран наш злочиначки нерад. Дакле, то је широка перспектива Милана Ракића, то су умови који су у одређеном тренутку успели да интегришу различите силе, све ове три, плус одлучујућу, укључујући силу духа и уметности коју је Ракић разумео. И, ако тих слика има у филму и ако могу да се препознају, онда је овај аутор и успео. Знате, наша књижевност није настала после рата на Косову. Ракић је човек који разуме симболизам француски, на шта се и наслања његова поетика и поезија. Само таква симбиоза отвара могућност да ми данас разговарамо о различитим аспектима дела и духа Милана Ракића, укључујући и његову политичку активност, националну итд. То су ти људи, епохе и људи-епохе као што је био он. Опет се враћамо на тај контекст, на ширину појединца који се у том контексту сналази или не сналази.”
Симбиоза слика, оних слика које бележе о животу живописно, уцртавају контуре у историјском и културолошком смислу може се пронаћи у оквиру „Темата” о Фестивалу, где је у проговору директора и назначено: „У тој збирци свих сегмената овдашњег живота, виде се и чују они јединствени моменти, који су постали надживот јер су део уметности. Драма историјског контекста у ком се нашао Србин на централном Косову, носталгични повратак Горанаца у чудесне пределе свога завичај, једнодневно оживљавање српског села у Средачкој жупи, ромска деца која се купају у загађеној води код Обилића, изузетне слике снега који покрива средњовековни манастир Грачаницу, шум жита у пољима око Старог Грацка где су побијени жетеоци, остаће као јединствени сведоци и уметност која је надживела своје време. Јасно је да би, без обзира на чињеницу „да је већ снимљено”, без ГРАФЕСТ-а слика, осећај, време, атмосфера, сукоби, живот између подељених светова Косова и Метохије, остали – великим делом празни и непотпуни. У свету друштвеног контекста, ГРАФЕСТ је у сваком смислу одговор на изразито помањкање елементарних слобода. Његове различите компоненете се конституишу у питања: зашто живим овако, које политичке силе одређују мој развој, ко је одлучио да једна заједница нема град, зашто иза свега стоји страх?”
Чачанима је посредством речи, слике и звука Косово и Метохија приказано кроз објективе камера које су сведоци сведока културе. Та култура на темељима историје непресушни је извор за опстанак српства на тлу које је со српској земљи, на тлу које опстаје посредством Исусових речи из „Беседе на гори” да људи буду со земљи!
Милица Матовић
