Evrobasket je gotov: Da li je Srbija zaslužila više?

Evrobasket je gotov, Španci su došli do titule i vreme je da sumiramo neke utiske. Ljubitelji košarke u Čačku i celoj Srbiji su nezadovoljni postignutim rezultatima koje je naša reprezentacija imala. Stručni komentari i predikcije na sajtovima kao što su i drugi su davale Srbiji mnogo veće šanse na ovom prvenstvu. Španija, na drugu ruku, nije imala velike šanse za mnoge poznavaoce košarke. Međutim, dokazano je na kraju da crvenu furiju ne treba potcenjivati. Mozzart registracija ili registracija na neku drugu kladionicu pružiće vam u uvid kvote za nasupajuća prvenstva.

Da li smo bili treviše euforični?

Ovo je jedno od pitanja koje se često može čuti u medijima ali i među običnim građanima. Kada se vratimo unazad, deluje da kad god je bilo euforije, Srbija nije uspela da postigne nikakve rezultate. Čini se, nažalost, da se to desilo i sada.

Kada gledamo individualni kvalitet, Srbija definitivno jeste pri vrhu liste (ako ne i reprezentacija broj 1). Ekipa koja ima najboljeg igrača NBA lige (čitaj sveta) i najboljeg igrača Evrolige ostavlja utisak da se najsjajnije odličje može uzeti bez problema. Ali, Micić i Jokić nisu jedina prezimena koja ovde treba naglasiti. Skoro svaki pojedinac u košarci je imao svoju ulogu i čini se da je radio izuzetno dobro do utakmice sa Italijom.

Smatramo da je najbolji komentar na celokupnu situaciju zapravo dao Svetislav Pešić i pre poraza od Italije. Njegovo “mnogo se mi puvamo” izistinski opisuje situaciju u kojoj se cela nacija našla. Naravno, ne možemo kriviti ljude što se nadaju tituli. To pogotovo ne čudi kada uzmemo u obzir da Srbija nije uzela zlatnu medalju dugi niz godina. Ali, od samog početka, ljudi moraju ostati na zemlji.

Reprezentacija je motivacija

Igranje za reprezentaciju je čast. Setite se samo svetskog prvenstva u Španiji 2014 godine. Tada smo na čelu sa Aleksandrom Đorđevićem uspeli da stignemo do srebra. Međutim, da li je naša ekipa tada imala nekog superstara kao što su danas to Jokić, Micić i ostali? Setite se da su tada, npr. Stefan Jović i Nikola Kalinić bili maltene kompletni anonimusi za širu košarkašku javnost. Međutim, kao što smo napisali u podnaslovu, reprezentacije je motivacija. Tu se stavljaju po strani svi individualni kvaliteti. To evropsko prvenstvo je pomenutom dvojcu (ali i još nekim igračima) otvorilo vrata profesionalne košarke. Jović je, recimo, nakon toga, oborio i rekord u asistencijama na jednom evroligaškom meču.

Šta zapravo želimo da kažemo? Naš cilj je da dokažemo da su evropska i svetska prvenstva u bilo kom sportu zapravo mesto gde pojedinci postaju junaci. Španija je, po mnogim kladionicama, bila tek na nekom petom ili šestom mestu za osvajanje zlata. U utakmici protiv Litvanije su čak mnogi očekivali da će ova reprezentacija ispasti. Pozivom Lorenza Brown-a je delovalo da Španija nema dovoljno kvalitetnih igrača da sastavi jednu jaku ekipu. Međutim, kao što vidite, to je bilo daleko od istine, a i sam Lorenzo je odigrao ovo evropsko prvenstvo perfektno.

Ko je kriv i šta je opravdanje za ispadanje Srbije?

Ko je kriv za prerano ispadanje Srbije sa turnira? Da li je za to kriv Pešić i njegove loše taktičke odluke? Da li je bila velika greška ne pozvati Teodosića na prvenstvo? Da li se igrači nisu dovoljno zalagali?

Zapravo, odgovor na to pitanje ne trebamo da tražimo mi. To je zadatak selektora, celokupnog stručnog štaba i saveza. Velika je greška upirati prstom u bilo koga. Mi, kao navijači i ljubitejli sporta, moramo da pružimo maksimalnu podršku našim igračima, čak i kad gube. Rezultate u klubskom i reprezentativnom nivou nećemo postići nikada ukoliko je atmosfera u javnosti negativna.

Moramo uzeti u obzir da neki igrači nisu mogli da se odazovu pozivu zbog povreda. Osim toga, moramo isto uzeti u obzir da su se neki igrači razboleli ili povredili usred samog turnira. Neko će reći možda “pa šta ima veze ako Milutinov nije igrao od starta, imali smo Jokića”. To što je Jokić najbolji centar sveta ne znači da kasni dolazak Milutinova, povreda Nedovića, i ostali problemi nisu narušili atmosferu u ekipi. Osim toga, Pešić je trener koji svakom igraču daje određeni zadatak. Neke izostanke je nemoguće nadomestiti pa makar se radilo o igraču koju igra u proseku 2 minuta.

Zaključak

Da li smo zadovoljni rezultatom? Nismo. Da li smo razočarani? Jesmo! Ali, to ne znači da konstantne kritike mogu pomoći bilo kome. Traženje Pešićeve ostavke neće pomoći u ovom trenutku. Ne mora nužno da znači da bi bilo ko drugi uspeo da uradi bilo šta bolje. Možemo se vratiti u blisku prošlost i videti da promena trenera nije urodila plodom.

Ono što bi bio džentlmenski potez je da čestitamo ekipama koje su osvojile medalju i da se fokusiramo na popravku grešaka koje smo napravili. Pre ili kasnije, srpska košarka će vratiti staru slavu i bićemo opet prvaci sveta jednoga dana. Ali, budimo strpljivi i pustimo košarkaške znalce i same igrače da u pozitivnoj atmosferi rade na to.