FILMSKI SVET NA ČAČANSKI NAČIN

MISIJA KOJA TRAJE – ČETIRI I PO DECENIJE DOMA KULTURE (12)

FILMSKI SVET NA ČAČANSKI NAČIN

Prva filmska projekcija u Čačku je održana 1906. godine. Od 1910. i od nastanka prvog bioskopa „Lazović“, više od sto godina grad gotovo u kontnuitetu prati novosti iz sveta filma, između ostalog zahvaljujući i jednoj od gotovo stalnih delatnosti Doma kulture, koji od početka rada 1971. godine prikazuje filmove, ali ne kao samostalnu delatnost

Film Hristovo raspeće prkazan je 1906. godine u hotelu Lazović i to je bila prva flmska projekcija u gradu, samo jedanaest godina nakon Pariza i čuvene braće Limijer. Hotelijer Dragutin Lazović osniva stalni bioskop 1910 godine koji bez prekida radi do austrougarske okupacije Čačka, a od 1919. godine nastavlja svoj rad. Pored čuvenih bioskopa u hotelima Kren i Lazović od 1934. filmovi se prikazuju i u bioskopskoj sali hotela Zlatni Prag čiji je vlasnik bio Đorđe Pavlović. Rad čačanskih bioskopa ne prestaje ni za vreme okupacije kada se uglavnom prikazuju nemački filmovi. Prvi srpski ton film Nevinost bez zaštite prikazan je 1943.

Nakon rat 1945. nastavlja se sa prikazivanjem flmova u bioskopima Kren i Prag, koji od 1947. prelaze u nadležnost Okružnog odbora Narodnog fronta. Bioskop Kren prestao je sa radom 1948. kada u istom prosoru svoje pozorišne predstave prikazuje profesionalno Gradsko narodno pozorište. Bioskop Sutjeska počinje sa radom 1. februara 1948. u zgradi Poljoprivredne podružnice, koja je u vreme nastanka 1941. namenjena bila za izložbe, predavanja i druge skupove. Bioskop Prag od oslobođenja do 1954. godine radi u sastavu preduzeća Svetlost, a do fuzije dva čačanska bioskopa u preduzeće Čačak film dolazi 1. marta 1955. Čačak film kao društveno preduzeće za prikazivanje filmova postoji do 2008. godine. Kao privatno preduzeće svoju delatnost nastavlja još par godina u bioskopu Sutjeska, a bioskop je srušen u proleće 2016. kad je počela gradnja poslovno-stambenog kompeksa, koji bi trebao u svom sklopu da ima i bioskopsku salu sa 90 mesta.

O značaju ovog preduzeća za razvoj filmske kulture u Čačku moglo bi se pisati nadugo i naširoko, ali to nije tema ovog teksta.

Izgradnjom Doma kulture, bilo je planirano da se u velikoj sali održavaju flmske projekcije, nabavljeni su najsavremeniji projektori, specijalno ozvučenje i bioskopsko platno širine 12 metara. U početku su postojali problemi, kako i na koji način da funkcioniše novi bioskop, a onda je potpisan ugovor sa Čačak filmom. Projekcije su se održavale u Velikoj sali Doma kulture, ponedeljkom, utorkom i sredom od 18.30 i 20 časova, a bilo je i dodatnih termina kada su održavane projekcije za đake, uglavnom partizanskih i drugih prigodnih filmova. Filmski repertoar Doma kulture se razlikovao od onog u Pragu i Sutjesci, nije bilo kaubojaca, filmova sa Brus Lijem, ni švedskih i danskih „akcionh“ flmova, uglavnom su to bili filmovi veće umetnčke vrednosti. Pamte se i dan danas dugi redovi za filmove sa FEST-i za druge filmske revije. Kada je publika odmah nakon Beograda bila u prilici da gleda najnovija filmska ostvarenja. Mogao se svakog leta gledati i izbor domaćih filmova sa Pulskog festivala. To doba je pratio i fenomen „tapkaroša“. Kod gradskih „probisveta“ ste mogli za neki dinar više da nabavite karte za omiljeni film, naravno ako ih pre početka filma ne nahvata narodna milicija i oduzme im karte, a onda od gledanja flma nema ništa, bar ne, dok ne dođe, ako ikad dođe na redovni repertoar.

Početom ’80-ih kada je pojava tapkaroša bila sve ređa, a filmovi sve slabijeg kvaliteta, karta više se tražila za filmove Variola vera, Ofcir i džentlmen.

