ТАМНА СТРАНА ЉУДСКЕ ДУШЕ, ПРЕДАВАЊЕ РОТАРИ КЛУБА ЧАЧАК У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ (3. ДЕО)
– Кривица за зло припада оном ко бира, тврди Платон. – Зло је недостатак савршенства, каже Тома Аквински. Ниче сматра да зло и добро нису стварност, већ производ појединачне воље која се одриче сопствене слободе, налазећи спољашње разлоге за оно што чини. По Хобсу, човек се рађа зао…
Да се наука кроз читаву историју цивилизације бавила феноменом зла у човеку сведоче и бројна дела најумнијих људи света у које свакако спадају филозофи. Исцрпан преглед одговора на питања о „Тамној страни људске душе“, из теолошког и филозофског аспекта, понудиле су недавно на предавању Ротари клуба Чачак др Јасмина Поповић и др Данијела Чоловић, док се психолошким аспектима бавила клинички психолог Јасмина Шипетић Кандић. Преносимо најистакнутија филозофска виђења о пореклу људског зла.
Древни пророк Заратустра је своја религиозна и филозофска уверења конципирао као човекову борбу између истине и лажи. Заратустрино учење представља темељ религиозног дуализма, сталне борбе добра и зла. Описивање добра и зла види се на зидовима многих цркава, катедрала и манастира. Живописни описи мука људи који због свог зла горе у паклу у најстрашнијим мукама, опомињу да душа оптерећена злом не налази смирај.
– Да ли је зло стварно или је само лишавање добра или привидно зло као део већег непрепознатог добра? Бројни филозофи, теолози, мудраци кроз историју су покушавали да одговоре шта је и одакле долази зло. Зашто чинимо зло? Аргумент да су Божија свемоћ и доброта неспојиви са патњама света, потиче још од Епикура. Он је заступао неколико теза: Бог хоће да победи зло, али не може; Бог може да победи зло, али неће; Бог не може нити хоће да победи зло и Бог може и хоће да победи зло – запитала се предавач др Јасмна Поповић.
ТЕОДИЦИЈА – ДА ЛИ ЈЕ БОГ ПРАВЕДАН?
Теодиција, као учење о Богу и праведности, сматра да је Бог невин и да је свет праведан, да су патње неопходне, а да Бог није одговоран, јер је све уредио на најбољи могући начин.
Теорију привације уобличио је Плотин. Он тврди да је „Једно“ највиши облик постојања. Стварање се одиграва тако што „Једно“ истиче као што светлост истиче из Сунца. То истицање се назива еманенција и она ствара сва бића од највиших духовних до најнижих материјалних. Најудаљенији су ум, душа и материја. Свет по Плотину мора да садржи много зла које нема биће, реалност, и не може се наћи ни у „Једном“ ни у уму, ни у вишим нивоима душе, већ једино тамо где материја наводи душе да се удаље од суштинског јединства са „Једним“. Плотинову теорију привације је разрадио Аугустин истичући да је материја зло, јер је најудаљенија од исходишта и истинског битисања које је добро.
Тома Аквински зло дефинише као недостатак савршенства. Зло је када човек одступи од природе коју му је Бог наменио. Теорија привације зло своди на онтолошку категорију, тврдећи да је све што је Бог створио добро и да се Бог не може теретити за нешто што није створио, а да је патња заснована на људској коначности и недостатку савршенства. Теодицију слободне воље је први изложио Платон. У својој првој књизи „Држава“ пише да Богови нису криви за зло, а у десетој кривица за зло припада оном ко бира.Тома Аквински тврди да би свет био несавршен ако човек не би имао прилику да згреши и да је сама могућност чињења греха неопходна за савршенство света, а не сами грехови. Слободна воља објашава морално зло, али не и природно. За природно зло по Аквинском одговоран је Бог, али то у суштини и није зло, већ делује само као зло због ограничене људске спознаје.
Иринејска теодиција је названа по Светом Иринеју Лионском. По њој се зло делимично може приписати Богу. Бог је створио човека непотпуно савршеног и сместио га у свет који чини добро и зло. Патња долази споља и она је истинско средство окајања. Божији дар и потребна је да се створи права душа. Противници ове теорије сматрају да је патња неравномерно распоређена, да најчешће, највише пате недужни и да је на дуже стазе штетна, да води не у Рај, већ у пакао. Теодицију целине, први је образложио Платон, али је централни значај дао Августин. Бог користи људско зло у добре сврхе, па је и оно што изгледа као зло у ствари добро и део је целине која је добра. Ако би зло било потпуно искључено из света, дошло би до нестајања добра у великој мери. Свет без зла, био би свет без бића, као што је човек биће са могућношћу да изабере и учини зло. Свет без човека, био би мање савршен него свет који садржи човека. Овим се објашњава нужност моралног зла, али не и природног, ни начин на који се природно зло трансформише у добро.
