Давних година сакупио је Бранко В. Радичевић расуте крај путева гласове предака са камена, не дозвољавајући да их заборав претвори у прах. Живе, чула их је опет чачанска публика на премијери представе „Крајпуташи – Плава линија живота“, рађеној према тексту песника. Премијера је одржана прошлог четвртка, 31. августа, у препуној Великој сали Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“. Редитељка Ружица Ања Тадић спојила је у јединствену целину епитафе надгобних споменика и стихове песника, дајући им тако и елементе националног епа, који су кроз мноштво ликова оживели глумци Љубивоје Тадић, Јелена Тјапкин и Марта Микић. Музичким и звучним решењима пекрусиониста Александар Алемпијевић исплео је око приче додатне нити. Тишина и мук током представе, а на крају дуг аплауз и „браво“ делом могу дочарати помно слушање и одушевљење публике.
Испреплитале су се судбине предака, „словљем“ уклесане на крајпуташима, како је песничко име за споменике сковао Бранко В. Радичевић. Цели животи стану у неколико редова, али ако су записани правим речима, онда је заборав немогућ, поручили су творци ове представе, веома задовољни реакцијом публике, као и атмосфером на сцени. О томе су говорили после премијере.
Млада редитељка Ружица Ања Тадић је премијеру упоредила са пловидбом у прошлост.
– Било је предивно како ти наши преци држе сада пажњу публике. Осећала сам се почаствовано што су они добили свој глас на сцени… Надам се да је наш брод тек започео пловидбу. Прича о крајпуташима је важна, не само зато што нас јунаци гану, па и забављају, што наш однос према смрти поларизују, већ и што носи поруку за све нас – рекла је она.
Љубивоју Тадићу су „Крајпуташи 1804-1914“, пре тачно четири деценије, били дипломска представа коју је поставио заједно са професором Предрагом Бајчетићем. Тих година играо је представу и у Чачку. И због тога је премијеру веома емотивно доживео, да га је аплауз чачанске публике после представе готово расплакао, те се осетио као Бранков јунак из „Сељачке поеме“:
– Ово је, наравно, друга верзија, јер је моја дипломска представа била монодрама. Тада су ми се ноге тресле од треме. Вечерас сам се, напротив, осећао радосно, ослобођено, што је публика могла да види у првим сценама када више као Бранко говорим те његове медаљоне о крајпуташима. И вечерас сам помислио на њега, на професора Бајчетића, на Радована М. Маринковића, Николу Стојића, Радојка Николића, на све њих који су учествовали у раду прве представе. Мислим да би били веома задовољни да су били на премијери. Поготово Бранко који је у првој верзији био против тога да његови стихови имају главну улогу – присетио се глумац Љубивоје Тадић, сигуран да је и нова представа „Крајпуташи“ доказ колико су Бранкови стихови још увек живи, па тако и сам песник. Томе је велики допринос дала Градска библиотека „Владислав Петковић Дис“, која је реализовала представу поводом отварања Легата Бранка В. Радичевића, а у оквиру пројекта „Чачанска родна – Национална престоница културе 2023”.
– Ако се може рећи да ми је неко посебно недостајао на овој представи, то је Бранко. Мислим да би се он сигурно радовао, а погото што ниједан глумац на овај начин није казивао његове стихове… Наша поезија, поготово поезија 20. века, једна је од највећих на свету међу „малим“ језицима, захваљујући и Бранку и многим другим песницима. Овакве представе чине да она живи и међу младом публиком, која је вечерас испунила дворану Градске библиотеке – рекао је Тадић, веома задовољан својим колегама и свим сарадницима на представи.
Усхићење због премијере деле и његове млађе колеге:
– Утисци су феноменални, јер је ово један велики пројекат. Месец дана смо радили само на припреми представе. Понекад је било напорно, али све је на крају баш онако како треба, енергије свих нас су се поклопиле. Представа захтева посебну концентрацију, јер има доста промена… Надамо се да ће живети дуго, јер желимо да је што више играмо, да испричамо једну народску причу о животу и о смрти! За мене је ово велико искуство, лепо сам се осећала, поготово што је премијера у мом родном граду – утисци су младе чачанске глумице Марте Микић.
Док су били на сцени, глумци нису успевали потпуно да схвате како то „са друге стране“ изгледа, али чим су чули аплауз, било је јасно да је текст допрео до публике, потврдила је Јелена Тјапкин:
– Такође, чула сам јаку тишину током представе, тако да знам да је људима блиско оно што су слушали. Представа је специфична, јер има много текста, нема предаха… Мислим да се осетио наш колективни рад и да смо као квартет били успешни овде у Чачку, а надам се да ћемо то тек бити, што представу будемо више играли – рекла је Јелена.
Александар Алемпијевић је са својим перкусијама током целе представе присутан и физички на сцени. Звукови чекића, ланаца, камења, музика, дали су представи нову димензију.
– Осећам велику радост у срцу што сам био део екипе. Последњих двадесетак дана провели смо заједно и некако смо се сродили… Ово је једно, за мене, веома лепо искуство. Представа је јака, има своју динамику и дешавало ми се да сам, док смо радили, био веома дирнут, јер има веома тешких и тужних тренутака. То нису измишљене особе, већ су стварно постојале, то су живе душе – утисци су Алемпијевића, коме је, као музичару, ово четврта представа.
Како је најављено после премијере, у новој позоришној сезони „Крајпуташи – Плава линија живота“ биће играни у Народном позоришту, на Сцени „Раша Плаовић“, једном месечно као гостујућа представа. План је да је види и публика у другим градовима Србије, Црне Горе, Републике Српске… Пре тога, чачанска публика ће представу поново моћи да погледа, вероватно већ током овог месеца у Амфитеатру у Овчар Бањи, где је и требало да буде премијера, али због временских услова је, ипак, одлучено да то буде у затвореном простору. Надају се протагонисти да ће доживети још многа играња, попут прве верзије Љубивоја Тадића, коју је извео званично 326 пута, а незванично, имала је више од хиљаду играња широм некадашње Југославије.
Текст и фото: В. Тртовић
БРАНКОВЕ ПЕСМЕ ДАНАС ЈОШ ДРАГОЦЕНИЈЕ
На питање шта су „Крајпуташи“ били на почетку његове каријере, а шта су данас, глумац Љубивоје Тадић је одговорио:
– Имао сам тада двадесетак година. Био сам погођен и тиме што је Бранкова „Плава линија живота“, коју сматрам једном од најважнијих књига које се баве нашом прошлошћу и наслеђем, није била довољно позната. Имала је само једно издање из 1961. Представу сам играо од Шар планине и Проклетија до Алпа, и у местима где људи никада нису чули за крајпуташе. Али, већ после неколико реченица схатали су те кратке приче о животу и смрти. Данас, захваљујући и новом издању Градске библиотеке Бранкове „Плаве линије живота“, књига се у Србији чита много више, доступнија је и младима. Сада су ове песме још драгоценије, посебно што наша поезија данас показује „знаке анемије“.
