Filmska kritika
LOVE STORY
O filmovima: „Ana Karenjina, sećanja Vronskog“, režija Karen Šahnazarov i „Na duši i telu“ režija Ildiko Enjedi, najbolji film Berlinskog festivala. Filmovi su prikazani juče u velikoj sali Doma kulture, a Čačani ih mogu pogledati i večeras, 19. oktobra.
Oh, ta ljubav! Svi za njom žudimo, svi joj se nadamo i svuda je tražimo. Ljubav je kriva i što na istom mestu govorimo o dva potpuno različita filma, ali ljubav je to, zato pođimo redom.
Ruski spektakl, film koji je nastajao pune četiri godine – „Ana Karenjina, sećanja Vrnskog“, čuvenog reditelja rusko-jermenskog porekla Karena Šahnazarova, izazvao je veliku pažnju i pre nego što je ušao u bioskope. Velika svečana premijera bila je pre samo nekoliko dana u Beogradu, uz prisustvo reditelja, koji je naglasio da mu je veoma stalo do mišljenja srpske publike i da značajni ruski reditelji vole da svoje filmove predstavljaju u srpskom glavnom gradu. Verovatno, zahvaljujući i i distributeru ovog filma Marku Čkonjeviću, Čačaninu, ovaj film se veoma brzo našao i na repertoaru Doma kulture Čačak i privukao veliku pažnju publike, skoro ispunivši veliku salu. Šta nam donosi ova grandiozno epsko-melodramska priča sa poznatim sižeom? Iskusan reditelj, Šahnazarov, nije želeo još jednu adaptaciju poznatog dela čuvenog Tolstoja, on je uneo nešto novo, pogled Vronskog na čitavu stvar, pa i na samoubistvo Ane Karenjine. Ali, naravno sve je to sa izvesnim pomakom na sam događaj, trideset godina kasnije, kad uveliko besni rusko-japanski rat, negde u Mandžuriji sreću se na volšeban način, kako samo to zna sudbina da uredi, grof Vronski i Anin sin Sergej Karenjin. Vronski je ranjen i to za kartaškim stolom, topovsko đule palo pravo pred kartaroše, a Karenjin je lekar, bolničar, koji je upravo imenovan za komandanta bolnice i koji spašava život Vronskom. Sergej kada shvata koga leči otkriva Vronskom da ga je čitav svoj život smatrao odgovornim za propast svoje porodice, a grof kreće sa svojom pričom. Nakon ratne klanice na samom početku filma, efektnih i surovih ratnih scena, kakve samo Rusi znaju da naprave, Šahnazarov nas vešto uvodi na poznati teren u ljubavnu priču grofa Vronskog i prelepe Ane. Izuzetan je i izbor glumaca: Elizaveta Bojarskaja i Kiril Grebenščikov. Glumci uverljivo prenose strast mladih ljubavnika koji se bore za svoju ljubav. Vronski pokušava Sergeju da objasni pod kakvim je pritiskom bila Ana, kakva su je iskušenja morila i kroz šta je morala da prođe. Vronski ne pokušava ni jednog trenutka da pravda sebe, ali sa razumevanjem govori o Ani koja postaje žrtva svog izbora. Vronskom je pre svega stalo do istine, a Anu ne može da izbriše iz srca. Publiku ovom filmu ne privlači samo poznata ljubavna priča, već određeno veličanje carske epohe iz drugog plana, kao i njen sunovrat i krah u rusko-japanskom ratu. Scene životne raskoši ruskog plemstva, ali i veliko stradanje običnog ruskog naroda u besmislenom ratu dodatni su mamac za publiku. Nešto više od dva sata, tačnije 132 minuta za one koji vole ovakve filmove, a moramo reći da je publika, uglavnom nežnijeg pola izašla zadovoljna sa prve projekcije u Čačku. Sam kraj i sudbinu Vronskog nećemo ispričati, o njoj se uostalom uvek samo nagađalo.
Drugi film, koji je prikazan iste večeri, „Na duši i telu“, ovogodišnji Berlinski pobednik, film mađarske rediteljke Ildiko Enjedi, takođe je još jedna ljubavna priča i to ona koja se dešava u klanici, ne onoj ratnoj kao kod Šahnazarova, već u pravoj, modernoj, po svim standardima EU, gde krave i bikovi umiru tužnih očiju, ali humano, kako misli savremena industrija mesa. Šta se u takvom ambijentu zbiva sa zaposlenima, kakve su njihove duše, osećanja, nadanja i iščekivanja? Glavni junaci ove priče su finansijski direktor, invalid u poodmakloj dobi samac i mlada, vrlo neobična žena, koja dolazi u kolektiv kao novi tehnolog, zadužen za kvalitet proizvoda. Atmosfera jedne takve zajednice, njena običnost i naviknutost na svakodnevnu smrt životinja, stvara u glavnim akterima nešto sasvim drugo, neku vrstu tihe pobune, koja se paralelno odvija u njihovim snovima, oni sanjaju isti san, da su jelen i košuta negde u netaknutoj prirodi koji žive svoj slobodan prirodni nesputani život. Dobra metafora, za neslobodnog čoveka današnjice, usamljenog i sputanog pravilima koje nameće kapitalizam, zajednica, porodica. Suptilno vođena priča o usamljenosti, ljubavi, slobodi, sa odličnim glumcima u glavnim ulogama: Geza Morčanji i Aleksandra Borbelji. Odlična fotografija, ali je i ovaj film, kao i prethodni predug, 116 minuta, konci priče se pri kraju gube u nepotrebnim detaljima, ali svejedno, jedno ipak upečatljivo umetničko delo o usamljenosti, ljubavi i slobodi, za razliku od prvog ostvarenja, gde smo imali veliku epsko-melodramsku priču, dobro upakovanu u filmski proizvod koji nudi ono što publika želi i puni blagajne kao pravi bioskopski hit, ali u umetničkom smislu ne donosi ništa posebno novo sem korektnosti, zanata i onog što publika očekuje, veliku LOVE STORY.
Dušan Darijević
