KNJIŽEVNIK TIHOMIR LEVAJAC O NOVOM ROMANU I GODIŠNJOJ NAGRADI UDRUŽENjA KNjIŽEVNIKA REPUBLIKE SRPSKE
Književnik Tihomir Levajac (1937), poreklom iz obližnjih Kačulica, čačanski gimnazijalac, koga su kruške zavijene u novinski papir pre više od četiri decenije odvele u Banja Luku, dobitnik je Godišnje nagrade Udruženja književnika Republike Srpske za roman „Mašta, taština i ništa“, koji je proglašen za najbolju knjigu 2019. godine, a objavio ju je banjalučki „Art print“.
Napisao je više dela koja su tematski vezana za Banju Luku, za Krajinu ili Republiku Srpsku. Knjigu „Odsjaj duha“ čine anegdote o učenicima i profesorima banjalučke Gimnazije, dok je „Priča koja luta svietom“, a govori o pobijenoj deci u Šargovcu u Drugom svetskom ratu prevedena na 18 svetskih jezika, ili „Jopet sudanija“ o poslednjem ratu u Bosni, koja je imala sedam izdanja, a prevedena je i na engleski jezik. Potpisuje Tihomir Levajac i romane „Za sunčevim krugom“, „Kružno kretanje“, „Osmeh“, „Oproštajno pismo Starog hrasta“, knjigu drama „Brod koji nije plovna lađa“, putopise „Sanjao sam Kanadu“, „Sanjao sam Moskvu“, monografije o srpskim selima Kačulicama i Žaočanima… Član je Udruženja književnika Srbije, Udruženja književnika Republike Srpske, Zavičajnog društva „Sa Ovčara i Kablara“ u Banja Luci i Udruženja frulaša u Čačku.
LOGIKA MIMOILAŽENjA…
Nagradu, kaže autor, nije očekivao, jer su ga po pravilu mimoilazile, a smatra da je napisao značajnija dela od romana za koji je nagrađen.
– Po mom sudu, te knjige, čija se tematika odnosi na Republiku Srpsku su trebale biti nagrađene. Ne ja, već knjige, zbog akuelnih tema koje su u njima obrađene, i načina na koji su obrađene. Ovo je nagrada Udruženja RS, a ova, poslednja knjiga, tematski nije vezana za RS. Ni za Krajinu, ni za Banjaluku. To me sve podseća na čuvenog nemačkog filozofa Artura Šopenhauera, koji nikakvu nagradu za kapitalna dela nije dobio, već je pred kraj života nagrađen za neko beznačajno delo. Kad se to dogodilo, on to prokomentarisao sledećim rečima: “Nil je stigao u Kairo“. Ja bih ga parafrazirao rečima: “Vrbas je najzad stigao u Banja Luku“.
Tihomir Levajac je bio đak čačanske Gimnazije, diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu i profesor je jugoslovenske književnosti i srpskohrvatskog jezika. Kako je stekao dva zavičaja – Krajinu i Šumadiju, i zahvaljujući svojoj deci postao i građanin sveta, priča:
-Ja ne živim u Kačulicama, gde sam rođen, ni u Čačku gde sam u gimnaziju išao, ni u Beogradu, gde sam studirao, ni u Banja Luci, gde sam čitav radni vek proveo, ni u Kanadi, gde mi ćerka živi, ni u Moskvi, gde mi sin živi, već svuda. Gde god dođem, ja sebe zateknem.
Na pitanje šta je bio povod za nastanak ovog romana i koliko je on autobiografski, odgovara:
-Delimično. Jedne subotnje večeri u Banjaluci, u mom stanu, zazvonio je telefon. Javila se neka žena, kaže da se zove Nevena, da zove iz Kragujevca i da je moj broj telefona dobila na informacijama. Kaže mi da je moje knjige čitala, pa želi da mi zahvali na tome što sam u tim knjigama i njena osećanja opisao. I da bi volela da me upozna, jer je za ljubav, kako je rekla, kao i za tango, potrebno dvoje.
