KONCERT SOPRANA EVGENIJE JEREMIĆ I PIJANISTE STRAHINJE ĐOKIĆA – VEČE NAJLEPŠIH SOLO PESAMA I ATRAKTIVNIH ARIJA
Čačanska publika je imala priliku da čuje jednog od najuspešnijih mladih umetnika, soprana Evgeniju Jeremić, koja je uz korepetitora Strahinju Đokića, odličnog pijanistu i, takođe, operskog pevača, izvela najlepše solo pesme i atraktivne arije, uglavnom, iz opera Đuzepea Verdija, ali i Đakoma Pučinija, Luiđija Arditija i Franca Lehare. Inače, Evgenija Jeremić je već nastupala u Čačku i to uz Olivera Njega i Radmilu Bakočević, povodom 60 godina umetničkog rada naše najuspešnije operske dive. A prošlonedeljni koncert, koji je održan u organizaciji Muzičkog programa Doma kulture, bio je prvi nastup mlade uspešne umetnice posle godinu i po dana pauze, zbog epidemiološke situacije. U intervjuu za naš list, neposredno pred koncert, Evgenija Jeremić je izjavila da se veoma raduje nastupu, što je i potvrdila na sceni.
Kako ste se zainteresovali za solo pevanje i operu?
– Generalno, za muziku sam se zainteresovala sa šest, sedam godina, kada sam prvi put upisala klavir u Muzičkoj školi “Dr Mile Milojević” u Kragujevcu. Nakok toga sam upisala Srednju muzičku školu, teoretski smer, klavir i potom je došlo solo pevanje. Jednom prilikom sam gledala prenos opere i bila sam fascinirana spojem glume, pevanja, muzike. To me je veoma privuklo i zbog toga sam se odlučila na ovaj korak.
Kao tinejxerka ste verovatno slušali i pop muziku. Kako je opera postala Vaš najveći izazov?
– Da, naravno, slušala sam i Vitni Hjuston i sve ostale velike pevače. Ali, u tom trenurku, opera mi je bila nešto nepoznato, nešto što nisam imala priliku često da čujem. Kada sam jednom ušla u svet opere i u opersku literaturu koja je predivna, kada sam više pažnje obratila na libreta opera koje su me interesovale, ova oblast muzike me je definitivno privukla. Prilagođavanje libreta muzici, cela koncepcija opere, sve je za mene bio izazov.
Fakultet muzičke umetnosti završili ste kao student generacije, a potom ste i magistrirali. Mentor Vam je bila naša čuvena operska diva Radmila Bakočević. Koliko su Vama, kao mladoj umetnici, značili njeni saveti?
– Radmila Bakočević je i više od mentora. Ja sam diplomirala kod njene učenice Violete Pančetović Radaković, a u srednjoj školi sam bila, takođe, kod njene učenice Lidije Jevremović. Radmila Bakočević je zaista više od profesora, neko ko mi je davao dobre i dragocene savete u vezi sa ponašanjem na sceni, ali i kada je reč o ponašanju među kolegama i, naravno, savete o ovoj umetnosti. Deluje da je lako, da je dovoljno samo otvoriti usta i da glas sam izađe. Ali, opera zaista traži mnogo, mnogo odricanja i psihičku spremnost i zrelost.
Do sada ste igrali velike uloge, Mimi iz “Boema”, Dezdemonu u “Otelu”, Violetu u “Travijati”… Koja je uloga za Vas bila najzahtevnija?
– Sigurno uloga Travijate, kada govorimo o tom “gvozdenom” repertoaru, ali izdvojila bih i ulogu Koštane. Ona je, takođe, bila jako specifična uloga. Za sada…
A koje uloge priželjkujete?
– Priželjkujem mnogo njih. Ali, za sada su možda ostvarljive Ćo-Ćo San iz “Madam Baterflaj” i Leonora iz “Trubadura”. Za sada bih volela te dve, pa ćemo kasnije videti za ostale uloge.
Sa kojim se problemima najčešće susreću operski pevači, posebno mladi?
– Trenutno sa činjenicom da uopšte nemamo prostora u Srbiji da se ostvarimo u punom sjaju, veoma je malo mesta gde možemo da se razvijamo. Činjenica je da imamo samo tri operske kuće, ako računamo i Madlenianum, koji nije samo operska kuća. Dakle, imamo samo Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu i Narodno pozorište u Beogradu. Dve operske kuće za veliki broj ljudi koji završava ovaj smer na fakultetu i za operske pevače koji već imaju neke karijere, zaista ne mogu pružiti dosta mogućnosti za napredovanje. Mislim da je to najveći problem, nedostatak prostora. A mogu slobodno da kažem da je problem i manjak kolegijalnosti. Ali, nadam se da će se sve to promeniti.
Koliko su mladi danas zainteresovani za operu i kako im je približiti, učiniti je prijemčivijom?
– Sticajem okolnosti radim i kao nastavnik u Muzičkoj školi u Kragujevcu i znam da ima mladih koji su jako zainteresovani. Ali, kako ste rekli, treba im približiti operu, na primer, kroz neke modernije produkcije koje možemo da vidimo u svetu. Uvek može da se pronađe način. U suštini, svako ko je zainteresovan pronaći će put. Ali, ne možete ni nekoga naterati da zavoli operu, ili muziku generalno. Opera je jako specifična i traži mnogo odricanja. Upravo zbog toga, svako mora da individualno da svoj doprinos, najviše što može.
