ЧАЧАК, АТРИБУТИ КУЛТУРНЕ ПРЕСТОНИЦЕ – САВРЕМЕНА ВИЗУЕЛНА ЕПОХА, УМРЕЖАВАЊЕ
ИЗЛОЖБА „ЗЛАТНОМ РУКОМ И СРЕБРНИМ СРПОМ“ У ЧАСТ 60 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА УМЕТНИЧКЕ ГАЛЕРИЈЕ
ЕТНОГРАФСКИ ПРЕДМЕТИ ПАРИСКОГ АТЕЉЕА НАДЕЖДЕ ПЕТРОВИЋ
Изложбом „Златном руком и сребрним српом – етнографски предмети Париског атељеа Надежде Петровић“, коју заједнички приређују Уметничка галерија „Надежда Петровић“ из Чачка и Етнографски музеј у Београду, чачанска Уметничка галерија обележава 60 година од свог оснивања. Насловљена стихом из лирске народне песме, изложба је отворена у четвртак, 7. октобра, и биће постављена до 21. новембра 2021. године у Уметничкој галерији „Надежда Петровић“. Чини је избор више од 50 етнографских предмета одабраних међу 125 који се налазе у збиркама Етнографског музеја у Београду, а презентује културно наслеђе крајева у којима је од давнина живео српски народ, а наша велика сликарка га пасионирано сакупљала… Аутор изложбе је историчар Радивоје Бојовић, музејски саветник Народног музеја у Чачку, а коаутори су историчар уметности Мирјана Рацковић, музејски саветник Уметничке галерије у Чачку и етнолог-антрополог Јелена Савић, виши кустос Етнографског музеја у Београду. Реализацију ове изложбе подржали су Министарство културе и информисања и Град Чачак.
Стихом „Жетву жела лепота девојка, златном руком и сребрним српом“, образложен је наслов поставке којим је сублимирана Надеждина идеја о карактеру и мудрости свог народа. Документарна грађа о овом истраживању објављена је 2019. године у едицији “Наслеђа“ (“Париски атеље Надежде Петровић“, свеска бр. 9, приредио Радивоје Бојовић, издавач Уметничка галерија „Надежда Петровић“), а сада се публикована грађа презентује и кроз изложбену поставку.
Поред избора предмета из збирки Етнографског музеја у поставци су заступљени Надеждини лични предмети који се чувају у чачанском Народном музеју, као и слике које на конкретан начин приказују тематику која се може довести у везу са етнографским материјалом – народни обичаји, пољски радови, народна ношња, изворно народно стваралаштво… Поред слика које баштини Галерија, један број је позајмљен од Музеја савремене уметности и Народног музеја у Београду, а део материјала за изложбу и из Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду, а документарни материјал позајмљен је из Архива Србије, Историјског архива Београда, других институција и приватног власништва.
ПРВИ ПУТ КАО ЦЕЛИНА
Истраживање аутора изложбе Радивоја Бојовића показало је да етнографски предмети из Надеждиног Париског атељеа, расути по различитим збиркама Етнографског музеја, нису до сада презентовани као целина. Реч је о предметима које је уметница пасионирано сакупљала током бројних путовања од 1903. до 1910. године по крајевима, где је од давнина живео српски народ: Стара Србија, Космет, Македонија, Босна, Далмација. Надежда их је понела са собом одлазећи на студијски боравак у Париз 1910. са циљем да их презентује француској јавности. У томе су је спречили наступајући ратови. Две године након њене смрти 1917, мањи број од прикупљених предмета презентован је у Палати берзе у Лиону на Српској изложби уметности и домаће радиности.
Бринући о безбедности експоната током ратних година, француска држава уз помоћ Просветног одељења Краљевског српског посланства, вајара Ђорђа Јовановића и Недеждине сестре Љубице, студенткиње музике у Паризу, све затечено у атељеу 1919. шаљу у Србију. У том багажу било је: 47 слика, 62 костима, 20 комада накита и 59 комада старог новца. Ови предмети враћени из Париза завршавају у збиркама Етнографског музеја 1926. године.
