МИЛИОНИ ГОДИНА ПРОШЛОСТИ НА ИЗЛОЖБИ ПРИРОДЊАЧКОГ МУЗЕЈА ИЗ БЕОГРАДА И НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ЧАЧКУ
Славко Спасић, директор Природњачког музеја у Београду, отворио је недавно, у Галерији Народног музеја у Чачку изложбу „Фосили као одрази прошлости“. Аутори поставке, која ће у чачанском Музеју остати наредних месец дана су: Биљана Митровић, Сања Алабурић, Бранко Радуловић из Природњачког музеја у Београду и Биљана Чкоњевић из Народног музеја Чачак. Изложба је јединствена и по томе што су у њу укључени и експонати из палеонтолошке збирке чачанског Народног музеја. Природњачки музеј основан је 1895. године, баштини више од два милиона вредних примерака и велики број уникатних холотипова – еталона, по којима супрви пут описане новооткривене врсте, временског распона од 4,5 милијарди година.
Према речима директора Славка Спасића, изложба је настала из концепције изложбе „Еволуција“ у којој се прича о давно прошлим временима, неким сведоцима времена, о нечему што се дешавало на нашој планети пре него што смо ми као врста почели да ходамо на њој.
– Истовремено ће показати и сву фрагилност и осетљивост наше планете и све промене које су се десиле, с једним основним циљем да управо размишљамо о нашој будућности, о томе колико је битно да знамо како је то некад било, ко је све живео, шта се све десило на планети и колико управо антропогени утицај може, нажалост, негативно да утиче на судбину наше планете. Овде смо представили делић наше изузетно богате палеонтолошке збирке и са задовољством ћу да кажем да је ова изложба на неки начин јединствена, зато што се поред наших седамдесетак врста које смо донели из наших фундуса, налази и десет врста из збирки чачанског Музеја. Управо зато је ова изложба јединствена и често то управо радимо са колегама, и онда је то потпуније – рекао је Славко Спасић, директор Природњачког музеја, најстарије и најрепрезентативније установе овог типа у Источној Европи.
ПРИРОДА НЕ ПОЗНАЈЕ ГРАНИЦЕ
Као ексклузиван експонат Спасић је издвојио чувену „Луси“,реплику скелета аустралопитекуса, оригинал се чува у посебним условима.
– Поносни смо на овај примерак зато што га имају и светски музеји, прву реплику смо набавили из Америке, што значи да је верна копија. „Луси“ је најзначајнији палеонтолошки налаз у историји, пронађен седамдесетих година прошлог века у Етиопији. Многи музеји данас све више излажу реплике, плаше се да изложе оригинале, оно што је битно, 80 посто материјала овде изложеног је оригинално. Посебно издвајам и наше шкољке, оригинале, старе више од 68 милиона година, које су са подручја Северне Македоније, чувени локалитет код Велеса, где су још Јосиф Панчић и наш први управник Пера Павловић то пронашли, и БиХ и локалитете Србије, што сведочи да смо, ипак, једно заједничко културно наслеђе, посебно са подручја Балкана. Познато је да природа не познаје границе…Овакав вид сарадње је јако битан, а посебно ми је драго да ову изложбу покажемо публициу Чачку и наставимо сарадњу са Народним музејом у Чачку – навео је Спасић и с поносом истакао улогу Природњачког музеја из Београда у формирању Природњачког центрау Овчар Бањи, где се може погледати његов биолошки део.
Спасић наглашава да су изложени предмети докази еволуције, и да се сагледавањем свих процеса може закључити да смо „нажалост, тај негативни фактор, управо ми – људи, који кроз своје деловање угрожавамо велики број врста данас, и тај точак еволуције, једноставно, може да иде само у лошем смеру“.
МУЗЕЈСКА САРАДЊА СА НАЈБОЉИМА
– Част је што сарађујемо са најбољима у Србији и размењујемо искуства. Поздрављам и нашег уваженог госта Славка Спасића, директора Природњачког музеја у Београду, једне од најстаријих српских установа у Србији, која је по богатству и разноврсности изложених примерака, оствареним резултатима у области музеологије, једна од најзначјнијих у Југоистичној Европи. Фонд збирки документује природу, не само Србије, већ и суседних балканских подручја и приказује њихов развој од древних времена до данас. Добитници су многих престижних награда од „Михаила Валтровић“ за „музеј године“ 2012. године, 2016. Године, одликовани су Сретењским орденом другог степена за нарочите заслугеу области културе и музеологије, поводом 120 година постојања и многе друге – рекла је директорка чачанског Музеја Делфина Рајић.
