Војкан Церић успео је да уједини многе своје љубави у једном невеликом простору. У Улици војводе Степе, за коју је везан од рођења, отворио је Галерију вина. И то не било каквих! Када у њу уђе, човека прво обузме осећај да је у некој библиотеци, у којој су, уместо књига, на полицама вина чудесних имена и још чудеснијих арома, како то каже наш саговорник, коме се, због великог искуства, знања и љубави, може веровати. А онда, примећујете бројне ситнице, из којих, опет у малим „дозама“ цури хроника Чачка. Претворио је винотеку господин Церић, познати чачански ветеринар, у својеврсно прибежиште културе, музике, пријатељства, свега онога што буди или враћа животну радост. Лагано, неосетно, баш као што се „отварају“ добра вина. О њима, о овом месту и људима који долазе, испредају се приче, можда неке будуће странице историје града…
Зашто баш вина, будући да је ово наше подручје познатије по шљивовици? Војкан се, ипак, вратио мало даље у прошлост, када је цела Јелица била у виноградима. Вина су га окупирала, има томе већ ко зна колико времена. Годинама је у својој кући или у дворишту, заједно са супругом Снежаном, гостио пријатеље у жељи да им, уз музику, понуди укусе и ароме оних вина која не могу да се нађу у продаји, пре свега „малих“ винара са простора од Палића до Врања, па и даље. Преко њихових импресија и он је ширио своја знања, а тиме се повећавала и посвећеност овом пићу.
– Некада је Јеличко виногорје било посебно. Винарија јежевачког свештеника имала је златом оцењено вино у Паризу, још почетком 20. века! Вина из Србије су била надалеко цењена. Све то је стало 1945. када су мале винарије замрле, а све преузели велики комбинати. Последњу деценију-две има помака, али још нисмо достигли осмину засада винове лозе, па се грожђе увози. Зато треба, барем похвалама, подржати млађе винаре, а има их све више – открива Војкан Церић можда један од разлога зашто је пре две године отворио баш винотеку, прву, не само у Чачку, већ у овом делу Србије.
Да је у праву, говори и податак који нам он открива, да је Србија 2021. имала највећи раст конзумирања вина у свету. На другом месту била је Хрватска. Исте године, а то је време короне, били смо „прваци“ у подизању квалитета вина. Прича Војкан и о том повратку на светску сцену пре 20-ак година, значају Жупе, малих породичних винарија, о чему зна море занимљивости и појединости. Наводи и податке из средњег века, када је једно наше виногорје било у светском врху.
– У 16. веку три највећа виногорја била су Бордо, Бургундија и Алма Монс, како су у време Римског царства звали Фрушку гору. То име је из 3. века, када је Марко Аурелије Проб пренео винову лозу у те крајеве, јер варварима није било дозвољено да је гаје. Данас постоје вина под називом Алма Монс, као и „Пробус“, које је име добило баш по римском императору, а настало је у Сремским Карловцима… То је потпуно домаћа сорта, а поред врхунског укуса, има невероватно љубичасту боју, попут очију Лиз Тејлор – само је једна од бројних прича, јер, како Војкан истиче, свако вино и сваки винар су прича за себе.
На етикетама маштовити називи, а многи су, окренути традицији и коренима, винима дали имена својих предака. Као веома посебно Војкан наводи вино са занимљивим називом „Седуша“. Из Баноштора је, из винарије Шијачки. Каже, ово вино, једино је у свету од „седуше“, старе српске сорте, необичног и потпуно јединственог укуса. Нижу се приче о „црној тамјаници“ из Неготина које је, по неким изворима, била Титово омиљено (или бар једно од омиљених), вину од „прокупца“, чувене домаће сорте коју код нас зову и „рскавац“ или „каменичарка“. Или о португизеру које Ђорђе Балашевић у „Јесен стиже, дуњо моја“ помиње и под именом сватовац, о карловачком бермету, који се служио на двору Марије Терезије…
Пре девет година, вечити трагач у Војкану, решио је да оконча ветеринарску каријеру и да кутак свог дома пренесе у Галерију вина. Пре свега, са жељом да Чачанима приближи културу пијења „божанског пића“. Ни то није остало без чуђења и питања, као и за много тога чиме се бавио у животу, од ветеринарске амбуланте за кућне љубимце, тада прве јужно од Београда, па и још пре тога, када му је преокупација постала рок музика…
– У ствари, све се своди на то да ли човек нешто воли. А када је реч о винима, то је превелика љубав. Људи око мене брину да у томе „не изгорим“. Најлепше у целој причи је откривање нових укуса, а онда сећања на тренутке када смо их и са којим људима пробали – каже Војкан и потврђује да је вино пиће пријатељства и љубави и да не би требало да се пије соло.
Галерија није само продајни простор, у коме се може купити више стотина различитих вина, која настају у малим винаријама, углавном из Србије. (Под домаћим су и она из Херцеговине, а има и вина из Француске и Италије, која су више „репер“ квалитета.) Желео је, ипак, „галериста“ да намернику или случајном госту ситницама „наметне“ повратак у наш град, свеједно прави или само у мислима. И пажњу, наспрам свакодневне површности и журбе. Врата су у знаку чачанских великана, у малој библиотеци „у настајању“ књиге Чачана или о Чачку, наравно, и о музици, на зидовима дела чачанских уметника, у углу веспа, стара више деценија и, како истиче овај рокер у души, још у возном стању. Музика, углавном, са грамофонских плоча…
Промоције-дегустације су једном или два пута седмично, када се организују и посебни програми, уз вина која су „звезде“ вечери. Посвећеника има све више. Они који једном дођу, често се враћају. Не само Чачани и не само из Србије. Међу њима и део рок-групе „Тешка индустија“ – чувени Габор Ленђел и Ивица Пропадало…
– Људи препознају жељу, не само да нешто буде другачије, него да им пренесеш све што јеси… Веома је добро знати да има још заинтересованих – да слушају музику, приче, не само о вину, већ о заједничким сећањима, књижевности, филму, о култури… Можда је све то мало ретро, али је лепо – тврди наш саговорник, који за себе каже да није добар познавалац, већ само велики заљубљеник у вина.
Према његовим речима, исто вино може се доживети на више начина, а то зависи од тога када се, уз шта и са ким пије. То је вечито откривање већ познатог, објашњава кратко. За њега је то једно вино од „прокупца“… Препоручује и да вино треба пити са мером, баш као што се узима лек, а ово пиће то јесте за многе болести тела и душе.
В. Т.
Фото: Драга Видојевић
УЗ ПОСЕБНА ВИНА…
Као што су ретка вина која су у понуди, такав је и избор хране, слани и слатки деликатеси. Све је домаће, углавном, из нашег краја.
– Посебни укуси иду уз посебна вина. Када се то упари на прави начин, схвати се зашто су Римљани ово пиће уздизали до божанских висина – објашњава Војкан Церић, власник Галерије вина.
