СЛОБОДАН НИКОЛИЋ, ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ О СМИСЛУ И УЛОЗИ ЧОВЕКОВОГ ЈЕЗИКА
“Наш доживљај света, као и искуство о њему, обзнањује се најпре у говору, а потом у слици, музици, односно у свим облицима које стварамо и на материјалној и на духовној равни. Имамо ли ми данас непоновљиво искуство личног постојања и доживљаја, самим тим и говор? Бојим се да не, али то је моје предосећање које бих волео да је (мада знам да, нажалост, није) погрешно”, каже за наш лист Слободан Николић, професор српског језика и књижевности у Гимназији.
“САМО ТАМО ГДЕ ЈЕСТЕ ЈЕЗИК, ЈЕСТЕ И СВЕТ”
– Говор је један од најчистијих и најдубинскијих дарова људске природе који је посведочен кроз непоновљиву личност сваког од нас. Прича коју казујемо једни другима никако није пуки украсни додатак постојања, она је сржни темељ нашег бивања. Језик путем којег се говор саопштава, својом суштином похрањеном у речима, чува памћење и обликује идентитет (меру препознавања) човека и народа, као и знање и смисао о себи и другом, он је врста обредне споне човека и света и то оног познатог и постојећег и у нама и у свету, али и оног недоступног и непојмивог и код једног и код другог. У њему се обоје граде и сабирају у једно. Зато је важан, јер њиме смо живи пред својим и лицем онога наспрам нас, пошто говорити, више је него познато, значи позивати у постојање и трајање. Реч није само средство споразумевања, чак ни именовања, колико успостављања односа међу именованим, односно (не)постојећим стварима, јер “Само тамо где јесте језик, јесте и свет”, како нас, говорећи о Хелдрелиновој поезији, поучава Хајдегер – подсећа Слободан Николић, професор српског језика и књижевности у Гимназији.
Професор наглашава да се наш доживљај света, као и искуство о њему, обзнањује најпре у говору, а потом у слици, музици, односно у свим облицима које стварамо и на материјалној и на духовној равни: “Имамо ли ми данас непоновљиво искуство личног постојања и доживљаја, самим тим и говор? Бојим се да не, али то је моје предосећање које бих волео да је (мада знам да, нажалост, није) погрешно”.
Језик оживљава, али и умртвљује, каже Николић и додаје:
– Обраћајући се Сидури Сабиту, богињи која чува улаз у Врт богова, Гилгамеш казује о својој нарицаљки због упокојеног Енкидуа: “Чекао сам и веровао да мој пријатељ мора оживети од мог гласног говорења”, док нам Христос казује “Дакле, нека буде ваша реч: да, да и не, не, а што је више од овога од зла је” (Матеј 5, 37), а и сам Он је Реч кроз коју Отац твори све видљиво и невидљиво (Јован 1, 1-4). Иста та Реч биће судија живима и мртвима.
БОЛУЈЕМО ОД ЛАЖНОГ ЧИСТУНСТВА, ЦЕПИДЛАЧЕЊА ШТА СЕ ПРАВИЛНО, А НЕ ШТА СЕ СУШТИНСКИ КАЖЕ
Какав је језик којим се данас служимо?
– Већ поодавно постаје раван, еуклидовски једнодимензионалан и једнозначан, често и безначан, логично-оперативни, без додатног садржаја осим употребног. Он испуњава само “спољашњи налог говора”, како је говорио већ поменути Хајдегер. Нас више не изненађују ни речи ни слике које нам нуди, ни стилски облици и решења, ни наративни обрасци – све је монолитно једнообразно, све нам је свуда дословно исто, сви у свим правцима простирања отужно, неретко и гадљиво, понављамо прописане (да у испомоћ позовем парадокс, најбољу фигуру сазнавања) неживотне видове живљења. Из овог угла посматрано, чини ми се да све више служи разглашавању негације, оповргавању ствари, ономе што у теорији књижевности припада поступку ироније, пародије и бурлеске. Али, у књижевности, барем у педагошкој, ако не стилистичко-вредносној равни, то и те како има смисла. Данашњи говор почива на оном што Фазлија, отац Хасанов, каже Нурудину: “Чудан си ти човјек. Мало говориш. Кријеш се. Кријеш се иза ријечи. Не видим шта је утеби” (“Дервиш и смрт”, глава XIII). И зато смо ту где јесмо, мртвији него икад. Наше форме казивања (мање-више сви функционални стилови, изузев донекле књижевноуметничког, поготово административни, рекламни, научни, публицистички, политичко-демагошки (тек они!)), строго логично (а и то све ређе) и формално естетизоване, непоткупиви су сведоци. У вези са овим, болујемо и од лажног чистунства, тачније цепидлачења како се шта правилно, а не шта се суштински каже (то су спочитавали и Бори Станковићу!), што је још једна формална заслепљеност језиком који не би требало да буде “дидактичка јерес”, да има само конотативну, егзактну и рационализовану оптику и усмерење, већ би требало да нас “отвара”ка свету и вечности, а не “затвара” у догму пролазности и свакодневне перцепције живљења. Желели бисмо да нам све буде растумачено и непорециво јасно, али то је управо замка технолошко-рационалистичког досега нашег историјског развоја који су далеко од смисла, макар он био омеђен и потребама пуког земаљског вида постојања, јер нисмо само тело и разум. Бескрајно ширење бића његов је исход.
