ТАМНА СТРАНА ЉУДСКЕ ДУШЕ, ПРЕДАВАЊЕ РОТАРИ КЛУБА ЧАЧАК У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ (4. ДЕО)
Исцрпан преглед одговора на питања о „Тамној страни људске душе“ из теолошког и филозофског аспекта, понудиле су недавно на предавању Ротари клуба Чачак, др Јасмина Поповић и др Данијела Чоловић. Преносимо најистакнутија виђења о пореклу људског зла. Предавачи истичу да један исти актер може бити у више категорија моралног зла. Идеалиста постаје фанатик и лако прелази у плиткоумност. Демонско зло одаје утисак да је само себи довољно и да постоји ради себе.
ДЕМОНСКО ЗЛО
Представе о демонском злу потичу, пре свега, од описа жртава. Жртва мучитеља приказује као изопачено чудовиште, садисту и ако већина мучитеља спада у обичне људе, без истакнуте садистичке склоности. Насиље започето из једног разлога настављено је другим, а многи од њих изјављују да им мучење и убијање постају забавни, да причињавају чак и задовољство (пример америчких војника који су у Вијетнаму саслушавали становништво). Они, који у популарним представама зла више него други отеловљују слику демонског зла, јесу масовне убице. Њима наношење што веће патње и бола жртви причињава задовољство. Такво зло изгледа неразумљиво и не постоји ни један мотив којим би се објаснило, па се означава као демонско.
Филип Капуто тврди да га је одлазак у борбу усрећио више него било шта друго, док један совјетски војник из рата у Авганистану каже да убити масу, људе у групи то је дивно. Шопенхауер дефинише свирепост као несебичну радост због туђе патње, јер је патња сама себи циљ, док ЏонРолс пише да је покретач злог човека љубав према неправди и да он зато крши норме правде. Де Сад каже: „Ако је зло нешто у чему треба уживати, онда то уживање има статус субјективног добра“,а Едгар Алан По у својој приповеци „Црна мачка“тврди да се „у људском срцу налази изопачени дух који представља чежњу душе да поквари себе саму и да чини зло зато што је то лоше“. Још је Сократ тврдио да су сви лоши поступци последица незнања о томе шта је добро, а шта рђаво. У Платоновом виђењу пожуда има кључну улогу, јер може да помути разум, док Аристотел прави разлику између човека слабе воље и лошег човека. Човек слабе воље схвата шта је добро, али не поступа тако, док лош човек поступа у складу са својим схватањима, али не разуме шта је добро. Грех не зна за себе, али слабост зна, па актер често поступи лоше не да би био лош, већ поступа лоше да би био добар. Русо тврди да сви покушавају да чине добро, али зао је онај који чини оно што је добро за њега на рачун других. Зла дела немају мотив, било какав принцип, разлог за рационално објашњење у корист патологије. Лаш Свенсон наводи поред патологије као могућност естетику или њихову комбинацију. Естетско се посматра као самостална сфера која не подлеже моралним законима (посматрајући филм о рату дивимо се музици митраљеза, сјају оклопа, па је насиље и ружно и лепо). У свом делу из несвесног живота душе Кнут Хамсун приповеда о човеку који је због начина како га је коњ гледао убио коња, а главни јунак Едгара Алана Поа убија старца, јер не може да поднесе призор једног његовог ока.
САДИЗАМ, СРЕДСТВО ДОМИНАЦИЈЕ…
Платон каже да је естетика опасна, јер је ирационална. Када се естетски суд сматра довољним разлогом за делање и када уништава оно што је ружно, може се сматрати естетском ирационалношћу. Нацизам се може схватити као естетска идеологија у којој се погром Јевреја оправдава циљем уклањања и дехуманизације једног народа као неестетског елемента. Ниче тврди да човек ужива у злу и да је бесмислено зло најзанимљивије,а Бодлер покушава да у злу пронађе лепоту тврдећи да се злом може победити досада, а убиство му је најдраже од свих украса лепоте. За садисту бол није сам по себи циљ, већ средство доминације. Колин Мактин сматра да садиста пати од осећања да његов живот вреди мање од живота других и да је његова намера да квалитет живота других сведе на нижи ниво него што је његов. С друге стране, себе сматра вреднијим, што му даје за право да чини шта хоће. Суштински то је покушај комуникације, да се кроз бол који се наноси другима, осети сопствени бол.
Платон злураде и злонамерне људе описује као оне који се радују патњама својих ближњих. Може имати два разлога, општу радост због туђих патњи или радост што се правда остварује у својој пуноћи. Злурадост је грех, ако је не прати свест о томе да је патња која погађа друге праведна (јавна погубљења, гиљотине, вешања). Шопенхауер каже да је „злурадост најђавољскија од свих грехова“.
ТРИ СТЕПЕНА ЗЛА
Кант сматра да тзв. радикално зло настаје када актер и поред тога што зна шта је субјективно, а шта објективно добро и зло, бира субјективно на рачун објективног. Бира се зло из самољубља, а разликује три степена:
1. Слабост, када актер има исправне намере, али их се не придржава доследно;
2. Непоштење, када је мотивација помешана и актера не мотивише једино морал;
3. Подлост, поквареност, када актер бира изопачена животна начела.
