Da je čovek jednom „zaražen“ novinarstvom uvek novinar, ma čime se još bavio u životu, potvrđuje i bivši glavni i odgovorni urednik „Čačanskog glasa“ Danica Otašević, koja je deo svoje profesionalne karijere završila kao direktor Gradske biblioteke, ali je istraživački novinarski nerv nikad nije napustio. Kao priređivač knjige “U vihoru Oktobarske revolucije“, nastale iz obimne zaostavštine i rukopisa Radoja Jankovića, ona sistematično otkriva zaboravljenog oficira i diplomatu rođenog u Čačku. Jedan Čačanin bio je konzul u Čikagu od 1926. do 1929. i generalni konzul u Njujorku od 1929. do 1936. godine, znači 10 godina generalni konzulKraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. Kraljevine Jugoslavije u Americi.
Biografiju Radoja Jankovića, bogate diplomatske karijere, svedoka Oktobarske revolucije, neizmerno zanimljivom čine i susreti sa najznačajnijim savremenicima, od politike do nauke. Tu biografiju krase i poznanstvo, susreti i prijateljstvo sa naša dva svetska genija, Mihajlom Pupinom i Nikolom Teslom.Našu priču o svoj trojici, pored aktuelne kampanje prenošenja Pupinovih posmrtnih ostataka iz Amerike u otadžbinu, vezuje i činjenica da je taj isti konzul Janković objavljivao svoje zapise još 1934. godine u našem „Čačanskom glasu“.
O Pupinu i Tesli Janković svedoči iz prve ruke, a sve to dešifruje i sistematizuje u obimnoj knjizi Danica Otašević. Opisujući sahranu Mihajla Pupina, na čijem opelu je bilo 2.000 ljudi, Janković naglašava da je sahranjen na groblju Woodlaun pored supruge Sare Katarine, „do dana kada neko naše pokoljenje zamoli Ameriku da odobri prenos ostataka ovog znamenitog fizičara u otadžbinu, koju je toliko voleo“.
IMPRESIONIRAN PUPINOM
Prijateljstvo Radoja Jankovića sa Pupinom i Teslom počinje 1926. godine kada je imenovan za generalnog konzula u Čikagu i traje do Pupinove smrti, 12. marta 1935. Janković je više sarađivao sa Mihajlom Pupinom, naročito u vezi uspostavljanja Srpske pravoslavne crkve i eparhije Američko-kanadske i otplatu imanja u Libertvilu na kome se i danas nalazi hram Svetog Save i prvo srpsko groblje. Dragocena su i njegova svedočenja o prilikama uoči Drugog svetskog rata i za vreme okupacije. Generalni konzul je bio impresioniran ugledom koji je imao Mihajlo Pupin kod uglednih naučnika i ljudi u Americi. Čikaški zvaničnici 1933. godine izabrali su Pupina za savetnika povodom obeležavanja godišnjice osnivanja grada. Tom prilikom postavljeni su spomenici čiji je autor bio Ivan Meštrović, ujedno i pobednik konkursa. Tada je zabeležio: „Osveštanu američku istinu da onapriznaje i ceni ljudsku veličinu, a naša, pak, sredina obara je i vređa“.
DVA GENIJA, DVE SUPROTNOSTI
O obojici genija Janković piše na 18 strana svog rukopisa ispisanog ćirilicom 26. decembra 1934. godine u Njujorku, koje je sastavni deo njegove zaostavštine, koju je Gradskoj biblioteci „Vladislav Petković Dis“ u Čačku poverila njegova kćerka profesor dr Vidosava Janković. Reč je o orginalnom, izvornom Jankovićevom svedočenju o Pupinu i Tesli:
„Kad sam 1926. g. pošao u Čikago da uzmem mesto gen. konzula u Čikagu, ja sam još u Beogradu čuo od pojedinaca o g. Pupinu, da je imućan, da je sujetan, da voli da ga slušaju itd. Ja sam poneo sobom, iz ranije stečeni utisak, da je g. Pupin bogat. G. Denli Prins, američ. poslanik u Beogradu, kad sam otišao da ga posetim pred moj put za Ameriku, rekao mi je: „Pozdravite g. Pupina. To je moj dobar prijatelj“. Pomenuvši mu g Teslu, g. Prins mi je rekao: „Tesla nije ništa; g. Pupin je bogat čovek“… To je bilo pomalo odveć amerikansko gledište na vrednost ljudi. Ja sam g. Prinsu dao savet, da tako ne govori nikome u Beogradu, kad hoće i ako želi da se zauzme za g. Pupina. Mnogi u Beogradu govorili su o g. Pupinu da se obogatio na trgovini za Srbiju i srpsku vojsku. Kasnije, u Americi, video sam da je to netačno. Znao sam, međutim, da je pokojni g. Pašić cenio g. Pupina i tražio od njega razne usluge u korist Srbije i Jugoslavije, koje je i dobio od Pupina.
