ГЛУМЦИ НИШКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ИЗВЕЛИ ПРЕДСТАВУ „СРЕЋНА НОВА”
„ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ ШУНДА И КУЛТУРЕ ЈЕ НЕСПОЈИВО!”
Повратници у родну земљу бивају добродошли гости, насупрот томе њихов мир у отаџбини наруше ставови које сами заузму због живота којим се живи у сопственој држави. Трагикомедија као драмски жанр неретко може да илуструје живот бивших емиграната, тачније, популарније илустровано немачком речју – гастарбајтера. „Лето у Атријуму Дома културе” окупило је бројну чачанску публику како би се наведена прича оживелаа представом „Срећна Нова”. У уторак, 2. августа у Атријуму Дома културе глумци Народног позоришта из Ниша Александар Михаиловић и Дејан Цицмиловић су својом глумом Чачанима одиграли улоге трагикомедије коју је писао за сцену управо један од актера Александар Михаиловић.
Тематику представе Александар Михаиловић, глумац и аутор текста представе објашњава: „Обзиром да су двојица повратника провели један део живота у иностранству заједно, а потпуно се интелектуално, социјално и по сваком питању одвојене животе водили пре и после тога, то су две потпуно различите биографије, два живота, два космоса која се никад у животу не би срела да није било тог иностранства. Они су се после двадесетак година од повратка из иностранства сплетом чудних околности срели у Новогодишњој ноћи. Ово је више прича о томе зашто треба остати него зашто треба отићи јер је отићи из земље некако лакше, поготову за млађу генерацију данас, слушамо: „Није ми добра земља, није никаква, ја ћу да одем из ње”. Не, ова прича је управо о људима који су отишли, а који су нашли довољно мотива и разлога да се врате, и то не зато што је тамо толико лоше, а јесте јер није баш све тако сјајно као што се прича, али много више зато што су схватили шта и како треба мењати овде. ”
Надахнуто отварање представе је извео глумац Баћко Букумировић, организатор Аматерског програма Дома културе: „На самом почетку манифестације „Лето у Атријуму Дома културе”, ми ћемо данас, 2. августа, на Светога Илију дочекати Нову годину. Досадно је више да Нову годину дочекујемо само зими! Зашто не бисмо једном Нову годину дочекали и лети? Драге моје и драги моји, срећна вам била Нова, уз наше глумце Народног позоришта из Ниша!”
Александар Михаиловић о ставу повратника који гледа представу чији је он аутор, текстописац промишља из угла човека који је слушао истиниту причу: „Овај текст је настао као јак утисак, као јака импресија нашег боравка у Америци 2009. године и састављен је од неколико животних истинитих прича које смо ми слушали из прве руке од људи који су тамо боравили. Ми одавде имамо и помало идеализовану слику о нашим људима који одлазе, односно о иностранству у сваком смислу. Да, постоји неких 20% људи који оду одавде и живе заиста сјајно, много боље него овде. Има неких 30% до 40% који нешто овде имају више, нешто тамо имају више, углавном тамо у материјалном смислу, а овде им је тај неки духовни кључ, ту су њихови преци, рођаци, пријатељи… Међутим, има и оних 20% до 30% који живе тамо горе него овде. То зашто се они не враћају овде, то је скопчано за појам даљине. Они који су иоле ближе имају утисак да ће да се врате сад, само што нису, а они што су даље, како кажу „преко баре”, да ли је у питању Америка, Аустралија, Нови Зеланд итд, онда се дешавају ове приче, остају још мало… Отуда се јавила прича једног Драгана, истинита прича човека који ми је у полупијаном стању испричао своју животну причу. Ја сам се следио.”
Животна прича је преточена у трагикомедију о животу људи којима материјално не може надоместити празнину коју оставља отуђеност од породице, отпадништво од правих вредности као што су религија, култура и систем вредности једне државе која, заправо, привидно нуди ивицу егзистенције и својеврсни робовласнички систем. О поменутој истинитој причи аутор сведочи: „Драган је исповедио да је отишао да би зарадио да направи још једну собу, али је на крају изгубио и породицу, и ћерку, и он се тада више никад није вратио. То су језиве приче, потресне и мислим да би требало да знамо, зато сам и написао овај текст, да видимо да није све баш идеално. Људи мисле да их преко ограде ове наше земље чека црвени тепих, корпе пара, да се они шетају на променади, а да им само дају евре, доларе и слично, да то баш није тако. На крају крајева, није све ни у новцу. Оно што смо ми слушали у Америци, у већини случајева јесте велика жал за свим оним што ниеј материјално. То је оно што су они схватили тек кад су отишли. Ја сам овај текст написао да неко не би морао да оде па да схвати тако нешто, већ да одмах зна са чим ће се срести.”
Дејан Цицмиловић, глумац и професор на Факултету уметности у Косовској Митровици окарактерисао је свој лик у овој представи: „Играм једног писца, професора књижевности који је у једном тренутку отишао из земље, а онда се вратио у своју земљу, а онда има намеру да опет оде јер је разочаран друштвенополитичким околностима у земљи у коју се вратио.”
