Глумицу Марту Микић у њеном родном Чачку публика је недавно поново гледала у монодрами „Мој живот“, посвећен Маги Магазиновић, од које је дели читав век, а спаја, пре свега, љубав према сценској уметности. Своју дипломску представу и после три године доноси пред публику са истом енергијом. Нада се да ће је играти и на позорницама у другим градовима. Ускоро, већ крајем августа, гледаћемо је у представи „Крајпуташи“, у којој глуми на десетине ликова. Марта Микић говори за „Чачански глас“ зашто се између балета и глуме определила, ипак, за глуму, о томе која су јој искуства драгоцена, о комплексности „Крајпуташа“, о вези глуме и новинарске професије…
Рођена је у Чачку 1997. године. Од своје четврте године бави се балетом, па је након завршене основне школе одлучила да на даље школовање оде у Београд и упише Средњу балетску школу „Лујо Давичо“. Глуму је као позив изабрала верујући свом унутрашњем осећају и увек прикривеној жељи да се бави овом врстом драмске уметности. Уз подршку породице, пре свега родитеља и пријатеља, добила је, каже, ветар у леђа да ту жељу и оствари. Дипломирала је 2020. године на Факултету драмских и филмских уметности, на одсеку – глума, у класи глумице Љиљане Благојевић.
С обзиром на то да је балет Ваша велика страст, да ли је било двоумљења између глуме и неког другог факултета?
– Након средње школе схватила сам да су сценске уметности мој позив. Али, осећала сам да је време да покушам нешто што ће ми помоћи да се јасније изразим, не само плесом и покретима, па је тако и дошла идеја о глуми.
Која су Вам искуства посебно драгоцена?
– Пре свега, то су животна искуства. Волим да слушам људе и њихове приче о животним путевима, судбинама, искушењима, борбама… И слушајући искусније људе који су и лепе и не тако лепе ствари прошли у животу, успевам да проживим одређену ситуацију да бих то веродостојно одиграла на сцени. Глумци разумеју људе и ја се трудим да разумем сваког и све, јер увек се негде крије одговор на оно – ЗАШТО?! Управо у процесу рада глумци трагају за тим одговором. То је оно што ову професију чини посебно интересантном. И када би се изнова ушло у процес стварања лика, увек би се нешто ново пронашло и открило. Тако да глумци стално трагају. Посебно искуство које бих истакла је рад на пројекту „Стави наше наочаре“. У њему смо радили са једном групом посебних дечака и девојчица који имају велику жељу и љубав за глуму и још веће срце за људе. Мени су били извор чисте среће! Удруженим снагама свима смо показали да препреке не постоје и да је све могуће, да смо сви једнаки и посебни. Свако на свој начин! Сарадња са децом са сметњама у развоју ме много чему научила, а највише љубави према животу и људима.
Какви су Вам планови за даљи рад?
– Желим да усмерим своју снагу и енергију у рад на ономе што ме чини срећном и испуњеном на пословном и професионалном плану, а то су ствари које сам поменула. И да ми рад буде испуњен новим сазнањима, личним и професионалним развојем, а у игри и забави, што глума увек пружа, ако знаш да пронађеш прави пут.
Које улоге прижељкујете и где себе видите – на филму, у позоришту или је то нешто треће?
– Као млада глумица која тек крчи свој пут, желела бих да прођем кроз разне изазове и разне улоге. Позориште је мој избор, али и филм ме привлачи, па не бежим ни од тих улога. Све што ми је интересантно и има јасан циљ, купиће моју пажњу. Али, нажалост, млади глумци су у врло незавидној позицији што се посла тиче и није лако доћи до улога и запослења…
Шта Вас је посебно инспирисало у лику Маге Магазивновић и шта је та улога у Вама „пробудила“?
– Представа „Мој живот“ говори о лику и делу Маге Магазиновић која је прва довела модеран балет у Србију, била прва жена која је уписала Правни факултет, прва жена новинарка… И још у много чему прва жена, јер је смела, јер је била храбра, достојанствена и изван свог времена. Прокрчила је женама пут за разне делатности. А, опет, мало је речи о њој, па сам истраживајући, тако дошла и на идеју да управо њеним, савременим начином прикажем њену причу. И тако је Магин живот постао и мој. Ова улога је у мени пробудила снагу да покажем све што знам и умем…
У тој представи сте комплетан аутор – Ваша је сценографија, костим, избор текста, музике, режија, глума. И све сте довели до савршене једноставности. Да ли припремате или размишљате о некој сличној улози?
– Да, аутор представе сам у целости ја, што свакако не бих могла да ми Магин живот није био инспирација. За сада ми је жеља да њена прича стигне до што већег броја људи у Србији, али и шире. Нисам још размишљала да нешто слично радим у скорије време.
Реците нам мало више о представи „Крајпуташи“, како теку пробе и колико је за Вас значајна та представа?
– На позив редитељке Ружице Ање Тадић ушла сам у тим који, поред ње и мене, чине глумци Љубивоје Тадић и Јелена Тјапкин, као и перкусиониста Александар Алемпијевић. „Крајпуташи – плава линија живота“ раде се по делу Бранка В. Радичевића. За мене је ово до сада највећи изазов. Поред тога што тема о којој представа говори има тежину, глумачки је врло захтевна, јер свако од нас мења више ликова и говори о разним судбинама, које су се завршиле смрћу. Представа говори о крајпуташима – споменицима, али и о животу. Она „оживљава“ све те особе, али говори и о историји нашег народа. Крајпуташи су посебно значајни за наш крај, па ће, можда, неко препознати и неког свог рођака који се помиње у представи. Захваљујући Бранку који је записивао епитафе, они ће заувек остати сачувани. Премијера представе биће већ 31. августа у Овчар Бањи у 18 часова.
Будући да Вас многи знају и као новинарку ТВ „Галаксија“, како из „улоге“ глумице гледате на новинарску професију, а како као новинар посматрате „глуму“?
– Не могу да спојим те две професије, иако сам као новинар чула реченицу „Хајде, лако ћеш ти то, ти си глумица“. Није баш тако. Лакше је играти неку улогу, него пред камером бити ти. Бар је код мене то случај. Али сам, стеченим искуством на сцени, лакше то све превазилазила, тако да могу рећи да те две професије једна другу допуњују. Ето, можда будем некад глумила управо новинарку, па ће ми то искуство бити драгоцено.
В. Т.
Фото: JRadosavljevic photography