O g. Tesli, kad sam krenuo za Ameriku, znao sam malo, ali ono što sam znao bilo je da je Tesla ogroman naučnik i pronalazač. G. Pupina, dakle, poneo sam u mislima, kao spekulanta, a g. Teslu kao pronalazala i genija. G. Luković, urednik „Vremena“, zamolio me je, pred odlazak iz Beograda, da vidim i g. Teslu i g. Pupina i da mu pošljem dopis o njima. Ja sam dugo godina bio saradnik „Vremena“, zapisao je Janković.
Osim što je sačuvao uspomenu na dva Srbina, velikana svetske nauke,Mihaila Pupina (Idvor,1854 – Njujork, 12. mart 1935) i Nikolu Teslu (Smiljan, 1856- Njujork, 1943), Radoje Janković je1936. godine bio na čelu Odbora za proslavu 80. godišnjice od rođenja Nikole Tesle koja je obeležavana u Beogradu.Kao generalni konzul omogućio je da Vlada Kraljevine Jugoslavije obezbedi penziju od 125 dolara Nikoli Tesli. Sredstva su dolazila preko Generalnog konzulata, što potvrđuje Jankovićevo obaveštenje Tesli o prispeću sredstava i prenosu čeka na njegov račun, što se nalazi kao artefakat u njegovoj ličnoj arhivi koju baštini Gradska biblioteka, navodi Danica Otašević.
NIKOLA TESLA: … NAJBOLJE RADIM U BORBI
Nikola Tesla je odbijao novčanu pomoć od Pupina, takođe, nije želeo da unovči svoje projekte. U jednom pismu od 26. decembra 1934. godine, Tesla „u preši“ piše Jankoviću: „Ja neću da čujem o njegovom predlogu, premda mu zahvaljujem. Tako što bi smatrao najvećom uvredom kad bih primio pomoć američkih kompanija. Meni ne treba pomoć, nego teškoće. Čim teže, tim bolje. Ja najbolje radim u borbi. Kad god hoću mogao bih prodati svoje pronalaske ovim kompanijama i one bi mi platile veliku svotu, no ja nisam takva luda. Moji pronalasci će kontrolirati ove kompanije. Samo malo pričekajte, pa ćete videti da sam situaciju dobro shvatio“.
U jednom drugom pismu Tesla, čiji životni stavovi nisu bili kao Pupinovi, znajući za Pupinovo loše zdravlje, moli generalnog konzula Jankovića da prenese Pupinu da ne jede meso, jer to pogoršava njegovo stanje, povećava prisustvo mokraćne kiseline u krvi. Ukoliko baš mora da jede meso, onda neka samo isisa telnost, a odbaci ostatak.Tesla je bio poznat po asketskom životu i ishrani, a Pupin je, naprotiv, bio hedonista, uživao je u obilju hrane i piću. I Pupin i Tesla voleli su narodne pesme, gusle, Zmaja i iznad svega Srpstvo.
PUPINOV POZIV TESLI
Jankovićeva kćerka dr Vidosava Janković (1919-2016), profesor na katedri za englesku književnost Univerziteta u Beogradu, opisala je kako je njena majka, Natalija, pomirila dva velika Srbina – Pupina i Teslu, a otkriva iz rukopisa Danica Otašević.
Naime, Pupin je nekoliko meseci ležao u bolnici. Početkom marta 1935. Pupinova kćerka Barbara upala je u Jankovićev stan tražeći konzula koji se nalazio u Beogradu. Pošto su godinama bili prijatelji, ona je saopštila Nataliji Janković da je njen otac u kritičnom stanju i želi da vidi Nikolu Teslu. Natalija je taksijem otišla u hotel „Njujorker“, zamolila Teslu da pođe sa njom u bolnicu. Ponela je i slatko od kore pomorandže koje je Pupin voleo. Tesla je bez reči pošao. Kad su stigli, Natalija je unela slatko i najavila Teslu. Onda su Varvara, sekretar Kajganović, Natalija i medicinska sestra izašli iz sobe, a Pupin i Tesla su ostali sami pola sata u razgovoru. Šta su jedan drugom rekli, ostaje tajna. Sigurno je da su rešili svoje nesuglasice. Pupin je posle nekoliko dana umro – 12. marta 1935. godine.