BEZIMENI „P“
Glavi junak nagrađenog romana je Pisac, sa velikim P. On nema ime zato što ne predstavlja sebe, nego sve pisce, čime ovo delo dobija univerzalnu dimenziju, apstrahujući sve konkretizacije stvarnosti. I, kad se taj poziv dogodio, Tihomir je počeo da zapisuje to što se sa njim dešavalo, a to što se dešavalo otvorilo mu je mnoge teme. Pitamo ga: – Koje?
-Da. One su u naslovu. Prvo „mašta“ i uloga mašte u stvaralačkom postupku. Druga tema je „taština“, koja ima i dobru i lošu stranu. Da nije taštine, ko bi se dokazivao, ko bi nastojao da od drugoga, u bilo kom poslu, a ne samo u umetnosti, bude bolji. S druge strane, kad stvaranje nije kreativno, a stvaralac misli da jeste, onda počne sebi da se divi, i da sve oko sebe natera da mu se dive. I najzad, treća tema je „ništa“. U nekoj večnosti, sve je, zapravo, ništa, čak i ono što su Nobelovci stvorili.
Sem tih tema, u romanu su dotaknute i neke druge teme. Recimo Bog, da li postoji ili ne postoji, žena, šta je žena – kada je samo žena, pa svet, kakav je svet u kojem živimo, i ostale, ističe Levajac.
Roman je pisan u kratkim pasusima, sa kratkim efektnim rečenicama, o razlogu za ovakvu formu, autor kaže:
-Ja mislim da nauka ovaj svet poboljšava, a umetnost ulepšava. Mislim da umetničko delo treba u onome ko ga doživljava da izaziva osećaj lepog. Da ga osvoji lepa misao, poseban izraz, preneseno značenje, asocijacija… Kao primer iz ovog romana je, recimo deo u kome se glavna junakinja pita u kakvom to svetu živi.
Pola romana je pisano sa svim znacima interpunkcije, pola, bez ijednog znaka. Je li to slučajno, niste se plašili lektorske dogme?
-Naravno da nije slučajno. U prvom delu romana ja opisujem realan svet, a u drugom virtuelni. Da bi taj virtuelni svet čitaocu bio još virtuelniji, ja sam interpunkciju izostavio.
Tako je i ovom romanu „Mašta, taština, ništa“, uvek originalni srpski književnik međunarodnog statusa Tihomir Levajac, dodao novi začin svog, uvek, visperenog duha. A za nagrade, nikad nije kasno…
Zorica Lešović Stanojević
SVET, U KOME NIŠTA NIJE SVETO
U kakvom to vremenu živi glavna junakinja ovog romana, ujedno i sve junakinje našeg vremena, Tihomir Levajac kaže:
-Ona kaže da živi “u svetu u kojem ništa nije sveto“. U kojem se samo vesti događaju. U kojem su ljudu neiskreno iskreni. U kojem činjenice ne važe, već tumačenje. Koji se razoružava naoružavnjem. U kojem je samo smrt izvesna, a sve ostalo neizvesno, pa svaki dan može biti poslednji. I tako dalje…
ŽENA
„Priča koja se nikada ne može do kraja ispričati… Plagijat za svakodnevnu upotrebu. Enciklopedija apsurda. Rečnik zabranjenih reči. Reč, koja se nepravilno akcentuje. Glagol, koji se nepravilno menja… Pesnička sloboda. Esej o melanholiji. Istorija halucinacije. Nepročitano štivo. Sonetni venac, možda? Stilistička vežba. Tajna, koju svet još nije otkrio… Koji od ovih odgovora, istini odgovara? Možda nijedan, a možda je žena sve to?… Ko zna, zašto je žena to što jeste. Možeš, mnogo češće nego što se veruje, tri života proživeti, a da ne saznaš u koliko je omota umotana. I šta je nedokučivom čini. I zašto se nijedna žena u celosti ne može upoznati. Svaka žena sadrži bar druge dve. Cvet sa tri krunice.. .Jednačina sa četiri nepoznate“ (Odlomak iz nagrađenog romana)