Спиноза именује врховно биће појмом Бог или Природа, чиме указује да су Бог и Природа исто. Бог није личност, нема разум, сећањe, није човек. Он није искључиво добар, зло је такође део Бога. За Спинозу је зло нешто што се приказује само неадекватној људској спознаји, док адекватна спознаја нема представу о злу. У једном писму Спиноза пише да је и добар и зао у слижби Бога, али док добар служи Бога схватајући шта чини, онај зли је несвесно оруђе у божијим рукама.
ЗЛО ЈЕ ОДСУСТВО ПЕРФЕКЦИЈЕ
Теодицију целине најдетаљније је разрадио Лајбниц. Он замишља да је Бог створио свет придајући егзистенцију једној одређеној комбинацији супстанци. По Лајбницу, зло је одсуство перфекције. Свет би био гори ако би Бог уклонио зло, јер дозволити зло, као што то Бог чини, највећа је доброта. Зато што је добар, Бог је изабрао најбоље од могућих светова, а пошто је створио најбољи свет, самим тим он је добар. Природно и морално зло постоји зато што доприноси остваривању већих добара или спречавању што већег зла. Мандевил пише да је зло извор општих добара и да у тренутку када зло нестане доћи ће до слома друштва, ако не и до нестанка. Панглос тврди да несреће појединца чине опште добро, па што више појединачних несраћа, то боље за целину. Противници ове теодиције сматрају да не постоји добар тоталитет који може оправдати појединачна зла, а поједина зла су толико екстремна да се не могу оправдати било каквим тоталитетом.
Кант је сматрао да човек не може бити морално одговоран, уколико није слободан. Ако је слободан, не може имати неодољиву тежњу нити ка добру, нити ка злу, већ и једно и друго морају бити могући у сваком тренутку. Претпоставља да се као основна диспозиција узима добро или зло и да тај избор чини основу за даље формирање животних начела. Морално зло значи подређивање моралног закона чудним склоностима, а радикално зло је претпоставка за стварање новог животног начела које крши морални закон. Сматра да мора постојати коренито зло које се не може протерати из људског понашања и да избор чини основу за одговорност.
Ниче сматра да зло и добро нису стварност, већ производ појединачне воље која се одриче сопствене слободе налазећи спољашње разлоге за оно што чини. По Хобсу човек се рађа зао. Монтењ тврди да је човек природно склон свирепости и да је ту склоност ка злу немогуће променити као и силу гравитације.
Насупрот томе Жан Жак Русо тврди да је човек у основи добар, али је цивилизација та којага квари. На питање да ли је човек добар или зао, постоје четири одговора: Човек је добар; Човек је зао; Човек није ни добар, ни зао; Човек је и добар и зао.
ЧЕТИРИ ВРСТЕ МОРАЛНОГ ЗЛА
Човек се рађа као морално неутрално биће, ни добар, ни зао, а касније постаје добар или зао. Неко је више добар, неко је више зао, па је најприхватљивије да су људи и добри и зли. По Лајбницу се тазликују три врсте зла: 1. Метафизичко- проистиче из несавршености природе; 2. Физичко- везује се за патњу; 3. Морално- везује се за грех и кривицу.
Дејвид Грифин сматра да морално зло мора да садржи намерно наношење патње док се све не намерне патње описују као природно зло. Патња која се наноси другима може бити и одраз плиткоумности. У оквиру моралног зла могуће је разликовати четири облика зла:
- Демонско – описује се као зло, бог самог зла;
- Инструментално – актер чини зло знајући да је то зло, али то оправдава циљем (циљ може бити добар, али су средства лоша; онај ко чини инструментално зло задовољство не налази у самом чину, већ у циљу који жели);
- Идеалистичко зло – актер чини зло верујући да чини добро (крсташки ратови, прогони вештица, нацисти, бољшевичке чистке, тероризам). У злу се највише ужива када пред њим стоји идеал. Зло је не само морално прихваћено, већ и морално обавезујуће повређивање других у служби добра);
- Плиткоумно зло – актер не размишља да ли је то што чини добро или не, па многи овај облик зла поистовећују са глупошћу (по Канту, глупост је проузрокована рђавим срцем, а глупост ствара зло).
Приредила: Зорица Лешовић Станојевић
