„ПТИЦЕ ЧАЧКА И ОКОЛИНЕ“ – СИВИ СОКО
Ко једном види лет сивог сокола заувек памти тај тренутак. Најбржа је и, по многима, најлепша птица на свету. Како каже Горан Николић, главни чувар у Овчарско-кабларској клисури, призор када се обрушава при лову оставља посматрача без даха. Мада је један од симбола нашег Предела изузетних одлика, све га је мање, јер је критично угрожена врста.
Сиви соко (лат. Falco peregrinus,енг. Peregrine Falcon), који припада породици правих соколова (Falconidae), распрострањен је у читавој Европи. Настањује брдско-планинске пределе са кањонима, клисурама и стенским одсецима-литицама, мада се све чешће виђа у близини градова.
Ова грбљивица је соко средње величине, изузетног вида („око соколово“). Леђа и горње стране крила су му сиви, а глава црна. Груди и стомак су беле боје са црним тачкицама на врату и попречним пругама на грудима и стомаку. Како наводи Николић, изразито је велика разлика полова у величини. Женка је приметно већа. Мужјак је дугачак од 38 до 45 сантиметара са распоном крила до 100 сантиметара. Женке могу бити и дуже од 50 сантиметара, са распоном крила до 115 сантиметара.
– У односу на величину делује најјачи од свих соколова. Има јако тело, „тешка прса“, ушиљена крила и реп средње дужине. Не прави гнезда, већ јаја најчешће полаже на полицама литица, зидинама или у гнездима других птица. Женка полаже три до четири јајета у периоду април-мај. Родитељи се смењују на гнезду, мада женка проводи знатно више времена – каже Николић.
Сиви соко се храни птицама мале или средње величине: голубовима, вранама, чворцима, дроздовима…
– Лови искључиво у лету, брзом водоравном потером или након спектакуларног обрушавања са висине са склопљеним крилима. У обрушавању достиже брзину и до 380 км/х, што га чини најбржим бићем на свету – наводи саговорник.
У нашим крајевима је гнездарица станарица, а Николић каже да је бројност драстично опала од педесетих година прошлог века, пре свега због криволова и неконтролисане примене пестицида у пољопривреди. Тренд опадања популације је и даље присутан, те се бројност процењује на свега 30-50 гнездећих парова у Србији.
– Овчарско-кабларска клисура, Рћанска пећина и Стјеник су локације на којима се гнездио сиви соко у нашем крају и места где се најчешће виђао. У последње време није ретка појава да соко лови изнад самог града, мада се и даље најчешће виђа у зони Орлових стена на Каблару. Нажалост, гнежђење и на Каблару је све ређе, услед „освајања“ територије од стране гаврана, као и повећене активности човека на овом подручју. Брано Рудић, професор из Пожеге, један од најбољих познавалаца птица грабљивица у ширем окружењу, посматарао је, пре неколико година, тренутак када гавран уништава гнездо сивог сокола на Каблару. То је уједно последњи покушај гнежђења сокола на Каблару, док је последње успешно легло са три младунца било пре пет година – значајно је запажање Николића, који, поред поменутих фактора угрожавања, посебно издваја страдање соколова, чији су узрочници голубари.
– Сиви соко често за плен има голуба, те га голубари доживљавају као непријатеља и примењују различите свирепе методе да их трују или повреде. У више наврата на локацијама у близини Овчар Бање проналажени су голубови које су власници жртвовали и премазали креозаном (веома опасан и последњих година забрањен отров), те „понудили“ као плен сивим соколовима. Друга, такође свирепа метода је качење удица „трокрака“ на жртвованог голуба. Један такав несрећни голуб се најлонима, на којима су биле удице, уплео у жицу далековода изнад старог корита Западне Мораве у Овчар Бањи. Сиви соко је један од симбола Предела изузетних одлика „Овчарско-кабларска клисура“. Прелепа је птица чији лет плени! Данас је критично угрожена врста и последњи је тренутак да учинимо све за спас господара простора над клисуром – поручује Николић.
Најстарија регистрована јединка имала је 17 година и четири месеца. Као што каже Николић, остаје да се надамо да ћемо сиве соколове чешће виђати на Каблару, Стјенику, Ртима, изнад Чачка…. Да не остане само у песмама:
„Полетео сиви соко
са јелових грана,
долетео Крстопољу
до славних Дечана.
Пусто ми је равно поље
магла божур крије.
Бар ти певај, мој соколе,
да ми жао није…“
В. Т.
Фото: Драгиша Петровић
Извор: „Птице Чачка и околине“
ПРИЛАГОДЉИВ, АЛИ НЕ И ДРУЖЕЉУБИВ
Како наводи Брано Рудић, велики познавалац и заљубљеник у грабљивице, сиви соко је врло прилагодљив и може се видети готово свуда, али обично се не гнезде у пространим низијским и потпуно обешумљеним подручјима, у којима нема сигурних места за гнежђење, у великим пространим шумама без стена и литица и јако обраслим мочварама…
– Нису дружељубиви, гнезде се усамљени парови. Моногамни су, а везе су вероватно доживотне. И поред бројних претпоставки, гнежђење у урбаним зонама још увек није документовано – нека су од сазнања која је професор Рудић поделио са читаоцима „Чачанског гласа“.