Прва два облика се описују као ненамерна, трећи као намеран. Радикално зло признаје морални закон, али истовремено је подређен чулним склоностима, па га Кант као таквог описује као корен свих зала, јер и мали свакодневни превиди функционишу по истом принципу као и најсвирепија дела. Насиље се дефинише као коришћење силе која крши норму и има за циљ да другом бићу нанесу штету и бол. У томе нас спречава самоконтрола. До губитка контроле често долази у случају изложености неком облику неправде. Атенс разликује четири типа тумачења која доводе до насиља:
- Фрустративно- дефанзивно, где се насиље види као једна алтернатива која ће некога спречити да повреди или себе или друге
- Фрустративно поступци жртве се тумаче као покушај спречавања у спровођењу онога што желимо да урадимо (пљачка, сексуални однос)
- Злонамерно, поступак жртве се тумачи као зла намера, ругање
- Фрустративно – злонамерно, жртва као да хоће да нас натера или спречи да поступимо на одређени начин, а то чини из злобе.
Починилац себе сматра добрим, а жртву злом, па убија друге за које мисли да су на било који начин то добро угрозили (неверство, увреда, кршење права о личном власништву). Слика коју неко има о себи пресудна је да ли ће прибећи насиљу или не. Насилна особа далеко већи број ситуација види као провокацију која захтева одговор у виду насиља.
ПЛИТКОУМНО ЗЛО
Појам плиткоумно зло везује се за као термин за Hanu Arrent одсуство размишљања. У тоталитарном друштву појединац се најпре елиминише као правни субјекат одузимањем грађанских права, потом као морални субјект, а на крају се брише индивидуалност. Разлика између добра и зла није ствар појединца, већ државе. Адолф Ајнхман, одговоран за смрт на хиљаде Јевреја током суђења тврди да је само извршавао наређења која су долазила са више инстанце. Појединац нема право да испитује легитимност наређења. Наређење је било легитимно, јер је долазило од Хитлера. Извршавати наређење је једино законски било оправдано, а самостално размишљање, само по себи издаја.
По Аурелију, човек треба да се фокусира на сопствено зло, док по Декарту „треба користити дух како бисмо открили шта треба, а шта не треба чинити“. У „Расправи о методи“ Декарт предлаже: „Поштовати законе и обичаје своје земље; Бити одлучан у својим делима; Господарити собом; Посветити се науци“.
Како није могуће мењати свет, човеку преостаје да мења себе. Св. Павле поставља онога ко зло допушта на исти ниво као и онога ко зло чини. Паскал тврди да је „злу својствено да се окреће против себе и да властита злоба уништава“. Хелер тврди да „ублажавање туђих патњи, зависи од наших поступака, саосећати у болу који други осећа, а да се објект саосећања схвати као вредан емпатије“.
За Аристотела није прикладно показати саосећање према робу или самилост белаца према обојеним на југу, током грађанског рата или нациста према Јеврејима. Човек има урођену природну способност саосећања, али се та способност може блокирати нашим категоризацијама и разликама које никакво саосећање не може срушити. Неправда најпре погађа жигосане групе, групе ниског статуса, али има тенденцију брзог ширења и на остале. У почетку је мучење било само за оптужене робове, касније за они који сведоче и на крају за слободне људе. Како зло улази на мала врата, то и већина најужаснијих геноцида није почела тако екстремно, али је добила такве размере, јер није било отпора. Већина убистава има очевице, посматраче који ретко нешто учине да спрече трагичан исход.
Када су Америчким цивилима и војницима поставили питање, ако бисте били у војсци и добили наређење да пуцате у групу ненаоружаних цивила, међу којима има и старих, жена и деце, да ли бисте поступили по наређењу, око 30 одсто је рекло да би одбило да пуца, док 50- 60 одсто је рекло да би. Онај ко ћути постаје саучесник као и онај који има прилику да јавно протествује, а то не учини. Пример је Едмунд Дене Морел који се годинама борио да свет упозна са злоделима из белгијског Конга и који је на крају допринео изношењу у јавност. Оправдање злих поступака врши се из разлога да особа или група представљају претњу или личну или другима, па се морају уништити или да имају неку особину, слабост која оправдава став да их не треба посматрати као неповредиве. Страх и презир су два основна извора зла. Ла Рошфуко указује да зло не може и не сме проћи некажњено, да починиоце треба извести на суд по принципу индивидуалне одговорности, а не демонизације читавог народа (немачки народ).
Највећи проблем човечанства је по мишљењу Свенсона не вишак агресије, већ недостатак размишљања који води до тога да човечанство прихвата, па чак и учествује у нападу на своје ближње, као и равнодушност према насилничким чиновима. Да ли је лакше чинити зло или добро? Да ли је лакше читавом народу нанети патње, него пружити благостање? Не можемо да схватимо зло и да се против њега боримо све док га схватамо као страно и апстрактно у односу на нас саме.
Приредила: Зорица Лешовић Станојевић
Наставиће се
