Пише Јелена Савић
Библиотека „Светислав Вуловић“ је издала необичну књигу „Ивањичке филмске приче“. Како је на промоцији у оквиру Нушићијаде објаснила директорка ове установе Емилија Перуничић, Ивањица је 70-тих година прошлог века била мали Холивуд па су Библиотека и локална самоуправа здушно подржале идеју да о томе остане траг. Аутори су: Емилијан Протић, Александар Ердељановић, Зоран Жеравчић и Зоран Јеремић.
Жеравчић је овом приликом прецизирао да је Емил у уводу обрадио период од отварања првог читалишта 1868. године, преко старог биоскопа па до изградње Дома културе 1984. године и модерне сале за пројекције и потом замирања биоскопа. Посебно су занимљиве, казао је, догодовштине по селима када је требало да се прикажу филмови. По његовим речима, Ердељановићева прича говори о Ивањичанину Светозару Боторићу, једном од представника трговачке и пословне елите Србије на прелазу из 19. у 20. век. Он је продуцирао и режирао око 20 филмова од којих је аутор пронашао 14 остварења међу којима је и први српски филм „Карађорђе“ и први српски етнографски филм „Једна сеоска српска свадба“.
У Ивањици и околини снимљено је потпуно или делимично седам филмова. Први је био „Сумњиво лице“ Соје Јовановић (1953. године), затим „Човек из храстове шуме“ Миће Поповића (1962.), „Празник“ Ђорђа Кадијевића (1967.), „Ужичка република“ Жике Митровића (1974.), „Више од игре“ Здравка Шотре (1975.), „Сок од шљива“ Бранка Балетића (1980.) и „Точкови“ Ђорђа Милосављевића (1998.). То не знају многи Ивањичани. Један од аутора Зоран Јеремић каже да то није познато ни филмским посленицима.
-Био сам изненађен да не само што Ивањичани нису знали колико је филмова снимљено у њиховом граду, него ни многе филмаџије у то нису биле упућене. Чак ни они који су овде снимали. То што је овде толико добрих остварења настало, тема је која се сама наметнула, да се све то скупи у једну књигу. Испоставило се да је то био један интересантан подухват.
Филмски ствараоци су се за овај крај опредељивали због аутентичности. Град са својим непосредним житељима је био на располагању као филмски атеље. Ипак, најчешће коришћена локација је село Катићи.
-Катићи су заиста чудесни. Пре свега, како и Ђорђе Кадијевић каже, због аутентичне амбијенталности, не само природе него и села, кућа, путева који су му отворили неке филмске перспективе које по Србији није могао да нађе. Онда и сами мештани који су се понашали аутентично па није имао потребе да режира и да им објашњава како да се понашају кад играју четнике. Бранко Балетић уопште није био у дилеми кад су му предложили да снима у овом селу јер је доста сцена везано за природу као и сама тема за аутентични амбијент далеко од естрадног хаоса.
Јеремић додаје и да књига даје увиде не само о филму већ и много шире.
-Можемо видети како се снимало, развијала српска кинематографија од првог филма „Карађорђе“ до послератне озбиљне кинематографије. Други аспект је што кроз ова остварења можемо да читамо историју Србије. Интересантно је да се све догађа у и око Ивањице. Не каже се случајно да је филм више од живота, па се заиста види како се Србија, Југославија развијала, шта се догађало, какве су се струје сукобљавале, какве нијансе су се развијале у друштвено- политичком животу. Одлично то показује филм Бранка Балетића, али и „Точкови“ који казује да је све отишло дођавола и да је страва постала стварност.
У „одјавној шпици“ аутори кажу да је Ивањица са својим мештанима увек при руци глумачком свету постала филмска варош. „А варош у Србији, зна се: чаршија са сто дућана, гимназија, пет механа и апсана!“ Па ко воли, нек изволи: да ли ће бити „виђен за Ивањицу“ или „виђен у Ивањици“!
-Филмске приче (фото: Ј.С.)