О изложби ,,Фосили као одрази прошлости“, директорка Рајић наводи да је конципирана кроз неколико целина које припадају различитим епохама. Главни протагонисти на овој изложби су фосили, деценијама чувани и проучавани.
– Пажљивим одабиром сваког експоната кустоси су хтели да нагласе утемељиваче палеонтологије, а публика да препозна искораке кроз нове моделе излагања. Вешто су испреплетали своје збирке, укрстили знања и на изложби приказали више од 70 врста, од најстаријих пужева и шкољки и еоценских наслага пре 38 милиона година, све до кљова и вилица мамута који су господарили нашим крајевима.Посебно се радујем што ће и наши суграђани моћи да виде најпознатију реплику аустралопитекуса која се налази у многим светским музејима, познатију као ,,Луси“ – рекла је директорка чачанског Музеја Делфина Рајић и колегама из Природњачког музеја пожелела да што пре добију нову зграду у „Парку пријатељства“ у Београду, као што је и планирано.
ПОЧАСТ УТЕМЕЉИВАЧИМА ПАЛЕОНТОЛОГИЈЕ
Палеонтолог Народног музеја у Чачку Биљана Чкоњевић, коаутор изложбе „Фосили као одрази прошлости“, заједно са колегама из Природњачког музеја у Београду, говорила је детаљније о структри и садржају ове вредне поставке, рекавши да је конципирана кроз неколико целина које припадају геолошким епохама: еоцен, олигоцен, миоцен, плиоцен и плеистоцен.
– Циљ нам је био да на овој изложби истакнемо утемељиваче наше науке. Јован Жујовић, Јован Цвијић, Владимир Ласкарев и Петар Павловић, тадашњи управник музеја, крећу заједно у експедицију 1921. године. У периоду од 1921. до 1926. године прикупили су више од 1.000 примерака еоценских шкољки, пужева, јежева, корала. Отавили су их нама у наследство, а сада су пред вама. Најстарији примерци пужева и шкољки на овој изложби датирају из еоценских наслага (пре 38 милиона година) Северне Македоније и БиХ. Значајно место представља ендемична фауна мекушаца из неогених језерских седимената Косова и Метохије. Јединствено културно и научно благо Природњачког музеја у Београду, које је сакупио Велимир Милошевић, тадашњи кустос музеја, је збирка палудинских пужева – истакла је Биљана Чкоњевић, одајући признање преходницима и утемељивачима Природњачког музеја и његових збирки.
Она је навела да су најбројнији примерци на овој изложби из епохе миоцен, који је отпочео пре 23 милиона година, а завршио се пре око пет милиона година. То су бескичмењаци из миоценских наслага околине Београда, који као такви сведоче о постојању Панонског мора.
– Приказани су и фосилни остаци сурлаша, предака данашњих слонова, чији су остаци проналажени у миоценским наслагама широм Србије. Као посебну еволутивну грану у оквиру реда сурлаша, издвојили смо зубе динотеријума, гомфотеријума и зигилофодона. Од крупних сисара изложили смо и кљову и вилице две врсте мамута, који су геолошки знатно млађи, а потичу из периода последњег леденог доба од пре 10. 000 година. То су рунасти и нешто старији степски мамут.
– Како музеји све чешће иду ка идеји излагања реплика да би се сачували оригинали, тако смо и ми на овој поставци изложили неке од најатрактивнијих реплика познатих фосила који се чувају у бројним светским музејима. На овој изложби важно место заузима и скелет Australopithecus afarensis, познатог по имену „Луси“, навела је као незаобилазну атракцију ове изложбе Биљана Чкоњевић и позвала публику да до почетка априла погледа ове јединствене представнике прошлости који су „јединствени не само у музејским збиркама Србије, већ и на Балканском полуострву и ужива у драгоценостима које само природа може да изнедри“.
Зорица Лешовић Станојевић
„ЛУСИ“ – ЈЕДНО ОД НАЈВЕЋИХ ОТКРИЋА У СВЕТУ
Један од најпознатјих представника раних врста хоминида „Аustralopitekus afarensis“ назван „Lusi“, новембра 1974. године открили су у Етиопији на локалитету Хадар палеонтолози Доналд Џонсон и Том Греј. Реч је о првобитним примерцима човеколиких предака. Откривено је више од 400 јединки у земљама Источне Африке, а сама врста је опстајала више од 900.000 година у фауни тог подручја, што је више него четири пута дуже од постојања наше људске врсте „Homo sapiens“.
– Ова женка, чија је старост процењена на око 3,2 милиона година, једна је од најцеловитијих скелета раних представника хоминида, који је до сада откривен. Оригинални скелет ове познате женке чува се у специјално конструисаном сефу у Националном музеју Етиопије у Адисабеби – подсетила је палеонтолог Биљана Чкоњевић.
