У петак увече у близини Савиних вода на падинама Каблара изгубила се осамдесеттрогодишња планинарка из Београда! И ова прича, која личи на рубрику „веровали или не“, има срећан крај. Пронашли су је и спасили чачански ватрогасци, са којима је био и Горан Николић, главни чувар у Овчарско-кабларској клисури. Он је за „Чачански глас“ испричао ову, по много чему, невероватну причу.
Београђанка је одсела у Овчар Бањи и у петак се упутила према врху Каблара. Пред вече Гане Шевић, код кога је одсела, позвао је Николића, јер му се госпођа јавила и рекла да је залутала на Каблару, у близини Савине испоснице. Будући да је већ увелико падао мрак, станодавац се забринуо и Николићу дао број мобилног телефона своје гошће.
– Објаснила му је да је села уз неко дрво и да је испред ње литица, тако да не може ни назад, ни напред… Позвао сам је, али се није јавила. Убрзо је она мене позвала и рекла да је мењала резервну батерију на мобилном. Како ми је испричала, враћала се са Каблара преко Девојачке стене. Рекла ми је да има 40 година искуства у планинарењу. Наравно, нисам ни могао да претпоставим да је реч о толико старијој особи. Обећао сам јој да ћу организовати спасавање, али да ће нам требати времена, јер по мраку морамо пронаћи место где је она – испичао нам је Николић.
Позвао је ватрогасно-спасилачку екипу, рекао им је да су довољна два-три обучена човека, поучен искуствима са неким групама планинара који су се раније губили, баш у близини Савиних вода. Убрзо су стигла двојица ватрогасаца и заједно су, уз батеријске лампе кренули планинарском стазом од ресторана „Дом“.
– Упутили смо се према Савиној испосници и када смо стигли до места на коме сам мислио да се изгубила, нисмо је нашли. Збунило нас је што, нити је она видела наше лампе, а ни ми нисмо чули пиштаљку којом је покуашавала да нас дозове. Проценили смо да је вероватно у следећој ували и кренули преко гребена. И заиста је била баш на том месту. Заправо, како се спустила са Девојачке стене, она је дошла на раскршће две обележене стазе. Како није знала на коју ће страну, кренула је право, потпуно ван стазе. Спустила са низ падину и није могла даље… Најзад смо је угледали педесетак метара испод нас. Ту је терен веома стрм са сипаром (ситаним каменом). Спустио сам се са једним ватрогасцем до ње и уз помоћ руку извукли смо је на стазу. Тек тада смо видели да је у озбиљним годинама, а и сама нам је рекла да је 1939. годиште! За те године, заиста је у доброј кондицији. Како нам је испричала ишла је на врх лакшом стазом 4 и сусрела неке путаре, са којима је дуго причала. Вероватно је ту изгубила драгоцено време, па није рачунала да је у силаску може ухватити мрак! – прича детаље двоипочасовне акције Горан Николић, не кријући „задивљеност“ овом планинарком.
– Сачекала нас је без икакве панике и узнемирености… Чак нам је испричала да је већ имала слично искуство на Повлену. Спасиоци су је целе ноћи тражили и она је дочекала јутро сама у планини. Како нам је рекла, она је тада пронашла спасиоце, а не они њу!
Николић и овом приликом понавља, у планину се, без обзира на године искуства и физичку спремност, никада не иде сам! Такође, мора се добро проценити време, посебно зими када сумрак много раније пада… По мраку се у планини губи оријентација и пешачење, чак и уз батеријске лампе, представља велику опасност, не само због камења…
А планинарки из Београда желимо још много успона, безбедних и без филмских заплета.
В. Т.