О променама које писац у представи може да у својој земљи начини или бегом од истог у иностранство, глумац Дејан Цицмиловић открива: „Мислим да оба лика описују живот човека не само на Балкану, већ да је ово уопште прича на основу које су емигранти још Славомира Мрожека, а то је комад који је писан шездесетих година прошлог века, дакле, ту је, заправо, одлазак из земље из политичких разлога. Ово је, у ствари, нека врста наставка те приче, посрбљена верзија. Онда смо покушали да испричамо причу о нама у последњих двадесетак година у Србији, а надам се да ће се неки у томе и препознати.”
Писац, повратник са књигом у руци, згрожено слуша музичке новотарије српске музичке сцене у кући сељака емигранта и том приликом истиче: „Изједначавање шунда и културе је неспојиво у служби светског поретка”. Дејан Цицмиловић своју улогу и реченицу коју је изјавио коментарише: „Пре свега, у овој представи играм професора књижевности и некога ко стоји иза својих ставова да нешто што је глобализам и нешто што су корпорације, корпротивни системи и тај неки сурови капитализам, који више не вреднује човека већ само нешто материјално, а духовно баца под ноге, то јесу ставови иза којих писац стоји, зато је ту књигу и написао. Самим тим, логично је да он размишља на тај начин да то изједначавање шунда и културе у служби нечег другог, што у овој представи доста тога и говори да се то изједначава са садашњим временом, временом у којем живимо. Ми живимо то време, нажалост је тако иако се прилично с тим не слажем али је тако. Ви не можете да чујете више ни на једној телевизији или неком медију, осим на неколицини, музику која има одређену вредност. Не кажем ја да не треба слушати и ову и ону врсту музике, то је питање субјективно, али толико је узело маха да не можете ништа чути културно, нормално.”
Александар Михаиловић, такође, доноси суд о самом питању једнакости између шунда и културе: „С обзиром на то да сам ја написао тај текст, онда, вероватно, то и мислим зато што смо ми дошли до тога да смо између шунда и културе ставили један леп знак једнакости. Некако се то слило у једну сиву масу и ми живимо у томе зато нам нити култура функционише, нити она обавља ону суштинску функцију која би требало да има као једно ментално здравље једног народа. Ни тај шунд није на месту где треба да буде него га дотирамо из неких места одакле нема никакве логике. Тако смо све направили да је шунд један мутант који путује заједно са нама и уместо да нам помаше, он, бојим се, вуче та нека кола у потпуно другом правцу.”
Питање како би данашњи Срби повратници гледали ову представу и да ли би се вратили коначно у отаџбину, оба глумца коментаришу из своје перспективе. Наиме, Дејан Цицмиловић такву ситуацију замишља: „Свака представа коју радим, ликове које играмо ми на неки начин остављамо тиме отворено питање. Нудимо одређена решења или одговоре, али не можемо да утичемо у том смислу нити можемо да као уметници и глумци мењамо свет. Можемо да променимо одређеног појединца да се он након овакве представе замисли – остати или отићи. Ово је прича о људима који су били ван земље. Писац којег ја играм, који је био политички дисидент и неко ко је био класични гастарбајтер. Они су се вратили, изградили своје куће, а он је покушао да помоћу своје иунтелектуалне моћи унапреди друштво у коме је живео. Међутим, након двадесет година се испоставило да ништа није могао да уради, да се ништа није променило и одлучује да оде тиме што жртвује свој брак, породицу итд. На крају се он у овом комаду враћа. Како би се неко други одлучио ја не знам. Лично сам остао у земљи поред тога што сам имао прилику да одем, просто сам да одем одавде из професионалоних и личних разлога.”
На упит о могућности да глумци и књижевници измене тренутни, савремени свет Михаиловић и Цицмиловић су се сложили да су негативни одговори. Цицмиловић о наведеном додаје: „Нисам сигуран да они могу да измене свет, али могу појединца неким својим утицајем. Знате, ми имамо одређену моћ, та је моћ у неком смислу да на одређени начин можемо да својим репликама, својом глумачком игром на неки начин утичемо на људе. Кад кажем моћ не мислим у пејоративном, у лошем смислу, не политичку или тајкунску моћ итд, већ моћ говора, моћ наше интерпретације одређених улога. Кроз ту интерпретацију неких наших улога покушавамо да неким лепим текстовима нешто променимо нешто код појединаца. Да променимо свет, то већ не.”
Представа „Срећна Нова” носи снажну и симболичну поруку да се од родне груде не може отићи јер се из душе човекове не може истргнути порекло и осећај да култура мора бити култура. То порекло је зов да се човек из туђине врати породици, да буде задовољан постојећим имањем, а да се својим примером труди да систем вредности у држави мења или залагањем или окретању ка својој љусци у коју је свијен породични, духовни и задовољавајући материјални свет појединца!
Милица Матовић
