Dan „Čačanskog glasa“, našeg nedeljnog lista, osnovanog, 16. jula 1932. godine, i obeležavanje 88. godišnjice postojanja i rada, svakako protiču u senci ekspanzije pandemije korona virusa. Nikome nije do slavlja, ipak, ne možemo, a da ne osećamo dostojanstvo i ponos na sve te godine istrajnog svedočenja o vremenu i ljudima u turbulentnom veku iza nas. Iz nekih drugih razloga, možda, nije bilo bolje ni te, 1932. godine, kada su „Glas“ pokrenuli ondašnji intelektualci, diplomirani pravnik, osnivač i vlasnik Đorđe Đoko Milovanović i slikar Vladimir Ž. Kostić Kostin. Posebna redakcija organizovana je u Udruženju Čačana u Beogradu, a saradnici lista bili su ugledni univerzitetski profesori, književnici, pa i akademici. Pošto je ocenjen kao opozicioni, list je 1935. ukinut. Redakcija je počela da izdaje „Novi glas“, ali ne zadugo.
Preživeo je „Glas“ brojne države, ratove, ideologije, sisteme, vladare. Osnovan u Kraljevini Jugoslaviji, prekidao je kontinuitet izlaženja i u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata, iz koga 1945. izlazi kao „Slobodni glas“. U toj redakciji bili su, kasnije priznati ljudi iz sveta kulture: režiser Puriša Đorđević, pesnik Branko V. Radičević, slikar Božidar Prodanović. Današnje i staro ime – „Čačanski glas“, listu je vraćeno 1951.
Okupljao je „Glas“ generacije ljudi od pera, koji su svedočili vreme u kome su živeli, ukazivali na vrline i mane pojedinaca i pojava, otkrivali probleme, pokretali, ukazivali, rešavali i često „zagrebali perom ranu“. Tako ulogu novinara određuje jedna od definicija ove profesije. Mnogi su se uz novinarstvo ostvarili i u drugim profesijama i ostavili značajan trag u nauci, kulturi, umetnosti, privredi, sportu, svog grada i zemlje. Ono što je izašlo iz njihovog pera, danas je postalo dragocen istorijski izvor. Nema teme vezane za čačanski kraj kojom se bave institucije, ustanove ili pojedinci iz bilo koje naučne oblasti, a da svoje istraživanje nisu započinjali prelistavanjem i pozivanjem na ono što je objavio „Čačanski glas“, kao ogledalo vremena i hroničar zbivanja.
Utoliko je naša odgovornost prema zakonima profesije „blagovremeno, objektivno, istinito“ još veća. Učili su nas da nije vest „kada pas ujede čoveka, nego kad čovek ujede psa“. Bojim se da je takvo vreme došlo i da svako svakoga danas može da „ujede“ i da to smatra „normalnim“. I da, pri tom, ne snosi nikakve posledice. Čovek, sve ostrašćeniji, nezadovoljniji, obesmišljene perspektive, depresivan, polako briše granice pristojnosti i domaćeg vaspitanja, spreman je na sve vidove destrukcije, pa i u informisanju. A zamešateljstvo je propagandna alatka, nije novinarstvo. Utoliko je naša odgovornost još veća i prema etici – novinarskom Kodeksu, koji obavezuje na poštovanje života, ličnosti i njene privatnosti, na jezičku kulturu i humanistički princip u obradi informacije, na civilizovan odnos prema sagovorniku, događaju, problemu… Istina javne informacije brani se jezikom argumenata, autoriteta i činjenica. To je svojim najboljim delom bio i biće „Čačanski glas“.
Po stažu, koji slavi ovog jula, „Čačanski glas“ spada u najstarija štampana lokalna i regionalna glasila na Balkanu. Ako govorimo o nekakvom bilansu, valja se pozabaviti matematikom: 88 godina x tiraž u hiljadama primeraka x 50/51 brojeva x 32 strane prosečno (bilo je i manjih izdanja, ali i onih znatno većeg obima). Kada sve pomnožimo dobijamo milione objavljenih stranica. Važno je to istaći, jer u eri digitalnih medija i pretnji da će budućnost izbrisati štampu i knjige u fizičkoj formi, još uvek postoje i, verujem postojaće oni, koji više vole miris novinskog papira. Ta draga, „konzervativna “ gospoda, koja na stolu, uz neki čaj ili kafu, obavezno drži i novine. Zahvalnost dugujemo našim vernim čitaocima, kojima je „Čačanski glas“ svakog petka ujutru, neizostavni deo porodične tradicije.
Zorica Lešović Stanojević
