КЊИЖЕВНО ВЕЧЕ ЗА НОВУ КЊУГУ КРАТКИХ ПРИЧА ЧАЧАНИНА ВЛАДИМИРА РАДОВАНОВИЋА
Сматрају га једним од утемељивача књижевног стила „депресивизма“. И он мисли исто. Отуђеност је једна од главних тема свих књига Владимира Радовановића. У последњој, проблем алијенције, односно отуђености, писац измешта изван „уобичајена“ четири зида, и смешта га, на улице, булеваре, паркове и читаве градове… Зато његова прича „Изобличеност“, сведочи о ултраактелном оптерећењу које су донеле наметнуте, ускраћене комуникације, када се у одустајању од рукавања два пријатеља због корона вируса, лица од неприродног страха изобличе, и постају лица странаца…
Управо о томе је било речи у петак, 19. фебруара, у кафеу „Момент“ у Чачку, када је одржана промоција четврте књиге кратких прича “Еуфорија и пад кишних капи“ чачанског писца Владимира Радовановића. Књигу је објавила београдска Издавачка кућа „Словенско слово“ у едицији „Савремени“. Уредник издања је Лена Маркуш, а рецензенти су Оливер Јанковић и Иван Вукадиновић. Радовановић ни у овој, као ни у претходним књигама не одступа од свог стила, примећују рецензенти. Одликују га кратке, често недоречене и недовршене реченице. Писац сам оставља места читаоцу да реши, покуша да реши и расплете нека чворишта…
Из једног од разговора са књижевником, изродио се и назив стила који је сам Радовановић дефинисао као „депресивизам“. Оливер Јанковић као познавалац Радовановићевог стила потврђује ту констатацију поткрепљујући је аргументима по којима тај депресивизам „подстиче читаоца на размишљања, нуди му другачије погледе на живот и свет, осветљава оне тамније закутке живота. Нуди му истине које му нису на дохват руке и које нису стереоптипне, а то је сасвим довољна врлина коју може пружити једна књига кратких прича.“
У прилог овој дефиницији стила иде и онај почетни „Водич за преживљавање“ Иван Вукадиновића, у коме он наводи да „иако се не односе на конкретне догађаје, појаве, градове или особе, ове приче су невероватно актуелне. Свакога ионако вреба неко животно разочарање, и на крају- смрт“. Ове године је то постало посебно актуелно када нам се сред катастрофичних вести и разноразних затварања, почело говорити како нам планета препоручује да „успоримо“. Међутим, времена за то нема, што зна и Владимиров јунак, констатује Вукадиновић.
-По моного чему је ова четврта књига Ееуфорија и пад, кишних капи“ заправо прва. Прва у мом својству члана Удружења кеижевника Србије, и прва књига која има издавача. Књига Еуфорија и пад кишних капи настала је у период од јула 2019. до последњих дана децембра 2020 године. Смишљено сам дао овакав назив књизи, јер се у нашим животима често дешавају еуфорије, усхићења, узлети, после којих доживљавамо дубоке падове из којих се повратимо или не повратимо. Моје последње дело настало је као плод тешких и мучних дијалога са својим књижеввним алтер егом Виктором Дисмасом, како се зове главни јунак ових прича – истакао је Владимир Радовановић и најављује да ће књига бити промовисана и у Краљеву, Крагујевцу, Панчеву и Београду.
„Баш као и песме његовог земљака Боре Чорбе, за којег је речено да је „најпознатији српски улични песник нове генерације“, приче Владимира Радовановића се баве јадима малог човека, сабијеног у овај модерни свет алијенације. Свака од њих даје по једну сцену, боље рећи, емоцију.,Неке су заокружене, али већина њих није, имајући отворен крај (три тачке су Владимиром заштитни знак), у неком смислу и почетак. Читаоцу је тако остављено да допуни из свог живота оно што је основна емоција дата причом“ пише, поред осталог, Иван Вукадиновић у својој рецензији, којом описаује ову књигу као „Водич за преживљавање“, детерминишући јој тиме суштину…
Књижевник Оливер Јанковић у својој рецензији под називом „Ноктурно отуђености“, који опсервира као „кратку лирску композицију писану, обично за клавир, инспирисану, углавном, ноћним расположењем,“ у Владимировим причама, препознаје неке од елемената наведене дефиниције кад каже:
-Највећи број Владимирових прича се дешава ноћу, а ноћна расположења Владимирових јунака су често мрачнија од саме ноћи. Додуше, музика је тек ту и тамо заступљена у причама, али различити звуци су чест музички пратилац, а од свих понајвише звук корака у ноћи.
Јанковић издваја и синтагме које прдстављају праве стилске медаљоне који на веома добар начин улазе у структуру приче и, како каже, „осветљавају их изнутра“… У такве медаљоне спадају синтагме „зазиданост у сопствену конструкцију и … дрвећем, које је умирало живећи смрт у причи „Недоговорени сусрет“.
„Овом књигом, аутор осветљава тамну страну људског битисања, његову површност и бесмисао, која је представљена као сенка која увек сустиже нашег главног јунака. Она је његов усуд и судбина, сапатник. Градећи причу у слојевитом, надреалном простору својих страхова и вечитих питања, где је излаз и да ли он уопште постоји? Да ли је живот овде и сада казна, или нас на другој страни, ипак, очекује катарза. Одговор који аутор короз ово штиво нуди није негативан. Загледани смо у помрачење црног сунца, за сада, иза чијег круга се светлост ипак пробија, и наговештава зрак нове сутрашњице на помолу“, коментарише ово штиво Душан Тодоровић.
Владимир Радовановић је рођен 1964. године у Чаку. Члан је Свесловенског књижевног друштва и Удружења књижевника Србије. Објавио је књиге „Недовршено“ 2016, „Плес жене лептира“ 2018, „Таштина празнине“ 2019. и „Еуфорија и пад кишних капи“ 2021. Поред кратке прозе, писац је имао излете у писању драмских текстова, а аутор је и једне монодраме. Признаје да годинама покушава да уобличи и пред публику, како каже, изнесе свој први роман.
– Верујем да ћу у времену које долази завршити свој фрагментарни роман „Месечева улица“, чиме бих заокружио свој досадашњи рад. Писањем се бавим из потребе да осмислим бесмисао, као и да будем глас многих невидљивих људи. Не волим сврставање у одређене правце, али за себе могу рећи да сам један од утемељивача депресивизма, заједно са колегиницом Маријом Клипом – каже поред осталог за „Глас“ аутор представљене књиге Владимир Радовановић.
Зорица Лешовић Станојевић
„…ТРЧИМ КОРАК ИСПРЕД ПУЦАЊА…“
„Журим, трчим корак испред пуцања, инфаркта, гушења или било ког тркача смрти. Завршавам ужурбано, у грчу, оставштину глупости и јада да је неко не украде. Ево, прецизно и нечитко, са здравим разумом у лудилу, пишем последње редове“ – један је од одломака из његовог најновијег рукописа, које је на књижевној промоцији, поред аутора Радовановића, читао глумац Баћко Букумировић.