УМЕТНИЧКА ГАЛЕРИЈА ПОЗИЦИОНИРАНА КАО ЦЕНТАР ВИЗУЕЛНЕ УМЕТНОСТИ
Након поздравне речи директора Уметничке галерије Бранка Ћаловића, изложбу је отворио шеф Кабинета потпредседника Владе и министра културе и информисања, Бранислав Маричић.
-За шест деценија присутности на сцени, својим вредним збиркама, разноврсним програмима и манифестацијама, Уметничка Галерија „Надежда Петровић“ високо се позиционирала на уметничком небу Србије и региона. Посебно је значајно то што овај храм културе не само да чува богато наслеђе које му је поверено, већ је својим разноликим програмима, укључујући најпознатији – Меморијал Надежде Петровић, успео да постане центар визуелне уметности који афирмише талентоване сликаре и друге савремене ствараоце и место на коме има много тога да се види и научи
Равномерна доступност културних садржаја и децентрализација културног живота, спадају међу приоритете Министарства културе и информисања. Ово је добра прилика да Граду Чачку честитамо на заслужено освојеној титули „Престоница културе Србије 2023“. Сигурни смо да ће ова престижна титула додатно унапредити квалитет културног живота Чачка и околине, да ће ојачати туристички и економски потенцијал и дати подстицај целокупном друштвеном развоју – истакао је Бранислав Маричић.
САМО НАРОДНО, СРПСКО…
Изложба је приређена и поводом обележавања дана рођења сликарке Надежде Петровић (1873-1915), а представља њену етнографску колекцију која се чува у Етнографском музеју у Београду скоро цео век. Давне, 1926. године, одлуком Министарства просвете у Етнографски музеј стигло је 125 предмета које је уметница током свог живота прикупила. Иако, према речима, првог директора др Симе Тројановића, „аматерски сакупљени предмети немају никакву вредност за Етнографски музеј“ они, 95 година касније, сведоче о Надеждиној љубави према народном животу и свему што је из њега настајало. По речима њене сестре Љубице, Надежда је током својих путовања сакупљала „само оно што је носило карактер народни, српски“ и није подлегло ничијем утицају. Жеља наше сликарке је била да кроз колекцију представи лепоту народних ношњи, па тако поједини предмети сакупљени током трајања Прве југословенске колоније у Сићевачкој клисури, као што су сукња, прегача, појасеви и примерци веза са кошуља, сведоче о богатству народног изражаја. Посебно место заузимају примерци градске ношње изузетне лепоте, као што су мушка мисираба и седефом украшене нануле. Ипак, највећи део њене колекције чини накит, укупно 57 различитих примерака прстења, гривни, пафти, наушница. Међу њима, по свом значају и естетици, истичу се прстен „столоват“ и пафте са представом обнаженог бога Бахуса – наводи, поред осталог, Јелена Савић, виши кустос Етнографског музеја у Београду.
БУЂЕЊЕ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ, У НОШЊИ СЕЉАНКЕ
Контекст сликања по природи, излазак из атељеа уздизање фолклора … сеоских заната и средњовековне архитектуре, изузетно доминантан на прелазу векова у централној Европи, остварио је велики утицај на њен став о укључивању националне уметности у европске токове, јер се популаризација народне културе сматрала чином буђења националне свести, а народна култура представља изворну уметност локалног региона преко које се брани јединство етноса и доприноси утврђивању континуитета народа.
Посвећеност сопственом роду исказивала је чак и крајње пажљивим детаљима као што је одабир одеће и детаља, пазећи да све уклопи са одређеном приликом – на сликарску забаву, коју је у Минхену организовао њен учитељ Антон Ажбе 1899. године дошла је у костиму српске сељанке… – преносимо коментар из каталога изложбе..
Текст и фотографије: Зорица Лешовић Станојевић