Zanimljivo je i podsetiti se koje je to sve filmove čačanska publika mogla da vidi „zlatnih“ ’70-ih i početkom ’80-ih. Čačani su gotovo istovremeno sa publikom iz Beograda i mogli gledati najbolje sa FGEST-a, ali i izbor filmova sa festivala „SEDAM UMETNOSTI“, filmove: Miloša Janča („Tako sam se vratio), Orsona Velsa („Tajni dosije“), Luisa Bunjuela („Dnevnik jedne sobarice“, Miloša Radivojevića („Bez“), Alberta i Dejvida Mejslisa („Rolling Stones“). Zamislite, da je Čačak ima priliku 1974. godine, odmah nakon FEST-a da vidi: Američku noć, Fransoa Trifo, Kabare, Bob Fosi, Ana među vukovima, Karlos Saura i mnoge druge. Tih godina na redovnom repertoaru su: Kum, Doktor Živago, Rajanova kći, Žaoka, Goli u sedlu, Let iznad kukavičjeg gnezda, Tomi, Taksista, Serpiko, a nešto kasnije i Lovac na jelene i Apokalipsa danas. Na repertoaru su i domaći htovi iz tog vremena:Užička republika, Trener-Purša Đorđević, Kvar- Miloš Radivojević, Seljačka buna- Varoslav Mmica, Salaš u malom rtu-Branko Bauer i drugi. Uporedo sa domaćim i stranim najnovijim hitovima, publika je imala priliku da vidi i svetske klasike poput: Oklopnjače Potemkin, Aleksandar Nevski, Veliki diktator, Ben Hur, filmove Hičkoka i druge velikane sedme umetnosti. Kad se pogledaju liste flmova prikazanih ’70-ih, gotovo da nema slabog mesta, filmski klasici, najbolji domaći i strani novi filmovi i izbor sa festivala. Gledalo se, uživalo u filmovima, a mnogi su tad imali doživljaj da smo deo sveta, da nismo provincija. Filmski sladokusci su nalazili vremena da isprate i repertoar Sutjeske i Praga“ a vikend je bio rezervisan za pozorišne predstave petkom i disco večeri subotom i nedeljom, a bilo je slobodnih termina i za koncerte i druga značajna kulturna dešavanja. Pamti se i filmski maraton iz ’84 u čast dočeka Štafete mladosti, kada je prikazano više filmova, između ostalih i čuveni Rambo i domaći Direktan prenos.

„Zlatno doba“, ne samo filma, već sveukupnog kulturnog i društvenog života u Jugoslaviji brzo je prošlo. Došle su devedeste, ratovi, nemaština, a Dom kulture u tom razdoblju raskida ugovor sa Čačak filmom. Redovnih bioskopskih projekcija nema, sem onih specijalnih kada publika uživa u flmskim klasicima, ili izboru animiranih filmova na Jugoslovenskom festivalu animiranog flma, koj je u to doba bio izuzetno dobro posećen. U drugoj polovni ’90-ih uspostavlja se ponovo saradnja sa Čačak filmom, ima i flmova sa FEST-a, a interes publke u ovom periodu za film je još uvek zadovoljavajući, uprkos svemu.

Dom kulture dugi niz godina nje imao vlastitih filmskih aktivnosti, sem kratkog razdoblja u kom je postojao Kino klub i bezuspešnih pokušaja da svoje ideje realizuju Miloš Radivojević Puriša Đorđević. Od 2010. godine Dom kulture ima svoju redakciju Flmskog i video programa. Dom kulture organizuje i festival ANIMANIMA, međunarodni festival animiranog filma. Nažalost, situacija u XXI veku je mnogo teža nego pre 45 godina kad je osnovana institucija, koja je na početku svog rada imala savremenu opremu za prikazvanje filmova. Danas, Dom kulture, nakon propalog tendera za nabavku savremene, digitalizovane opreme za prikazivanje filmova (2016. godine), ima filmske projekcje u Velikoj sali, kad su slobodni termni, ne baš kvalitetne projekcije zbog zastarele opreme, uglavnom slabu posetu, sem za domaće filmske hitove, dobre filmske revije u maloj sali, ugovor o saradnji sa EURIMAGES – fondacija za proizvodnju i distribuciju evropskog filma, o prikazivanju evropskih umetničkh flmova.