HVALA ČAČANIMA…
Kada je 1936. godine Radoje Janković imenovan za prvog opunomoćenog ministra Kraljevine Jugoslavije u Tirani, naše iseljeništvo ga je ispratilo brojnim banketima i „kao dičnog sina našeg naroda“. Jedna od izjava glasila je: „On podseća na planinu u kojoj se može čuti žubor potoka i odjek grmljavine, cvrkut ptica i zvijuk vetra. On nikad nije video prepreku u svome radu u korist krune, naroda i otadžbine. Hvaala Jugoslaviji što nam ga je poslala. Hvala Čačanima što imaju sreću da se ovakvi ljudi rađaju pod našim nebom“.
U „ČAČANSKOM GLASU“ 1934…
Radoje Janković pisao je za „Čačanski glas“ još 1934. godine, dve godine nakon pokretanja ovog lista. Udruženje Čačana iz Beograda obratilo se generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije sa pozvom da bude počasni član udruženja. U broju 3 (6. maj) iz 1934. godine, objavljen je njegov tekst „Čačanski kraj je jezgro našeg naroda“. Tom prilikom Janković se preplatio na „Čačanski glas“ i primao ovaj list u Americi. Ovaj broj, jedan od najstarijih orginalnih primeraka lista, sačuvan je u ličnoj arhivi Radoja Jankovića koje poseduje čačanska Biblioteka.
Janković je zapisao svoja sećanja na Čačak s kraja 19. veka, jer se posle odlaska u vojnu školu, nije vraćao u rodni grad, ali nosio ga je u srcu. Evo njegovog zapisa iz „Čačanskog glasa“:
„Moj Čačak imao je tada 4.000-5.000 stanovnika, sa srednjom gimnazijom, prvostepenim sudom, okružnim načelstvom, pivarom i parnim mlinom, jednom divizijom artiljerije, to je drago mesto moga detinjstva. Tamo sam osetio prve radosti života, stekao prve prijatelje. Sećam se avlija i praznih placeva po kojima smo se igrali klisa i „janičara“. Sećam se Morave i naših virova. Ništa više nije usrećavalo moju dušu nego trčanje sa mrežom na šipci i hvatanje leptira, voleo sam da lunjam po gajevima i brežuljcima oko Čačka. Mislim da je varoš i okolina u kojoj ste rođeni i odgajani zaslužna za kasniji gađanski moral. Čačani su žustri,ubojni, prijateljski, plemeniti, odvažni, trezveni. Ja se ponosim što sam Čačanin. Smatram da je ovaj kraj, jezgro našeg naroda. Ja sam mnogo puta u životu činio upoređenja sa drugim krajevima naše lepe zemlje i stekao uverenje da je taj kraj sljemenjača naše narodne kuće. To je stožer naše države u svakom pogledu“…
Zorica Lešović Stanojević
KO JE BIO RADOJE JANKOVIĆ? Radoje JANKOVIĆ rođen je 8/21. oktobra 1879. godine u Čačku od oca Milivoja, vlasnika tri kafane, poreklom iz Lasca, i majke Milke, rođene u Beogradu. U Čačku je pohađao osnovnu školu i šest razreda gimnazije. Školske 1896/97. završio je polugimnaziju u razredu sa Vladislavom Petkovićem, budućim pesnikom Disom, kome će 1911. godine biti stari svat na venčanju sa Tinkom Petrović. Janković je zbog bankrotstva očevog posla morao da upiše u Nišu podoficirsku školu 1897. godine, a naredne je položio ispit za Vojnu akademiju. Time je njegov životni put bio određen iako on, da je mogao da bira, nikada ne bi bio vojnik. „Ja sam uvek naginjao filozofiranju. Naginjao sam pisanju i čitanju. Pisao sam logično i brzo. Čitanje mi je od malih nogu ležalo na srcu. Od pročitanih knjiga dugo sam duševno živeo. Moje opredeljenje bilo je: profesor, advokat, govornik, čak i glumac – sve je bilo bolje nego oficir, mnogo puta sam žalio što sam morao ići u vojsku“.
TESLA JE ODBIO I NOBELOVU NAGRADU
U rukopisnoj zaostavštini Radoja Jankovića doslovno piše: „G. Tesla mi je pre neki dan rekao, da mu je nuđena prva Nobelova nagrada (tek pošto je ta nagrada ustanovljena), ali da je g. Tesla tu nagradu odbio. G. Tesla mi je rekao da je dobio tri poziva (prvi 1905. god) od nemačkog cara i carice da ode u dvor u Berlin, ali da je g. Tesla to odbio. G. Tesla mi je juče rekao, da mu je nuđena pre mnogo godina jedna nagrada Karnegijevog instituta od 65.000 dolara, ali da je i to odbio. Ne znam da li je to doslovce tačno što g. Tesla veli, ali znam pouzdano, da bi g. Pupin smatrao najvećom čašću što je g. Tesla odbijao!