Trenutno radite i kao nastavnik solo pevanja u Muzičkoj školi “Dr Miloje Milojević” u Kragujevcu. Da li ste se pronašli u pedagogiji?
– Jako uživam u pedagogiji, veoma sam se pronašla u tome. Pedagoški rad mi dosta pomaže i kao pevaču, jer ja deci moram da pokažem kako se pravilno peva, tako da ujedno i sebe kontrolišem dok radim sa njima. Apsolutno sebe vidim i u tom polju. Jeste teško sve postići, ali kada se dobro organizujete, ništa nije nemoguće.
Da li ste imali uzore kada ste bili na početku Vašeg puta u ovoj oblasti umetnosti?
– Naravno, prvi od uzora od domaćih operskih pevača bila je Radmila Bakočević, primadona sa svetskom karijerom, a od velikih pevača iz inostranstva bila su neka jako zvučna imena, poput Leontine Prajs, Brigit Nilson, Gene Dimitrove…
Učestvovali ste na mnogobrojnim takmičenjima, osvajali prve nagrade. Koliko su priznanja važna kao podstrek za dalji rad?
– Kao podstrek, nagrade su jako bitne, pogotovu ako ste mladi, ako tek počinjete da se takmičite. Takmičenja su dobra zbog nastupa, radi otklanjanja treme. Jer, pevanje traži jedan vid kondicije i pevačke forme i u tome takmičenja puno pomažu. A nagrade su samo dodatni podstrek i bonus.
Pre tri godine ste proglašeni za najuspešnijeg mladog umetnika, a smatraju Vas i za najboljeg operskog pevača među mladima. Da li su i ovakva priznanja vrsta podstreka?
– Možda sam među mladima najbolja, ali ima još dosta perspektivnih. Pijanista Strahinja Đokić je takođe uspešan operski pevač. Možda jesam najbolja, možda nisam, zaista ne znam, ali znam da među mojim kolegama ima puno ljudi koji zaslužuju pažnju. A kada sam dobila nagradu za najboljeg umetnika, bila sam, iskreno, iznenađena, jer sam smatrala da je sve što sam radila bilo normalno. I jeste normalno da jedan operski pevač puno radi. Ja sam možda imala sreću i mogućnost da se u nekim stvarima dokažem, što je rezultiralo tom nagradom. Ali, svakako je veoma značajno za moju biografiju i karijeru.
Pored opere, koja su još Vaša interesovanja?
– Interesovala me je veterina, to je bila jedna od ključnih oblasti kojom sam želela da se bavim, pored muzike, jer jako volim životinje. Volela bih u budućnosti, ako budem imala prilike, da se bavim pozorišnom režijom. Interesuje me sve što je u vezi sa operom, pošto mi je za menjanje profesije kasno.
Nazire se kraj koroni, možda ćemo je uskoro i pobediti. Koji su Vaši planovi?
– U planu su takmičenja, koncerti, a u junu bi trebalo da nastupim u operi “Na uranku” u Kruševcu, povodom obeležavanja 650 godina od osnivanja grada. Videćemo za dalje, pošto je epidemiološka situacija još uvek nepredvidljiva.
Nela Radičević
Foto: N. P.
NENAPADAN, LEP I MEŠOVIT PROGRAM
– Koncert je prvo bio osmišljen isključivo kao veče najlepših solo pesama i atraktivnih arija iz opera Đuzepea Verdija. Međutim, usled raznih okolnosti, Evgenija i ja smo odlučili da prvi deo koncerta bude posvećen samo Verdijevim pesmama, a drugi i arijama Pučinija, Arditija i Lehara – izjavio je za naš list Strahinja Đokić, pijanista iz Novog Sada, zaposlen na Akademiji umetnosti, na odseku za solo pevanje kao klavirski saradnik, koji i svira u Srpskom narodnom pozorištu.
Iako tehnički zahtevan, program je bio nenapadan, lep i mešovit, što je potvrdila publika koja je uživala u nekim od najlepših arija, ali i nagradila ga aplauzom.
LAUREAT MNOGIH NACIONALNIH I MEĐUNARODNIH TAKMIČENJA
Evgenija Jeremić je rođena u Kragujevcu 1991. godine, gde je završila osnovno i srednje muzičko obrazovanje na odseku za solo pevanje u klasi Lidije Jevremović. Studije solo pevanja započela je na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu, u klasi profesorke Marine Trajković Bixovski, a završila na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, gde je i masterirala, juna 2016. godine, u klasi profesorke dr Violete Pančetović Radaković. Laureat je mnogih nacionalnih i međunarodnih takmičenja, a 2011. primljena je u Operski studio Narodnog pozorišta Beograd. Pre tri godine proglašena je za najuspešnijeg mladog umetnika, a 2020. nastupila je u ulozi Mikaele u operi “Karmen” u Japanu. Kao solista je nastupala sa orkestarskim i kamernim ansamblima u državi i inostranstvu.