Новотарије у говорењу и употреби сложеница, скраћеница, кованица и калкова по цену назови модерности долазе нам главе, поготово глупости у вези са родном језичком равноправношћу, напомиње професор.
– То може да буде индивидуална перцепција стварности и језика и ствари о којим он приповеда, али никако обавезујућа, нити важећа. Не може се све изједначавати или, ако може, онда би то требало урадити на свим фронтовима, а не само на језичком. Но, тада би настао погром, гори него Содом и Гомора и запетљанији, него Кула вавилонска. Нестао би човек, а настала некаква желатинста каста слуђених робова. Свако од нас својим казивањем, како је већ речено, или одржава или начиње саму природу, која је већ узорно пометена и урушена, па се као таква разглашава и кроз сам језик. Једно прати друго. Ми се све мање и мање разумемо у оквирима нашег говорења. Грци су оне који не употребљавају хеленски називали варварима и то означава пуно поверење и свест о сопственом духу, а ми у Србији, радикално супротно томе, варварином и анахроним сматрамо оног који говори српски. Стидимо се српскословенског, читаве једне културе и духа заснованих на том језику, заправо га уопште и не познајемо и широко га заобилазимо (чак и врло образовани, учени и просвећени академски сој људи, некмоли други), не користимо наше речнике (али зато обилато користимо све могуће туђице, чак и тамо где су сувишне или непотребне, а на то су нас још у XIX веку упозоравали Стерија и Његош), бескрајно дуго чекамо на остварења Института за српски језик САНУ-а (едиције Етимолошки речник српског језика и Речник српскохрватског књижевног и народног језика), што је од националне важности у сваком смислу, али државу ни њене институције, не само за културну делатност, већ уопште, то као да ни најмање не занима. Не бих да судим, јер не знам ко је све одговоран за такво стање, али међу виновнике убрајам и себе. Понекад је човек савршено немоћан пред најездом утвара самопонижења. Али, и то је део наше слободе – каже Слободан Николић.
ТЕМЕЉ ЧОВЕКОЛИКОСТИ
Као да (не)свесно прекидамо нит са наслеђем које имамо, а које није оличено само у језику, као да пренебрегавамо читаву једну повесну заоставштину, јер исто то чинимо и на плану архитектуре, уређења градова, музичке и сликарске уметности, чак и спорта и свакодневног понашања, заправо свега онога што чини ткиво и везе једног народа, сматра професор.
– То разглашава суд о нама и нашој самопорицатељској позицији у свету. Тешко да ћемо трајати са таквим односом према себи. Зато су класична књижевна остварења непроцењива, јер су темељ који се, што је неминовно и потребно, надограђује новинама, али не натегнутим већ личносно-истраживачким (као што су радили Маларме, Настасијевић, Ремизов, Станковић, Црњански, Петровић, Рембо, Витмен, Рабле…). Но, то је део данашњег духа и мало шта се у вези са тим тренутно може променити. Све ово не значи да би требало одбацити развој језичких образаца и његову унутарњу логику, што је нужно у историјском смислу, јер је језик само једним својим делом, никако укупношћу, оно што се мења пратећи токове људских потреба, али ми, одбацујући његов узвишенији смисао, одбацујемо све оно што је било, сам темељ човеколикости, без којег нема ни главе којој недостаје оно на чему почива – наглашава професор Николић.
Н. Р.
Фото: Приватна архива Слободана Николића
